Srbin uvek bira između smrti i dezertiranja: Pisac Slaviša Pavlović za Republika TV - O junacima i profiterima: Apisu, Pašiču, Dučiću, Tankosiću, Crnoj ruci...

Gost emisije "Intervju" na jutjub kanalu sajta Republika je pisac Slaviša Pavlović, autor veoma popularnih knjiga "Zavet", "Apisov apostol", "Himerina krv - roman o Jovanu Dučiću" i "Osvetnici i klevetnici".

On je u otvorenom razgovoru sa autorom i voditeljem emisije Dejanom Katalinom pričao o tome kako se zainteresovao za pisanje o ličnostima i događajima iz srpske istorije, posebno iz perioda pre i tokom Prvog svetskog rata. Rasvetlio je naše prokletstvo življenja na teritoriji na kojoj se ukrštaju razni svetski uticaji. Objasnio zašto smatra da je Apis nepravedno okrivljen i streljan, dok su Nikola Pašić i njegov sin Rade napravili daleko veću štetu za državu od njega. Pojasnio je i zašto ga je zaintrigirao lik čuvenog pesnika Jovana Dučića, o kojem je napisao roman za koji je građu prikupljao punih deset godina. 

Foto: Republika TV

Tvoja knjiga "Zavet" naišla na odlične recepcije i publike i kritike. Kakva su tvoja znanja o Prvom svetsku ratu bila, osim onih knjiških?

- Rođen sam u podnožju Mačkovog kamena, gde je bila velika bitka u Prvom svetskom ratu. Zapravo, ja dolazim Crnča pored Ljubovije. To selo je posle Velikog rata ostalo bez polovine stanovništva. To je bila priča koja se u mom ranom detinjstvu provlačila. Nije bilo velikih priča o Drugom svetskom ratu. U mom kraju skoro da i nije bilo partizana do 1944. godine. Niti nekih velikih bitaka, hvala Bogu. Tako da je epopeja iz Prvog svetskog rata duboko ukorenjena u pričama. Imao sam sreću i da upoznam i neke svedoke tog perioda, koji su, doduše, bili deca, tada. Oni su pričali sećanja o svojim roditeljima... To me je zainteresovalo i vezalo za taj istorijski period.

Da li si priču na kojoj je baziran tvoj roman čuo od nekoga?

- Jesam, to je "ukradena" priča. Moj deda mi je pričao doživljaje o njegovom dedi, pa sam razmišljao kako bi to izgledalo filmski, pa sam odlučio da ipak napišem ropman. Uglavnom, na kraju je to ispala priča koja je samo inspirisana istinitim događajima. Nije dokumentaristička, već je plod moje mašte, ali, u svakom slučaju, ako gledamo da se sve događa s nekim razlogom, možda se sve to u prošlosti dogodilo da bi mene napravilo piscem.

Foto: Republika TV

Tvoj roman opisan je i kao "svesrpski sukob ideologija". Kako se ideološki razlikuju otac i sin u tvom delu - otac bi da mu sin ode u rat, sin bi da ga nekako izbegne?

- Mislim da je to prvenstveno sukob generacija. Suštinski, Milić je identičan ocu, ali je mlad čovek u dvadesetim godinama i voleo bi da izbegne da ode u rat. Stariji ljudi, i ranije i sad i uvek, pričaju kako treba ići u rat. Tako je bilo i devedesetih godina. Takođe, mlađi ljudi imaju više nade. On razmišlja i u smislu da rat može da se izbegne, ako se spusti lopta. Njegov otac je iskusan čovek, pukovnik, koji je prošao nekoliko ratova i on zna da taj rat ne može da se izbegne. I vrlo je pragtmatičan - smatra da treba delovati odmah. Tu dolazi do njihovog sukoba, ne u delovanju, nego u načinu razmišljanja. On svog sina, kao i svaki otac, smatra mekanim i nedovoljnim jakim. Hoće da ga očeliči i ojača da bude snažniji nego što je on.

Foto: Wikipedia

Čitajući tvoju knjigu stekao sam utisak da mi Srbi moramo da biramo da li da poginemo ili da dezertiramo, kao da nemamo nikakvu drugu mogućnost sudbinom određenu?

- Tačno tako, jer živimo na takvom području gde ili gineš ili bežiš. Takva nam je mapa. Sukobljavaju se različiti interesi. Veoma je teško ostati po strani. Mi smo granica između Istoka i Zapada, i tu ili počinje ili se završava neka bitka. A čini mi se i da kroz istoriju imamo i mali problem sa talentom za diplomatiju.

Foto: Wikipedia

Pažnju je skrenuo i tvoj roman "Apisov apostol", čini mi se da te je lik Apisa veoma zaintrigirao?

- Lik Apisa mi je veoma zanimljiv. Kad sam bio klinac gledao sam seriju "Pad dinastije Obrenović" i već tada sam počeo da razmišljam o njemu. Kasnije sam pisao feljton o najvećim srpskim herojima Velikog rata. Ono što mi je zapalo za oko bila je činjenica da su većinom bili članovi organizacije Ujedinjenje ili smrt. Tu je ta velika fama o Apisu kao kraljoubici, a zaboravlja se da je u "majskom prevratu" učestvovalo mnogo oficira i političara, a on je te noći bio ranjen i bio je dobar organizator, ali je bilo mnogo viših oficira, većeg ranga od njega, koji su radili na toj organizaciji. Da je napravio sjajnu obaveštajnju službu, to je činjenica i ja sam ga posmatrao na taj način. Podsetiću da je on nepravedno streljan, jer sve što mu je stavljeno na teret nije bilo tačno. Dakle, kad je streljan, iza njega je ostao samo konj i jedan sat. Ako pogledamo šta je ostalo iza Nikole Pašića i njegovog sina, najvećih korupcionaša u našoj istoriji, onda je to bila borba između korupcionaša i vojnika koji su rizikovali svoje živote da oslobode srpski narod.

Tvoja najznačajnija knjiga do sada je "Himerina krv", roman o Jovanu Dučiću. Na koji način si njome osvetlio ovu višestruku zanimljivu ličnost naše istorije i književnosti?

Foto: printskrin

- Potrudio sam se da ne samo predstavim Dučića kakav je bio - a bio je filmski lik, već da ispričam priču o njemu koja će nadići klasičnu biografiju. I on je bio svedok velikog broja istorijskih događaja - od Hercegovačkog ustanka do uspona Hitlera. Njegov život je neverovatno interesantan i mogao bi da bude i krilatica nekome. On je iz kršne Hercegovine, veoma siromašan je tigao dotle da ga Džon Goldsvorti, u godini kada je dobio Nobelovu nagradu, nazove jednim od velikih pesnika Evrope. Osim što je bio veliki pesnik i književnik, Dučić je i prvi diplomata u rangu amabasadora u našoj istoriji, što govori o još jednoj njegovoj uspešnoj karijeri. Bio je i čovek sklon skandalima, što je za svakog pisca veliko bogatstvo. Bio je poznat i kao veliki ljubavnik, srpski Don Žuan. Mada, eto, mnogi ga danas najviše znaju po citatima sa društvenih mreža.