"JOŠ UVEK SE NADAMO ČUDU I ČEKAMO DA SE POJAVI" Potresne reči sestre ubijenog momka iz Dubone kidaju dušu

Prošlo je tačno godinu dana od stravičnog događaja koji je zauvek promenio život porodice Todorović iz mladenovačkog sela Dubona kada je Uroš Blažić ubijao redom mlade ljude. Dalibor, jedan od troje mladih koji su izgubili život te kobne noći, ostavio je neizbrisiv trag u srcima svojih najmilijih. Njegova sestra Suzana otkriva kako se porodica nosi sa gubitkom i kako se sećaju svog voljenog Dače, piše Telegraf.

- Još ga čekamo i nadamo se nekom čudu. Želja za njim ne prestaje, kao ni uspomene koje je iza sebe ostavio. Ostavio je sebe u najlepšem svetlu, u najlepšim godinama, kao primer mlađim generacijama. Bio je momak sa prelepim manirima, harizmom, milim pogledom i snažnim zagrljajem, sa veliki srcem, emocijom i osećajem za ljude. Bio je pun ljubavi, pažnje, šale, smeha i neko ko je jako voleo muziku. Ostavio je osmeh, prelepe slike i snimke koje gledamo svakog dana. Sve dok pričamo o njemu, on će da bude svuda oko nas i živeće kroz nas - priča za Daliborova sestra Suzana.

Foto: Facebook

Meštani Dubone odlučili su da očuvaju sećanje na Dalibora, ali i na njegovu sestru i brata, Milana i Kristinu, oslikavši mural na zidu škole. Ovaj gest duboko je dirnuo porodicu Todorović, a posebno ih je ganuo mural posvećen upravo Daliboru na zidu Tehničke škole u Mladenovcu, koju je pohađao. Suzana ističe da je ovo divan način da se sačuva sećanje na Daču i njegovu dobrotu.

- To je jako lepo od njih i samo pokazuje kakav je moj Dača bio zapravo i kakvi su oni drugovi bili. Moj život je bez njega prazan - bez planova, radosti i sreće. Dan bez osmeha, a noć bez sna. I tako godinu dana. Svaki dan je isti, ništa se ne menja, kao programirani smo. Previše je teško. Kaži da ono što ne želiš sebi, ne poželiš ni drugima. Ovakav život nikom ne bih poželela - dodaje.

Suzana otvoreno deli svoje emocije i osećanja, ističući da je život bez Dalibora prazan i težak. Svaki dan je izazov, a njegova odsutnost se oseća u svakom trenutku. Praznici i posebni datumi postali su bolni podsetnici na njihov gubitak, ali porodica se hrabro bori da pronađe snagu za svaki novi dan.

- Suđenje počinje 23. maja, članovi porodica su pozvani. Od sudskog procesa lično ne očekujem ništa jer je njemu, po mom mišljenju, trebalo da presude te noći, ili da za takav zločin nema suđenja, već doživotna robija. On je te noći, kada je to uradio, sam sebi presudio. I ako me pitate da li u svemu ovome imam želju ili neku utehu, da i to veliku. Da i njega vidim dva metra ispod zemlje, ne bi bilo lakše, ali barem bih znala da nije među nama - zaključuje Suzana.

Suzana smatra da bi 4. maj trebalo da bude proglašen za dan žalosti, kao i 3. maj, kako bismo kao društvo sačuvali sećanje na one čiji su životi nedužno ugašeni. Njena iskrena želja je da se očuva sećanje na Dalibora i druge žrtve, jer samo tako mogu da pronađu neku vrstu utehe u ovim teškim vremenima.

Iako suđenje počinje 23. maja, Suzana iskreno izražava svoje sumnje u pravdu koja će biti zadovoljena. Ona ističe da je njena jedina želja da vidi krivca kažnjenog, ali nema iluzija o tome da će to doneti pravu utehu. Ipak, vera ih održava i daje im snagu da nastave dalje, noseći teret gubitka svog voljenog Dače.

(Telegraf)

 

BONUS VIDEO