SRBIJA OSTALA SAMA, AMERIČKI GENERALI SEDELI U MOSKVI: General policije Obrad Stevanović o tajnama KUMANOVSKOG SPORAZUMA!

Policijski general Obrad Stevanović progovorio je o poslednjim danima agresije NATO na SRJ, potpisivanju Kumanovskog sporazuma i prvim danima povlačenja našeg državnog aparata s Kosova i Metohije, kao i dolasku Civilne i vojne misije UN u južnu srpsku pokrajinu.

- Kako se bližio kraj rata, postalo je jasno da Srbija nema nijednog saveznika. Nema Rusije, nema Kine, a s druge strane, vojni kapaciteti su nam na nuli, vojna industrija je praktično srušena. Zaključeno je da u nekom trenutku neće imati municije i razmišljalo se o izlaznoj strategiji, ali nema s kim da o tome ozbiljno priča. S druge strane, mnoge članice NATO su se kolebale oko daljeg učešća, jer im se nije ostvarila namera da sa Srbijom završe za dva-tri dana. Istina, planirala se kopnena operacija, ali je bila vrlo neizvesna. Kažu da bi bilo realno do novembra, ali taj mesec je nepovoljan zbog planina, američki generali se plaše zime i čini se da je svima stalo do nekog dogovora. Ubrzo se nalaze ljudi koji bi trebalo da budu prihvatljivi za obe strane, prvi među njima Černomirdin - kaže akter tih događaja 1999.

BEZ SAVEZNIKA

Ono što je bilo još nepovoljnije je da nam je istorijski saveznik u tom trenutku okrenuo leđa.

- Ono što je najneverovatnije, sve vreme agresije američki generali sede u Ministarstvu odbrane Rusije u Moskvi. Dakle, potpuno kontrolišu Moskvu. Potom dolazi dokument Ahtisari-Černomirdin, oni ga 2. juna donose kod Miloševića, vrše pritisak na njega raznim formulacijama - kaže general.

Foto: MUP

Kad su Savezna vlada i Skupština prihvatile taj dokument, general Stevanović je obavešten da se sprema i da će predstavljati Srbiju u zaključenju sporazuma:

Brzo shvatate da će to biti istorijski dokument, ali ne znate da li će biti ocenjen kao kapitulacija ili kao mir. Odmah se počelo s pripremama. Sa saradnicima su skicirana dva uslova: da NATO prestane s napadima po zaključenju sporazuma, kao i da se SRJ mora garantovati državni suverenitet. Nakon prvih razgovora, šireni su ti uslovi i dodat jedan koji će se kasnije ispostaviti važnim: da sporazum ne sme da bude zaključen s NATO, već s organizacijom pod okriljem UN, a to je Kfor. Pregovori traju dan, dva, tri, mi smo uporni u zahtevima, oni se konsultuju posle svakog našeg zahteva. Ne slažemo se oko nekoliko stvari, vremenom se približavamo, pravimo nekakav kompromis. Popuštaju oni, popuštamo mi, i eto, tog 9. juna. Negde popodne 9. juna pozvao je britanski general Majkl Džekson i kaže: "Sve što ste tražili je prihvaćeno, dođite na potpisivanje."
Tako je Vojno-tehnički sporazum (VTS) potpisan 9. juna u 23.45. Važno je zapaziti da je on neprimenjiv bez Rezolucije 1244 i može se tumačiti jedino kao celina ukupno četiri dokumenta. Osim VTS i Rezolucije 1244, to su dokument Ahtisari-Černomirdin i odluka republičke skupštine koja ga je prihvatila.

POD OKRILJEM UN

Naše policijske i vojne snage nisu htele da se povuku pre nego što na Kosmet stignu pripadnici Kfora, što su u NATO teško prihvatili.

- Oni su tražili da povlačenje počne odmah, a da oni dođu kad misle da treba. Insistirali smo da ne odlazimo dok oni ne dođu, pa smo išli do detalja, dali smo im tačne koordinate najugroženijih pozicija na Kosovu gde su Srbi. Oni su to nevoljno prihvatili, a u praksi ne da nisu hteli, već nisu smeli da sprovedu. Mislili su gde god da dođu, da će Srbi da ih likvidiraju, a bilo je jasno da su veliki prijatelji s Albancima. Teroristi su odmah ušli u gradove, krenuli su egzodus i nasilje. Prvih dana ja ostajem jer Kumanovski sporazum se primenjuje devet dana, do 20. juna i preuzimam obavezu da tog dana u 20 časova napustim Kosovo. U svim novinama možete pročitati da smo prvo mi izašli, pa su oni došli. Ne, prvo su oni došli, pa smo mi izašli. To je nesporno. Nesporno je i da je reč o međunarodnim bezbednosnim snagama pod okriljem UN, a ne o snagama NATO. Dokaz za to su Rusi, Ukrajinci i brojni drugi.

Obradović je ispričao i jednu dosad neotkrivenu priču.

- Dobijam naređenje 11. juna, general Krga takođe, da idemo na aerodrom Surčin da sačekamo ruske avione Il-86, koji će dovesti ruske specijalce, koji posle treba da slete na aerodrom Priština da ojačaju bataljon koji je došao iz BiH. Održavamo veze i prvo pitanje iz Moskve glasi: "Da li ste vi sigurni da Il-86 može da sleti na aerodrom u Prištini?" Oni misle da je pista kratka, da ne može da izdrži opterećenje.

Naša strana odgovara da će problem biti lako rešen, a general Stevanović se nudi da sedne u kabinu aviona s posadom i da slete u Prištinu.

- Pitaju nas da li smo sigurni, imamo li snage koje će sprečiti da ne dođe do konflikta s teroristima i sa NATO snagama. Na kraju je Ministarstvo odbrane Rusije odustalo. Nema dolaska dodatnih ruskih snaga na Kosovo i Metohiju. Ruskom generalu ostavili smo na prištinskom aerodromu "Slatina" zaklone, radio-stanice, radar, kulinarsku opremu, intendantsku, da ima bazu u kojoj će biti siguran i iz koje će moći da radi u prostoru koji mu je dodeljen. Toliko o tome koliko smo imali saveznika. Vodili smo rat bez saveznika i to je ono što treba da nas zabrine i danas - kaže Stevanović.

Obrad Stevanović je govorio i o dolasku ruskih trupa u Prištinu

- Mi smo Ruse spektakularno dočekali u Prištini, a oni su kasnije još spektakularnije izašli sa Kosova. Oni su držali srce Kosova. Bez aerodroma, Kosovo je u vojnom smislu teško upotrebljivo - kazao je Stevanović.

Vojska i policija tuguju, narod slavi

General Obradović je otkrio da je na Kosmetu bilo dvojako raspoloženje po potpisivanju sporazuma u Kumanovu.

- Ono što je zanimljivo, vojska i policija tuguju, narod slavi, a u Prištini rafali... Slave, ali jedan od dogovora koji je bio džentlmenski, a koji su oni teško prihvatili, bio je da se izbegne bezbednosni vakuum.