"ĆERKA ME POZVALA I REKLA DA ODMAH POŠALJEM EKIPU" ONA SE PRVA SUSRELA SA UŽASOM U RIBNIKARU! Doktorka Ivana Stefanović: Ulazim u učionicu, čujem dete da diše...

Odmalena je znala da će biti doktorka. Svakoga jutra budimo se uz njene izveštaje iz beogradske Hitne pomoći. Uvek spremna na svaki poziv. Ipak, poziv koji nikada neće zaboraviti bio je 3. maja prošle godine kada ju je ćerka pozvala i rekla: "Mama, šalji ekipu".

Ona je doktorka Ivana Stefanović, specijalista urgentne medicine u Gradskom zavodu za hitnu medicinsku pomoć u Beogradu, gde obavlja i poslove PR-a. Na svom radnom mestu dočekuje nas čila i spretna, spremna na brzu akciju. Jednom rečju – žena vojnik, a u isto vreme dama, sa crvenim karminom na usnama i stilizovanom frizurom, piše Blic. 

Najteži zadatak 3. maja

Pre tačno godinu dana, 3. maja u beogradskoj Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" dogodio se masakr, kada je učenik sedmog razreda ubio devetoro vršnjaka i čuvara te škole, i ranio još petoro đaka i nastavnicu istorije.

Tog jutra, odmah nakon što odjeknuli prvi pucnji, doktorku Stefanović je u pomoć pozvala njena ćerka Zara koja pohađa ovu školu, i rekla: "Mama, nešto se desilo u školi, neko je pucao... Možeš li da pošalješ ekipu?" Sa svojim kolegama, doktorka Stefanović bila je među prvima na mestu tragedije.

- Sećam se samo pojedinačnih slika. Ulazim u školu i zatičem sliku koju momentalno brišem, jer mi je brzom analizom te slike bilo potpuno jasno da tu ne mogu ništa da pomognem. Zatim sledeća slika, ni tu ne mogu ništa. Usledio je ulazak u učionicu... - priča dr Stefanović i tu zastaje.

- U učionici čujem jedno dete da diše, to je odmah bio signal da tu mogu nešto da učinim. Potom i sledeća slika kada čujemo ranjenu nastavnicu Tatjanu da je nešto rekla... Brzo smo uradili sve što je bilo u našoj moći. Sećam se tog trenutka kad ostajem sama u učionici... Pomislila sam – i šta ću sad? Jer, sve pre toga sam znala šta treba da radim. A sada, kad izađem iz škole, treba da se suočim sa svojim detetom, sa ostalom decom, nastavnicima, roditeljima... Taj deo je za mene bio strašan, jer ništa nisam mogla da uradim, osim da ćutim - drhtavim glasom prepričava dr Stefanović.

Život mora da pobedi

Doktorka dodaje da u Centru za edukaciju osmišljava najteže scenarije koje bi mogle da zateknu ekipu Hitne pomoći, ali da ono što su zatekli u školi niko nije mogao da zamisli ni u najgorim scenarijima.

- U mislima su mi reči vladike Ilariona koji je rekao kada je došao da osvešta školu: "Ovo zlo se može pobediti samo životom". A život je škola. Ne možemo i ne smemo da zaboravimo ubijenu decu, ali mislim da je jedini način za nezaborav da škola nastavi sa radom na tom mestu. Naravno da nikako ne smemo da bacimo senku na streljanu decu, ali ne smemo ni da žrtvujemo hiljadu preživele dece. Škola je za njih deo identiteta. Ako im uzmete školu, uzeli ste im detinjstvo. Život mora da se nastavi i život mora da pobedi - jasna je dr Stefanović.

"Ponovo bih sve isto"

Nema sumnje da je rad u Hitnoj pomoći jedan od najstresnijih u medicini.

- Osim toga što morate da budete vojnik i da volite ovaj posao, smatram da bi prva pomoć morala da bude deo zdravstvene kulture svakog od nas. Svi treba da znamo šta da radimo dok ne stigne hitna pomoć, jer tih deset minuta mozak ne može da trpi, a šanse da neko preživi se udvostručuju i utrostručuju ako vi kao očevidac nešto uradite - poručuje dr Stefanović.

BONUS VIDEO: