DRAGOLJUB KOJČIĆ, POLITIČKI FILOZOF, O NAŠIM PUTEVIMA I STRANPUTICAMA: Treba da žalimo, ali ne treba da se stidimo

Svako iskustvo, pa i ono najgore, s kojim smo se upoznali kroz greške u novijoj istoriji, predstavlja dragoceni temelj za reviziju nacionalne strategije

Malo koji narod je prošao kroz tako oštre i strme istorijske serpentine kakve su prolazili Srbi. Naša nacionalna golgota posledica je, dobrim delom, geografskog položaja. Ali isto tako čvrstinom naših nacionalni i verskih ubeđenja i karakterologijom, koju su opisivali Njegoš, Crnjanski ili Dvorniković, koja determiniše narodnu volju i odlučnost da se za svaku vrednost mora boriti, bez obzira na to da li je reč o slobodi, duhovnosti ili prostoru na kome živimo.

Na tome smo gradili moćnu srednjovekovnu i carsku Srbiju, izdržali tursku okupaciju, novovekovne ratove i u današnjem svetu borimo se da naša budućnost bude dostojna veličanstvene prošlosti. Jedna misao iz repertoara naroda sa sličnim iskušenjima u svome trajanju kaže: "Budućnost će pokazati kakva nam je bila prošlost." Zbog budućnosti smo obavezni da s velikom osetljivošću razmatramo događaje koji su odredili našu nacionalnu sudbinu...

KLJUČNI MOMENAT

Stvaranje Države Srba, Hrvata i Slovenaca ključni je momenat ne samo za razumevanje drame kojoj je bio izložen naš narod tokom 20. veka već i za formiranje nove nacionalne samosvesti i metodologije ostvarivanja najviših identitetskih vrednosti u promenjenim međunarodnim okolnostima i u svetu u kom više ne važe tradicionalni etički kompasi i u kom su se izgubili reperi za uspostavljanje postojanog međunarodnog poretka.

Činjenica je da smo pobedničku 1918. dočekali kao demografski nadmoćan narod, ali rasut na prostoru Balkana i često izmešan s pripadnicima drugih konfesija ili drugog etničkog stabla. Istovremeno, vredi primetiti, to je bila jedinstvena istorijska prilika da sami određujemo svoj položaj i političke modalitete u novoj realnosti. Pred srpskim političkim elitama otvorile su se dve mogućnosti. Stvoriti nacionalnu državu s građanskim političkim slobodama kakve je davao još Sretenjski ustav 1835, dakle modernu i stabilnu državu upravo po evropskom modelu. Nema sumnje da bi takav izbor eliminisao većinu rizika po nacionalnu bezbednost, ali ono što je najvažnije i što još Biblija govori - pravda drži sela i gradove. Kao narodu kom je demokratija inherentni politički model, u takvoj državi nacionalne manjine uživale bi sva prava i ne bi razvijale niti mogle da se povode za secesionističkim idejama.

Srbija u svojim pravednim granicama predstavljala bi svakako faktor stabilnosti na Balkanu i efikasno bi odbijala svaki nasrtaj na promenu regionalnih odnosa, pre svega na svoje granice. Kao zemlja s dokazanim demokratskim kapacitetom, ona ne bi bila suparnik Evrope, nego upravo regionalni stabilizator i čuvar vrednosti evropske političke moderne, čak i onda kada su ih odbacile i najveće evropske sile. Rečju, danas ta perspektiva, kakva bi se pružila pred nacionalnu i demokratsku državu Srbiju, pravednu i suverenu, predstavlja nepovratno izgubljenu istorijsku priliku da surovo prekinuta državnost pod dinastijom Nemanjića i krhki povratak posle sinusoide prekretnica tokom 19. i početkom 20. stoleća, predstavlja samo neostvareni san.

Politika formiranja države "trojednog plemena" i kasnije preimenovanje u Jugoslaviju možda je najefektnije izražena u završnoj poruci Žorža Klemansoa s mirovne konferencije u Versaju 1919: "Ja moram, pre nego što siđem s ovog podijuma, da izrazim svoje veliko žaljenje što sa političke pozornice sveta nestaje jedno veliko istorijsko ime, a to je Srbija."

NA PIJEDESTALU

Zanimljivo je, i otkriva unutrašnje protivrečnosti i licemerje evropejskog narativa o jednistvu različitosti, da je upravo kralj Jugoslavije Aleksandar I Karađorđević presudno odlučio o stvaranju Jugoslavije, kao protoćelije zamišljenog evropejskog jedinstva, i time, kao po nekom antičkom mitološkom usudu i igri simbola i predskazanja, utro put sopstvenoj tragičnoj smrti i, što je mnogo strašnije, pripremio razaranje srpskog nacionalnog prostora, za koji je palo dva miliona pripadnika srpskog naroda. Sa pijedestala pobednika u Velikom ratu Srbi su doživeli sunovrat da ih više nema na prostorima koje su njihovi preci oslobodili.

Možemo da verujemo da je opcija Jugoslavije izabrana sa dobrim namerama ujedinjenja Slovena i istovremenog stavljanja svih Srba pod zajednički državni krov. Danas je očigledno da je već takav konstrukt u sebi sadržao virus razaranja, koji je kulminiralo genocidom nad Srbima. Dužni smo da se to makar kaže zbog mučenika koji su bestijalno satirani u Jasenovcu, Jadovnu, Gospiću i drugim bezbrojnim stratištima. U smrt ih je gurnula jedna pogrešna odluka.

Brozova komunistička vlast je na ovu zabludu nadovezala odluke Drezdenskog kongresa Komunističke partije Jugoslavije da se slomi kičma nekakvoj umišljenoj hegemoniji Srba na Balkanu. I 1945, kao i 1918, dugi put su ubijene srpske žrtve, a njihove ubice amnestirane perfidnim guranjem zločina pod tepih. A onda je došlo na dnevni red administrativno cepanje Srbije na pokrajine, kao pararepublike. Današnji problem Kosmeta je epilog nedostatka naše nacionalne samosvesti pod vlašću pogrešnih elita. To je skupa cena nedostatka minimalnog i zdravog nacionalnog egoizma. Da smo imali realnu procenu političkih odluka vlasti monarhije i naših sunarodnika koji su slepo izvršavali Titovu samovolju, danas bismo imali državu bez nerešenih problema, imali bismo pravedno definisane granice i stabilne okvire društvenog prosperiteta, iznad svega, ne bismo bili demonizovani i ponižavani kao narod.

ISTICANJE VRLINA

Ipak, svako iskustvo, pa i ono najgore, s kojim smo se upoznali kroz greške u našoj novijoj istoriji, predstavlja dragoceni temelj za reviziju nacionalne strategije. Posle svih naopakih izbora srpski narod je izgradio kriterijume da prepozna politiku koja mu donosi dobrobit, koja vraća u svest velike nacionalne podvige, ne zaboravljajući ni stradanja i patnju na pravdi boga i koja se zasniva na svesti da prazna vreća ne može dugo da stoji uspravno. Danas je proces uzdizanja srpske ekonomije i distribucije snage u svakom sektoru nacionalnog života paralelan s formiranjem kolektivnog ponosa na svoju prošlost, kritičkog odnosa prema zabludama i hrabrog isticanja vrlina koje nosimo u svome karakteru. Započeo je ciklus srpskog povratka svome biću i otkrivanja da je najveća snaga u nama samima i našoj spremnosti da budemo graditelje sopstvene sudbine.