RATNE PRIČE 1999. - Prava istina o Košarama: Smrt ih nije htela

Danonoćne, teške i krvave bitke na Košarama stalno su odnosile poneki život. Što je više bilo smrti, borba za život je bila sve žešća i neverovatnija. Za spas ranjenog saborca i izvlačenje poginulih ginulo se bez razmišljanja tih dana na Košarama. Starešine su, po cenu života, spasavale svoje vojnike. Jedan iz sjajne, nadasve odgovorne, generacije starešina koje su vodile teške borbe da zaustave kopnenu agresiju i sačuvaju živote mladosti Srbije koja se borila na Košarama bio je vodnik Zlatko Solunac. Sa svojim borcima držao je položaj na području Košara. Jednog dana se nalazio sa svojim komandirima odeljenja ispred bunkera i izdavao im zadatke. Odjedanput se čuo pucanj. Uzbunila se cela linija. Svako je utrčao u svoj rov i zaklon. Pored Solunca su ostali samo komandiri i desetar Vukašinović. Pošto nije bilo mesta za sve njih u njegovom bunkeru, Solunac kaže Vukašinoviću da uđe unutra, a on sa jednim od braće blizanaca istrčava do stene gde im je bio najistureniji deo položaja i odakle je mogao da osmatra. Na 20-30 metara ispred vidi siluete terorista u magli i blesak njihovih pušaka. Sredstva veze nije imao kod seba da bi tražio podršku minobacača. Borci otvaraju pešadijsku vatru na teroriste koji ih napadaju.

Borba je na 20-30 metara. Vukašinović je iza leđa Soluncu, na oko 20 metara, leži iza jednog balvana. Nije hteo da uđe u vodnikov bunker. Dok traje borba, Solunac traži od Vukašinovića da mu baci cigaretu. On mu baca celu kutiju i kutiju sa metkovima. Solunac puni okvir, okreće se i nastavlja borbu. Počinje jaka minobacačka vatra iz Albanije. Na prostor 100 metara širine i 50 metara dubine, koji je Solunac držao, palo je preko 100 minobacačkih projektila 80 i 120 mm. Teroristi prvo tuku našu prednju liniju. Na kamen koji je na pola metra od glave Solunca pada minobacački projektil i eksplodira. Vodnik je ošamućen, ne čuje na desno uvo. Posle minut-dva čuje bolan uzvik iza leđa. Do njega dotrčava vojnik i kaže mu da je Vukašinović teško ranjen u glavu i da mu treba pomoć. Solunac ostavlja tog vojnika pored stene da drži taj prostor da niko od terorista ne prođe i odlazi do Vukašinovića. Vidi da ga Bataja previja ispred bunkera. Metak je Vukašinoviću ušao i izašao kroz zadnji deo lobanje i odvalio mu parče kosti. Bio je živ.

Foto: Privatna arhiva

Solunac nema vojnika koji bi mogao da ponese ranjenog Vukašinovića. Bitka je u toku. Bataja je sitan, ne može da ga nosi. Solunac uzima ranjenog Vukašinovića, koji je teži od njega, prebacuje ga preko leđa, a pušku preko vrata. Hoće da ga prebaci preko potoka. Istrčava. Tada teroristi prebacuju vatru iza njih. Solunac sa ranjenim vojnikom na leđima trči oko 60 metara, dok projektili padaju svuda oko njih levo i desno. Prelazi potok. Magla je, ne zna gde su. Ulazi na deo gde su nekoliko dana pre padale avio-bombe. Nailaze na minsko polje. Izvlače se iz njega. Odjednom vidi teroristu, koji je nekako ostao iza naše linije. Moguće da je kroz maglu prošao, odnosno zalutao, a da ga niko od naših nije primetio. Terorista ispaljuje dva metka na Solunca. On hitro spušta vojnika u rupu od avionske bombe. Terorista odlazi. Solunac izvlači Vukašinovića iz rupe i stavlja ga na put, gde je trebalo da ga preuzme kapetan Kuzmanović jer je takav bio dogovor.

Foto: Privatna arhiva

Ranjeni vojnik dolazi svesti. Prvo kaže Soluncu da ne vidi i traži mu cigaretu, ali ovaj nema jer mu je kutija ostala na položaju. Dok razgovaraju, na pet-šest koraka od njih pada mina od minobacača 120 mm i zabija se u zemlju, ali ne eksplodira. Smrt ih nije htela. Počinje kiša, a gore na položaju se tek otvorila borba. Čuju se naši mitraljezi. Minobacači iz Albanije ne prestaju da dejstvuju. Solunac kaže Vukašinoviću da ga ostavlja tu i da će se vratiti ili poslati nekog po njega. Brzo odlazi nazad na položaj. Kažu mu da su još dva vojnika ranjena od minobacačke vatre, komandir odeljenja Ivica Kojić u ramena, leđa, nogu i debelo meso, i Šolović u leđa, za koga misle da je lakše ranjen. Da ne bi nekog od vojnika sposobnih za borbu slao kod Vukašinovića jer je u toku bio žestok napad, Solunac pita Šolovića može li on da ode kod ranjenog desetara i objašnjava mu gde ga je ostavio. Šolović kaže da može. Ustaje, uzima šatorsko krilo, ali pada. Tada vide da je teže ranjen u jetru. Međutim, iako teže ranjen, Šolović kaže da će otići do Vukašinovića. Puzi do njega sa šatorskim krilom, dolazi i pokriva ga. Ubrzo nailazi kapetan Kuzmanović, preuzima ih i odvozi u bolnicu. Solunac sa borcima nastavlja dejstvo i odbija napad terorista.

Foto: Privatna arhiva

Vremenske prilike na Košarama su bile neverovatne. Sva godišnja doba su se smenjivala u toku jednog dana. Najteže je bilo kada su borci morali da idu u napad po gustoj magli,    pa nisu videli neprijatelja. Tako je bilo i na krvavi Đurđevdan. Pripadnici vojne policije majora Iličića su 5. maja došli u rejon karaule Košare. Po magli, kiši i niskoj temperaturi spavaju pod otvorenim nebom. Rano ujutru kreću u napad na teroriste na koti 601 na Rasa košaresu. Borci, među kojima je i vodnik prve klase Slađan Stefanović Štef, stižu na liniju, razvijaju se, magla je gusta, ne vide terorističke položaje. Polako počinju da se prebacuju.

Foto: Privatna arhiva

U jednom trenutku, odjednom ispred njih, na 20-30 metara, pojavljuju se rovovi i bunkeri. Teroristi otvaraju uragansku vatru. Borci odgovaraju. Vodi se bliska borba. Teroristi jakom vatrom iz pešadijskog oružja, ručnih raketnih bacača, minobacača i snajperskom vatrom ubitačno tuku naše malobrojne borce koji su ispod njih. Borba je izuzetno teška. Naši stalno napadaju. Teroristi u dobro utvrđenoj liniji žestoko se brane. Svuda prašte meci i mine. Teroristi ih gađaju sve više sa ručnim raketnim bacačima i pucaju na sve strane. U jurišu gine naš poručnik i još nekoliko boraca. Štef je ranjen. Ne mogu da probiju terorističku liniju, pa se vraćaju na polazni položaj i tu ostaju.