MRTVOM SINU SLALA PISMA U KASARNU: Nemački avion na Veliki četvrtak ispalio je raketu na Mihajla Bandura i njegove drugove

Šta stane u 26 godina kad sahraniš jedinca? Kad te pitaju da li bi mogla da razaznaš da li je baš to ugljenisano telo pred tobom ono što si rodila? Kad mu posle sahrane šalješ pisma u kasarnu? Samo tuga i mrak i vera da ćete jednog dana biti zajedno. Tako žive Milka i Stevan Bandur, roditelji Mihajla, mladića koji je sa 24 godine poginuo na Kosovu na Veliki četvrtak, 8. aprila 1999, u bici u Drenici.

Izbegli su iz Siska 1991. da spasu glave i došli u Beograd. Mihajlo je upisao Mašinski fakultet i otišao na redovno služenje vojnog roka. Mogao je da odloži do diplomiranja, ali je želeo da ode.

NE OSTAVLJAM DRUGOVE

- Preklinjala sam ga, govorila: "Gori Kosovo, ne idi." Odgovorio je: "Izgorela je i naša Banija. Idem." Služio je u Raškoj. Kad je počelo bombardovanje, rekao mi je da ga više ne zovem. Pošto mi je suprug srčani bolesnik, rekao je: "Mama, tvoja je obaveza da vodiš brigu o tatinim lekovima, nemojte nikakvu vezu da potežete, ja drugove ostaviti neću." Više ga nisam čula - priča za Srpski telegraf Milka Bandur.

Foto: ST/Nemanja Pančić

U albansko uporište ušla je 37. motorizovana brigada i njena izviđačko-diverzantska četa, u kojoj je bio Mihajlo. Naišao je NATO avion i ubio njih osmoricu.

Stevan pojašnjava da je njihov sin sa saborcima bio u pincgaueru, na začelju tenkovske kolone, a onda im je naređeno da dođu na čelo. Tad je nemački bombarder A-10 ispalio raketu koja ih je ubila.

- Mihajlo je to jutro, verovatno predosećajući, poveo grupu vojnika u Manastir Devič. Pomolili su se, kao car Lazar na Kosovu polju - priča Stevan.

Preko pokojnog doktora Zorana Stankovića uspeli su da dopreme telo sina.

- Mihajlo je imao srasle prste na nogama, kao i ja, i po tome je identifikovan. Još osećam na svojim prstima onaj garež kad sam ga dotakla - priča Milka.

Svaki dan slala mu je pisma u Rašku. Jedno je ponela kad su ih pozvali da prime Orden prvog stepena u oblasti odbrane zemlje.

SVI VOJNICI MOJA DECA

- Htela sam da predam to pismo u kasarni, rekoh, možda će on naići. Tako je kad čovek nije ni živ ni mrtav, nego lud. Tu su mladi vojnici u Raškoj, to su sve moja deca. Sad je to pismo ušlo i u dokumentarni film o herojskoj 37. brigadi - priča Milka.

Foto: Privatna arhiva

Kaže, sad je mirna, zna da je gore.

- Uvek kad sam bila tužna, on bi me mazio po kosi. I sad kao da osećam njegovu ruku i ne plačem. Naći ćemo se zajedno - zna junakova majka.

BONUS VIDEO