Željko Tanasković iskreno u intervju za Republika TV: Ostoja nije video biznis-model, uzeli smo Partizan u svoje ruke - tragedije i bolovi su mi obeležili ŽIVOT i karijeru

Gost emisije "Intervju" na jutjub kanalu sajta Republika je Željko Tanasković, predsednik JSD Partizan i proslavljeni srpski odbojkaš.

On je u zanimljivom razgovoru sa autorom i voditeljem emisije Dejanom Katalinom pričao o odrastanju u Lučanima, porodičnoj tragedija koja ga je obeležila za ceo život, dolasku u Beograd tokom srednje škole i igranju za Partizan, zdravstvenim problemima koji su ga odveli da igra u Grčkoj umesto u Italiji, te da završi karijeru u Zvezdi... I prihvatanju da dođe na čelo SD Partizan u periodu kad je veoma teško biti na toj funkciji.

Ti si iz Lučana, iz radničke porodice, majka ti je radila u vrtiću, a otac u fabrici "Milan Blagojević"?

- Tako je, potičem iz radničke porodice iz Lučana i imao sam tu sreću da me kao malog selektovao profesor fizičkog Branislav Popović i usmerio ka odbojci. To je obeležilo moje detinjstvo. Bio je to put kojim sam kasnije išao i preko odbojke došao do velikih dostignuća u životu.

Foto: Republika TV

Kao mali pretrpeo si i veliki gubitak - tvoja sestra je preminula od urođene srčane mane?

- Imao sam sestru, koja je bila četiri godine starija od mene. Ta tragedija je obeležila moje detinjstvo. Ostavila je velike posledice i na mene i na moje roditelje. Reč je bila o urođenom srčanom zalisku i tada nije postojala tehnologija da se to operativno reši tako lako. Ona je otišla u Ženevu na operaciju i preminula. To je nešto što ne može da se zaboravi, ali u isto vreme i nešto što vas ojača. Na osnovu tog događaja sam kasnije učio kroz život. Bilo mi je mnogo teško u tom trenutku, bio sam klinac, imao sam svega sedam godina...

Da li si i kasnije odlazio na sestrin grob kroz život, da možda "porazgovaraš" sa njom?

- Naravno. Uvek za njen rođendan, za Zadušnice i dan smrti. To mi je sticajem okolnosti ostala možda i jedina veza s Lučanima. Kad sad premotam film, imam utisak da mi je ona kroz ceo život i karijeru bila anđeo čuvar.

Činilo mi se da se ta tuga zbog gubitka mogla videti u tvojim očima i dok si igrao odbojku i pobeđivao na utakmicama?

- Verovatno su ti momenti iz detinjstva formirali moj karakter. Uvek sam bio svestan da moram da budem smiren na terenu. Imao sam i ulogu kapitena, koja dodatno obavezuje. Možda je to pokazivalo tu neku vrstu tuge o kojoj govoriš, ali to nije bila toliko tuga koliko odgovoran pristup zadacima. Preko sporta sam naučio jednu veliku istinu koja je primenjiva i u životu: kad pobedite, možete da slavite to jedno veče, već sutra sledi druga utakmica, i ako ne zaboravite prethodnu, ne možete biti spremni za novi događaj.

Došao si u Beograd kao srednjoškolac da igraš za Partizan i živeo si u sobici u stanu jedne bakice na Vračaru?

- Jeste, tako je. Klub mi je pronašao stan na Vračaru, stari stan koji je imao prostoriju za poslugu. E, ja sam živeo u toj prostoriji, imao sam krevet, a hranio sam se kod baka Cake. Klub joj je plaćao hranu i smeštaj za mene, a ona je bila moj drugi roditelj. Kad dolazite iz male sredine, kao ja, roditelji stalno pitaju da li si šta jeo i da li si gladan. To je mnogo nerviralo bakicu, tako da sam morao i kad se najedem van kuće da ponovo jedem kod nje.

Foto: Republika TV

Da li je bakica brinula i da ne zastraniš s obzirom na to da si bio sam i mlad u velikom gradu?

- Jeste, ona je informisala klub o svemu što je vezano za mene. Ali, iskren da budem, taj moj period života se odnosio na spavanje, učenje i treniranje. Tek posle tri, četiri godine provedene u Beogradu počeo sam da saznajem za neka mesta za izlazak i to kad napravimo neki rezultat, pa izađemo da proslavimo.

Nakon Partizana igrao si za Panatenaikos, kako pamtiš taj period?

- Mnogi su išli da igraju u Italiju, ali ja sam u to vreme već imao diskurs herniju, tako da teško da bih prošao lekarski pregled u Italiji. To me je mučilo tokom cele karijere, konstantno sam bio pod bolovima. Ta diskurs hernija je bila urođena i mučila me je sve vreme. Izabrao sam Grčku jer nam je blizu i jer je bliska našem mentalitetu. Nisam pogrešio jer sam naučio i grčki jezik, stekao mnogo prijatelja... Živeo sam u Atini i danas bih mogao da živim tamo, predivan grad.

Koliko ti je supruga pomogla u životu i karijeri?

- Moja supruga je završila dva fakulteta, germanistiku i psohologiju - ona je i psihoterapeut, poklopilo se, sve ono što mi je trebalo.

Partizanovac si, ali si karijeru završio u Zvezdi?

- Vratio sam se zajedno s Dejanom Brđovićem, s kojim sam igrao zajedno u Grčkoj. Došao sam do trenutka kad više nisam mogao da igram od bolova. To je bilo muka. Bolovi u leđima, kolenima, ramenu... Hteo sam da završim karijeru, ali postojala je ta neka ponuda da malo afirmišemo i klupsku odbojku, tako da smo Dejan i ja zaigrali za Zvezdu jer je u Partizanu bila prilično poponjena pozicija srednjeg blokera s dva perspektivna igrača, a Žare Petrović je igrao za Vojvodinu.

Foto: Republika TV

Došao si na čelo SD Partizan u vrlo neugodnom trenutku. Kakva je budućnost kluba, odnosno ima li je uopšte?

- Najvažnije je da se zna istina. Živimo u vremenu spinovanja, zamena teza i manipulisanja. Žao mi je što je cela ptiča oko SD Partizan otišla u skroz drugom smeru. Pre dve i po godine na njegovo čelo je došao Ostoja Mijailović. Čovek je prezauzet, ušao je u biznis, podigao je košarkaški klub, ali nije imao vremena da se bavi SD. Po meni, nije ni video bizni-model u njemu, za razliku od košarkaškog kluba. Naša sportska javnost treba da zna istinu - naše sportsko društvo udružuje 24 kluba i osam sekcija. SD je vlasnik stadiona, za razliku od naših komšija, gde je vlasnik stadiona fudbalski klub. Znači, svi troškovi objekta u Humkoj 1 idu na teret SD, a koriste ih 24 kluba. Najviše ga koriste fudbal i košarka. Fudbal i košarka treba da budu motor i pokretači SD, ali u prošlom periodu to nisu bili. Imali smo problem sa fudbalskim klubom i najavom izlaska iz SD, što je nelegalno... Nemoguća misija, ako izađeš, moraš da vratiš ime... To su bile igre koje su doprinele stvaranju loše slike o Partizanu. Tu su i ogromni troškovi, 90 odsto njih je napravio fudbalski klub. Imamo novi upravni odbor u kojem su sada sportisti... Bila su ta spinovanja da smo mi oterali Željka Obradovića i Marka Nikolića, što je netačno. Ostavljena su mesta u upravnom odboru i oni su uvek dobrodošli. Mi želimo da napravimo jasnu sliku o SD Pertizan, da se restituišemo i organizacioni i finansijski. Moramo da vidimo u kakvom  je stanju infrastruktura i fond za pomoć klubovima koji su stvarno zapostavljeni, a oni broje preko 10.000 sportista. Poenta je da smo uzeli stvari u svoje ruke i želimo da pomognemo Partizanu da stane na noge.