Vanja Bulić - intervju za Republika TV, o ratnim reportažama i ostalim avanturama: Noću su im u bolnici čupali infuziju - usputna rečenica u Užicu stvorila je kultni film

Gost emisije "Intervju" na jutjub kanalu sajta Republika je pisac i novinar Vanja Bulić.

On je u otvorenom razgovoru sa autorom i voditeljem emisije Dejanom Katalinom pričao o svom radu u čuvenom magazinu "Duga", o ratnim reportažama i situacijama kad mu je život bio ugrožen. Uporedio je novinarstvo nekad i sada, te objasnio kako nastaju njegovi bestseleri o Novaku Ivanoviću uz pomoć kojih su mnogi čitaoci počeli da se interesuju za istoriju hrišćanstva i pravoslavlja.  

Radio si u redakciji "Duge" gde je bilo ljudi koji su svi već imali ostvarene karijere: Brana Crnčević, Bogdan Tirnanić, Igor Mandić, Kalajić, pa Zdenka Aćin, Mira Bobić Mojsilović, Duška Jovanić...Kako su te sujete funkcionisale u svakodnevnom životu?

- Lako, zato što je to bilo normalno vreme. Kad završiš posao, nema šta da smrdiš po redakciji, idi negde - saznaćeš nešto. A to "saznaćeš nešto" je danas - sediš za kopjuterom osam sati u redakciji, u pet sati ubacuješ karticu i ideš kući, je l' tako? To vreme je bilo normalno. Imaš posao, završiš ga, ideš dalje. Nema onoga "sedi u redakciji da budeš viđen". Danas je sve administracija, papirologija. Ranije si išao na teren, razgovarao s ljudima, istraživao. Sada svi žele instant informacije i brze odgovore.

Foto: Republika TV

Kad si pisao reportaže, jesi li imao nekad osećaj da u rukama imaš nešto posebno?

- Ne, zato što je bilo mnogo takvih. Recimo, 1991. godine Jevrićeva i moja reportaža su u časopisu, ne znam tačno kako se zove, na Fakultetu političkih nauka za najbolje te godine. Moja se zvala "Masakr na Karlovačkom mostu", ono što se tamo dogodilo. A njegova je bila "Ples Crne Udovice". On je pisao na jedan način, a ja na potpuno drugi. To je bio ludački film, ono što se dogodilo na tom mostu, skakanje... Ali kada sam napisao ovu reportažu, već je bilo nekih desetak pre toga koje su mogle biti pretvorene u film. Jednu od njih su prepoznali Srđan Dragojević i Bjelogrlić i uradili po njoj film "Lepa sela lepo gore". Ali filma ne bi bilo da nije bilo jedne rečenice mog sagovornika na samom kraju našeg razgovora. U njoj je bila ta paralelna priča, bolnica i tunel. Praktično sve je isto. Dok si u tunelu, kao da si u bolnici. Skrajnut si. Kao u tim godinama kada smo živeli u potpalublju. Znači, mi smo živeli u duplim kabinama, a u stvari smo bili u potpalublju. Bili smo anderground, pod zemljom i to je bila bolnica i tunel. Taj momak iz Užica koji mi je pričao priču rekao je: "Doveli su neke muslimanske borce ovde, borce sa kojima smo se borili u Bosni". Pitam ga: "Šta će oni ovde?" Kaže: "Dolaze strani novinari, pa da pokažemo kako možemo da živimo zajedno. Ali uveče, naši borci sa sestrama i lekarima odlaze da im čupaju infuzije". E, ta rečenica je otvorila celu priču. Da nije bilo nje, ne bih je imao.

Da li se danas novinarstvo skroz  promenilo?

- Apsolutno. Danas je sve ogoljeno, sve se svodi na informacije koje moraju da odgovaraju vlasnicima medija. Nekada si mogao da pišeš u slikama, da nateraš ljude da osete ono što čitaju. Sada je sve površno, svi žele instant informacije.

Sad ti je sigurno drago što si se na vreme prebacio na književnost?

- Imao sam sreće da sam lepo zarađivao od novinarstva i da sam imao priliku da se posvetim pisanju. U penziji imam osam sati više u danu za pisanje.

Foto: Republika TV

Kako uspevaš da se organizuješ i pišeš?

- Pomaže mi rutina. Uvek pišem ujutru, od pola osam do dvanaest ili pola jedan. To vreme mi je najproduktivnije.

Zamisli da se nisi u jednom trenutku odlučio da se prebaciš sa novinarstva na književnost. Da nema knjiga, kako bi sada izgledala tvoja penzija?

- Smešno. Ali imao sam sreću što sam zarađivao dovoljno da izdržavam porodicu zahvaljujući ZAM-u, zbog kojeg su me svi pljuvali, pa čak i tvoja redakcija.

Pa da, ZAM je bio poseban fenomen u tvojoj karijeri?

- Da, ali ja sam tada radio na više mesta. Bio sam pomoćnik glavnog urednika "Duge", radio na Pinku, na BK televiziji, svakog utorka išao u Požarevac da i tamo snimam emisiju. Bio sam dobar organizator i to mi je pomoglo da sve stignem. Pisao sam brzo, imao sam tu literarnu crtu, a sada, u penziji, imam mnogo više vremena da se posvetim pisanju.

Foto: Republika TV

A koliko je taj period bio inspiracija za tvoje knjige?

- Veoma mnogo. Sad kada pišem nove romane, to su priče iz tog vremena koje su sada mnogo bolje. Imam više vremena da im se posvetim i doteram ih. Znaš, bio sam u Vukovaru 1991. i pisao reportažu pod naslovom: "Iz oslobođenog Vukovara". Prva rečenica je bila: "Vukovar je oslobođen od kuća i od ljudi". Nigde kuće, nigde čoveka. Kad ideš putem, samo čuješ upozorenja da ne skrećeš sa asfalta jer su po travi ostale one paštete, male bombice. Još jedna situacija mi je ostala urezana u pamćenje. Milinko Stefanović, čuveni fotograf, i ja smo išli kroz jedno selo. Dvojica s puškama nas zaustavljaju  i govore da skrenemo u neko dvorište. Mislio sam da će nas tamo ubiti. Ušli smo u kuću, gde su na slami bila poređana vojnička šatorska krila. Ispostavilo se da su nas priveli da pišemo o njima jer, kako su rekli, svi pišu samo o drugima. Druga scena je bila kad sam tražio da odem u toalet. Pokazali su mi neki stari poljski WC s drvenim vratima i srcem izrezanim u sredini, kao u filmu "Kad budem mrtav i beo". Ispraća me jedan vojnik i kad sam se okrenuo, on stoji sa puškom i čuva me. Nisam mogao da verujem. Kad sam ga pitao zašto me prati, rekao je da su mu rekli da sam hrvatski novinar. Moj otac je iz Crne Gore, majka s Lovćena, a ja sam rođen u Kumanovu jer mi je otac bio vojno lice. To su bila suluda vremena kada su ljudi prosto morali da dokazuju svoju pripadnost. Ljudi su me često ispitivali ko sam i odakle sam. Neki su se čak trudili da me nateraju da pokažem dokumenta da bih dokazao ko sam.

Tvoja književna karijera krenula je sa zbirkama koje su nastale iz tvojih novinskih tekstova. Ali, sa "Simeonovim pečatom" počela je prava karijera i status bestseler pisca?

- Da, prava književna priča počinje sa "Simeonovim pečatom". Taj roman je doživeo 21. izdanje i napisao sam do sada deset kjniga iz serijala o Novaku Ivanoviću. Pogodio sam žanr, iako nisam izmislio toplu vodu. To je bio žanr koji je već bio popularan u svetu, a kod nas se pokazao kao veoma tražen. Ljudi su kroz te knjige nalazili lak način da se upoznaju s istorijom hrišćanstva, pravoslavljem i srednjovekovnom Srbijom. Neki su zahvaljujući mojim knjigama obnovili znanje, a neki su stvarno kroz njih naučili nešto novo. Interesantno je to da su mi na Hilandaru rekli da mnogi ljudi dolaze jer su pročitali moje knjige. Čak sam sreo jednog čoveka koji mi je ispričao da mu je knjiga bila inspiracija za putovanje. Uvek kada potpišem knjigu, ostavim broj telefona, ako neko ima neko pitanje ili utisak da podeli, i niko ga do sada nije zloupotrebio.