POBEDA BEZ TRIJUMFA, PORAZ BEZ KAPITULACIJE: PRE 25 GODINA POTPISAN KUMANOVSKI SPORAZUM O POVLAČENJU NAŠE VOJSKE S KOSOVA I METOHIJE!

Pre 25 godina, 9. juna, potpisan je Kumanovski sporazum, kojim se Srbija obavezala na povlačenje vojske s Kosova, dokument koji je postao osnova za Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN.

Prekid rata i novu bezbednosnu arhitekturu na KiM potpisali su u večernjim časovima general Svetozar Marjanović u ime Vojske Jugoslavije, Obrad Stevanović u ime MUP Srbije i britanski general Majkl Džekson, koji je pregovarao u ime NATO. Potpisi su stavljeni u 23.45, kada su počeli da teku rokovi za njegovu primenu.

NEMOGUĆI ROKOVI

- Na pregovore smo krenuli 5. juna automobilima iz Beograda, a radnu verziju sporazuma, napisanu u Briselu, dobili smo pred Nišom. Naša kolona, obezbeđena vojnom policijom, sve vreme puta bila je satelitski praćena. Baza nam je bila u Vranjskoj banji, odakle smo svakog jutra išli na kumanovski aerodrom. Tamo nas je dočekao ogromni klimatizovani šator, hladni i nadobudni general Džekson, mučna atmosfera nepoverenja i izuzetno nepovoljan radni dokument - pričao je član srpske delegacije, u to vreme pukovnik, a kasnije general Dragan Paskaš.

Foto: Profimedia

Inicijalni sastanak dveju delegacija održan je u makedonskom mestu Blace, nedaleko od graničnog prelaza "Đeneral Janković", a kao mesto sastanka NATO je izabrao kafanu simboličnog naziva "Evropa". Kako je pravac kroz Kačaničku klisuru bio težak i rizičan za komunikaciju, pregovori su ubrzo izmešteni u Kumanovo, na sportski aerodrom.

- NATO, uprkos tehnološkoj superiornosti, nije imao ni približne procene o broju naših vojnika i tehnike na KiM. Nije bilo šanse da za pet dana izvučemo ljudstvo i naoružanje. Uspeli smo nekako da izboksujemo najpre sedam, pa potom ukupno 11 dana. U početnom dokumentu je Kopnena zona bezbednosti uz administrativnu liniju trebalo da bude 25 kilometara, ali smo pregovorima došli do pet - rekao je Paskaš.

KAKO SU STALE BOMBE

Pravu dramu tokom pregovora izazvao je plan da zapadne jedinice na Kosovo uđu tek kada se kompletne srpske snage povuku s ovog prostora. Zamisao u Monsu je bila da tako pokažu trijumf i moć. Zahtev srpske strane bio je da se ne dozvoli bezbednosni vakuum, odnosno da se proces ulaska NATO snaga odvija istovremeno s povlačenjem VJ. Postojao je još jedan zahtev - da bombardovanje bude prekinuto.

- Za mene, kao komandanta, nije prihvatljivo da naš tim potpiše sporazum bez donošenja rezolucije UN, koja će regulisati momentalni prekid bombardovanja, pa tek zatim početak povlačenja. Povlačenje pod bombama ne dolazi u obzir. Nijedno takvo naređenje neću izvršiti, pa ko god ga izdao. To nek znaju Džekson i Klark, ali i Ojdanić i Milošević - naveo je Pavković u svom ratnom dnevniku.

Kompromis je pronađen u odredbi da će bombardovanje prestati kada prva srpska jedinica u rangu bataljona napusti pokrajinu. Bombe je, tako, zaustavio jedan od artiljerijskih diviziona sa severa KiM, koji je prvi upućen ka centralnoj Srbiji.

Odlazili znajući da nema povratka

Srpska vojska Kosovo i Metohiju napustila je s bolom i gorčinom. Odredbe Kumanovskog sporazuma najteže su podneli vojnici Treće armije, koji su se u odbrani pokrajine, uz velike žrtve, mesecima odupirali teroristima OVK, NATO, stranim plaćenicima, regularnoj vojsci Albanije... Povlačenje je najteže palo generalima, oficirima i vojnicima rođenim u ovom delu zemlje. Povukli su se sa snažnim osećanjem da se na Kosovo više neće vratiti.

Saša Šajkić, veteran 72. specijalne: Ljudi ginuli i onda puj-pike ne važi

Saša Šajkić, veteran proslavljene 72. specijalne brigade, za Srpski telegraf otkriva da se u jednom trenutku, pre kapitulacije, proneo glas da će naša vojska sačekati NATO trupe u Rugovskoj klisuri, pogodnoj za zasedu.

- Prošli su bez otpora, a samo nas dvadesetak bi im čudo i pokor napravili. Naneli bismo im ogromne gubitke. Međutim, od toga nije bilo ništa. Ko zna da li se to uopšte planiralo ili su samo hteli da nam daju lažnu nadu i tako smire naše nezadovoljstvo zbog povlačenja - zaključuje Šajić.

Foto: Privatna arhiva

On i njegova jedinica od 1998. ratovali su širom Kosova, gde god je bilo gusto, gde gori. Tim teže mu je palo potpisivanje Kumanovskog sporazuma i naredba za povlačenje:

- Loše smo se osećali svi, od komandanata do običnog vojnika. Ljudi su ginuli, ostajali bez ruku, nogu, očiju, a odjednom puj-pike, ne važi. Bili smo spremni da dočekamo agresora na svojoj zemlji, pa kom opanci, kom obojci. Garantujem da bi nas dobro zapamtili, ali se mi nismo pitali.