Zvezda nam je dugovala 7 plata, sami smo prali dresove: Ispovest Marka Kešelja - O gaženju linija u Turskoj, gubitku medalje, epskom uspehu s Olimpijakosom, Pešiću...

Gost emisije "Intervju" na jutjub kanalu sajta Republika je Marko Kešelj, Državni sekretar za sport u Vladi Srbije i proslavljeni košarkaš.

On je u zanimljivom razgovoru sa autorom i voditeljem emisije Dejanom Katalinom pričao o svojoj karijeri, saradnji sa Svetislavom Pešićem, igranju za Zvezdu tokom godina dominacije Partizana, neprežaljenom gaženju aut-linije na SP u Turskoj kada je ostao bez reprezentativne medalje, epskim uspesima i slavlju sa Olimpijakosom, kao i budućnosti srpske klupske košarke.

Seniorsku karijeru si počeo Mega Ishrani?

- Taj tim se tada zvao Avala Ada i igrao sam tada na dvojnu licencu u Prvoj B ligi i za Banjicu. Zanimljivo je i da je Nikola Peković tada igrao za dvojni licencu u Drugoj srpskoj ligi. Mnogi mladi igrači su tada igrali tako. Tada su Avali Adi igrali igrači koji u imali ozbiljne karijere iza sebe poput Čubrila i Slađana Stojkovića. Mi mlađi smo dobijali poneku šansu da igramo u prvom timu, ali kaljenje je išlo preko timova iz nižeg ranga. Moj debi u seniorskoj konkurenciji je bio sa 16 godina.

Foto: Srpski Telegraf/Nebojša Mandić

Mnoge mlade igrače put obično vodi u Zvezdu ili Partizan, a ti si nakon Avale Ade otišao u inostranstvo - u Đironu koju je trenirao Svetislav Pešić?

- Tu je bitnu ulogu imao moj otac. Ja sam tog leta bio na pripremama u Barseloni kod Duška Ivanovića. Prošao sam kompletne pripreme koje su bile fizički izuzetno zahtevne, moguće je da ih neke moje tetive i zglobove i dalje pamte. Barselona je tada, kao i sada, bila košarkaški velikan sa mnogo odličnih igrača, a u međuvremenu se pojavilo interesovanje Đirone i Pešića. Imao sam dogovor sa Barselonom za ugovor na pet godina, uz uslov da prve godine igram za mlađe kategorije. Pešić je ponudio da odmah postanem član prvog tima, da učim od igrača koji su bili sam krem evropske košarke... Imao sam tada 18 godina i odluka je pala da odem u Đironu i da počnem da sarađujem sa Svetislavom Pešićem.

Foto: Srpski Telegraf/Nebojša Mandić

Kako izgleda sarađivati sa Pešićem?

- Znao sam koje Pešić i kao klinac sam se radovao medaljama koje je on osvajao sa našom reprezentacijom. Ali, nisam znao šta me čeka kad počnem da radim sa njim. Nisam znao baš za tu njegovu čeličnu disciplinu koju je zavodio u timovima koje je trenirao. Drugo, bio sam mlad, na početku karijeru i najpre sam došao da učim, i kako se trenira i kako sed poštuje ugovor... Stupio sam u pravu profesionalnu košarku. Za mene je to bila važna životna lekcija koja me je kasnije vodila kroz karijeru i kroz život. Naučio sam šta je disciplina, šta je rad, šta kolektiv, ali nisam imao priliku da te godine provedem mnogo na samom terenu jer sam bio klinac u ekipi za koju su igrali Gregor Fućka, Dalibor Bagarić, Šelenga... Igrači koji su nosili ekipu i bili na vrhuncu svojih karijera. Te godine smo osvojili Kup Radivoja Koraća, mislim da se još uvek tada zvalo to takmičenje posle Evrolige i Evrokupa.

Košarkaški treneri su maltene jednake zvezde kao i sami igrači. Koliko često numeju da se iznerviraju i koliko je neprijatno za igrače kad se to desi?

- To sve spada u stres koji nosi utakmica, pogotovo kada je velika važnost meča. Treneri tog kova, kao što je Pešić, kao što je bio pokojni Duda Ivković, koji imaju vrhunski autoritet i znanje iza sebe, onda je normalno da se dešavaju i burne reakcije. Bilo je raznih reakcija... Utakmica je živ ogranizam, nikad ne znaš da li će sve ići po planu ili će pasti već u prvoj četrvrtini. Kad dođe poluvreme, tad trener stupa na scenu i zna da bude zanimljivo.

Foto: Starsport

Došao si u Zvezdu 2008. godine i ponovo sarađivao sa Svetislavom Pešićem. Iako si imao dve uspešne sezone, kada si na 99 utakmica postigao preko 800 poena, niste uzeli nijedan trofej, Partizan je bio dominantan u svim takmičenjima. Da li je to bilo frustrirajuće?

- I pre mog odlaska u Đironi i Keln uvek sam imao kontakte sa Crvenom Zvezdom, ali se nikako nisu stekli uslovi da zaigram za Zvezdu.  Tog leta se poveo razgovor kako je došlo vreme da se vratim u Srbiju i da se igrački afirmišem u klubu koji volim i koji je tada pravio totalno novu ekipu. Pričalo se i po gradu i košarkaškim krugovima kako će Pešić preuzeti Zvezdu i ja sam ga pozvao telefonom i pitao: "Kouč, da potpisujem ugovor sa Zvezdom, hoćete li vi doći u klub?". On kaže: "Slušaj, Marko, moja supruga je trenutno u vikendici, pa kad se vrati ona će da odluči. Ali, ti potpiši taj ugovor". I nasmeje se. Znao sam da je to skrivena poruka da će doći u Zvezdu i to me veoma obradovalo. Potpisao sam ugovor i postao deo nove generacije Zvezde iz koje je mnogo mladih igrača napravilo uspešne karijere i igralo za reprezentaciju: Bjelica, Tadija Dragićević, Vuk Radivojević, Bakić... Bili smo simpatični navijačima. Partizan jeste bio dominantan u tom periodu. Imali su generaciju koja se dopunjavala i imali su dobar sistem rada. Mi smo bili grupa mladih momaka koji su došli da se bore Zvezdu. Mislim da je i dolazak Pešića doprineo da hala stalno bude puna.

U mlađim reprezentativnim kategorijama osvojio si dosta trofeja, u seniorskoj kategoriji nažalost ništa?

- Da, zahvaljujući gaženju auto-linije na Svetskom prvenstvu u Turskoj protiv domaćina. Cela ta naša generacija koja je od kadetskih dana zajedno stasavala doživela je ostvarenje dečačakih snova da zaigra za A selekciju. Tada san se Duda Ivković prekomandovao u prvi tim - Raduljicu, Bjelicu, Mačvana i mene. Prošao sam kompletne pripreme 2009. godine pred EP u Poljskoj kada smo osvojili srebrnu medalju, ali dobio sam gnojnu anginu usled pada imuniteta i završio u bolnici, a lekari reprezentacije su pokušavali da me oporave da bi igrao na prvenstvu, ali, nažalost, propustio sam ga i ostao bez medalje. Igrao sam 2010. u Turskoj, kada je atmosfera u reprezentaciji bila fenomenalna, ali, eto, ta aut-linija oduzela nam je finale i kasnije smo završili kao četrvrti. Dobili smo i izvinjenje od FIBA-a, ali nikom to više nije značilo.

Foto: Starsport

Imao si sjajnu karijeru u Olimpijakosu, igrao derbije protiv Panatenaikosa, gde je vatrenija atmosfera u Atini ili u Beograd kad igraju Zvezda i Partizan?

- Meni je bilo slično jer sam imao sreću da igram za Olimpijakos koji je bratski klub sa Zvezdom, pa su na utakmicama čak i transparetni bili na srpskom. U nekim momentima nisam znao da li igram u Pireju ili Beogradu. U Pireju sam doživeo najlepše momente u karijeri. Osvojena je titula prvaka Grčke i kup i Evroliga 2012. godine. Doček na aerodromu bio je kao iz bajke. Svi koji smo tada igrali za Olimpijakos ćemo to sigurno pamtiti do kraja života. Bio je to neočekivan uspeh. Čak ni grčki novinari nisu očekivali da ćemo doći do trofeja. U polufinalu meč protiv apsolutnog favorita Barselone, u finalu CSK-a koji je tokom sezone izgubio samo jednu utakmicu i bio projektovan kao sigurni osvajač. Mi sa podmlađenim timom i na pola presečenim budžetom. Ali, to je drža košarke - favoriti ne postoje.

Selektor Srbije Svetislav Pešić je gostujući na Kopaonik biznis forumu kazao da košarka kod nas nikad nije bila popularnija, a nikad nije imala manje potencijala, te da ako se tako nastavi ne samo da nećemo osvajati medalje na velikim takmičenjima već se nećemo na njih ni plasirati?

Foto: Starsport

- To je njegova teza koju je on počeo da iznosi i na konferencijama za novinare posle Svetskog prvenstva. Jasno mi je našta je aludirao, na klubove i razvoj domaće lige. Pošto ste mi postavili pitanje kao Državnom sekretaru za sport moram da kažem danikada veća ulaganja u sport nisu bila. Reprezentacije i savezi nikad nisu bili finansirani od strane države na ovakvom nivou. Razvoj infrastrukture i stipendije koje dobijaju naši mladi sportisti su rekordne. Mogu da se vratim na sezonu provedenu u Zvezdi 2009. godine kada su igrači završvavali sezonu sa sedam plata koje nisu primili i tokom sezone nose dresove kući da ih sami peru. To u našem sportu više ne postoji. Druga stvar je struka koja treba da se bavi razvojem mladih igrača. Mi treba da školujemo nove trenere koji će mlade talente sprovoditi kroz cikluse - da od kadetskog perioda dođu do seniorskog staža, a da se na pola puta ne izgube. Ja jesam za razvoj domaće košarke. Za to da Zvezda i Partizan svakog vikenda gostuju u Nišu, Subotici, Novom Sadu, Kragujevcu... Da naši košarkaški centri rastu i da neka nova deca imaju priliku da se zaljube u košarku. Ljudi u košarkaškom savezu Srbije moraju da vide koji je to pravac za srspku košarku i koja je to strategija koju oni žele da zastupaju. A od strane države će imati apsolutnu podršku u tome.