IZMISLIO PRETKA, PA GA OPLJAČKAO! Jedna od najvećih predratnih afera danima je zasmejavala javnost

Biografija Puniše Račića, srpskog i crnogorskog političara, crnorukca i svedoka optužbe na Solunskom procesu, potom i atentatora na hrvatske poslanike u Narodnoj skupštini, toliko je obimna i kontroverzna da je gotovo zaboravljeno da je ovaj čovek, na volšeban način, uspeo da se predstavi i kao direktan potomak Nemanjića!? I ne samo da se predstavi već da iz toga izvuče i takvu korist koja ga je, preko noći, pretvorila u jednog od najbogatijih građana tadašnje zajednice Srba, Hrvata i Slovenaca.

Afera s državnom šumom u blizini Manastira Visoki Dečani na Kosovu i danas se smatra jednom od najvećih predratnih afera, a sam zahtev Puniše Račića da se legitimiše kao njen direktni naslednik prošao je put od opšteg podsmeha sudskih činovnika, pa sve do zvanične sudske odluke da mu se taj zahtev i odobri. Time je Račić preko noći postao bogatiji za nekoliko desetina miliona dinara, što ga je svrstalo i među pet najimućnijih Srba.

Naravno, priča je počela vekovima ranije kada je Sveti kralj Stefan Dečanski podigao svoju zadužbinu u vidu Manastira Dečani. U skladu s tadašnjim običajima, kralj je manastiru poklonio i mnogo zemlje, uključujući i nekoliko stotina hektara šume nadomak sela Babalović, kako bi bratstvo moglo samo da se izdržava. Manastirska imovina bila je neprikosnovena čak i tokom vladavine otomanske imperije, a prvi nasrtaji su zabeleženi tek početkom prošlog veka.

Naime, uoči početka Prvog svetskog rata, žitelji Babalovića su samovoljno dali šumu u zakup nekom trgovcu iz Đakovice, a kako za to nisu imali nikakvog pravnog osnova, nakon što su se monasi pobunili, ugovor je proglašen ništavnim i imanje je vraćeno. Međutim, ovo kao da je desetak godina kasnije dalo ideju i Puniši Račiću.

Državni reket

Radeći pre rata kao trgovac, Puniša je dobro poznavao prilike na Kosovu. To ga je i preporučilo da kao izaslanik Nikole Pašića dođe na teritoriju južne pokrajine i što detaljnije ga izveštavao o svemu šta se dešava u ovom delu državne zajednice u kojem su, i dalje, dobrim delom vladale odmetničke albanske bande, takozvani kačaci.

Račić je revnosno izveštavao da na Kosovu opštinske delovođe pljačkaju narod na sve moguće načine: prilikom naplate poreza, mobilisanja regruta, puštanja zatvorenika, izdavanja dokumenata - bukvalno svaka službena radnja punila je džepove državnih činovnika. Najgore su prolazili imućniji građani, od kojih su opštinari iznuđivali novac uz pretnju da će biti optuženi da sarađuju s kač acima, što je bez preteranog isleđivanja podrazumevalo i spaljivanje kuće, oduzimanje celokupne pokretne imovine i dugogodišnju robiju.

Lošem stanju doprinosila je i sama država, koja je na Kosovo, najčešće po kazni, slala i svoje najgore kadrove koji su se brzo "uklapali". Još tada se po Beogradu pričalo da je isplativije biti šumar na Kosovu nego ministar šumarstva; da je bolje tamo biti pandur nego u prestonici ministar unutrašnjih dela! Razarajućoj korupciji dobrim delom doprinosile su i viševekovne navike samog stanovništva, gde se podmićivanje smatralo i svojevrsnim načinom života.

Kopernikanski obrt

Račić je brzo shvatio da se neće ovajditi od novinarstva i dopisničkog rada. Ubrzo je i sam pokazao preduzimljivost i krenuo oprobanim stazama. I sam je od seljaka iz Balabanovića (kojima se, očigledno, osladilo da iznajmljuju tuđu imovinu) uzeo u zakup manastirsku šumu znajući da će takav ugovor država da poništi. A onda je prešao u kontranapad: tužio je Kraljevinu SHS tvrdeći da je direktni potomak srednjovekovnog velmože Steva Vasojevića, kosovskog junaka i rođaka Stefana Dečanskog, a time i naslednik njihovog imanja u okolini Dečana!

Ovakav zahtev izazvao je salvu smeha kod sudskih činovnika. Ponajpre, što sam Račić ničim nije mogao da dokaže da je zaista potomak pomenutog Vasojevića; potom, zvanična tadašnja (a verovatno i današnja) istoriografija smatra da je reč o narodnoj legendi, a ne istorijskoj ličnosti, pa samim tim nije ni mogao da bilo šta dokazuje. Dalje, istorija je davno ustanovila da je poslednji potomak Nemanjića, monah Joazaf, umro još 1422, da bi, naposletku, i sam Puniša odustao od manastirske imovine zahtevajući da mu država, u zamenu, dodeli pedesetak hektara dobre zemlje u okolini Skoplja.

Ma koliko delovalo groteskno, bizarno i smešno, akt je zaveden u arhivu Ministarstva agrarne reforme i tu bi verovatno i ostao da Račić nije stigao i do samog Nikole Pašića, tadašnjeg predsednika Vlade i jednog od najmoćnijih ljudi u državi. Ne znamo čime je obrazložio svoju neverovatnu tvrdnju, ali u tom trenutku kreće i kopernikanski obrt. Naime, Račićev zahtev stiže na sednicu Vlade već 12. marta 1922, a sam Pašić preti da će izazvati krizu Vlade ukoliko se ne izađe u susret ovom časnom (i oštećenom) potomku nekadašnjih junaka!?

Ministar šuma i ruda Žika Rafajlović uporno je odbijao da stavi potpis na ovaj sumanuti zahtev, ali je ubrzo smenjen. Novi ministar Milan Srškić nije imao ni snage ni volje da se preganja sa predsednikom Vlade, pa je ubrzo potpisao akt kojim se država odriče poseda kod sela Babalović i raspravu o pravu svojine prebacuje na sud u Peći. Nimalo iznenađujuće, sud ubrzo donosi rešenje kojim se kao jedini vlasnik manastirske šume proglašava upravo Račić.

Ovakav epilog izazvao je ogromne kontroverze u javnosti. Novine su danima pisale o čitavom slučaju, a mnogi su se pitali šta je to doprinelo da predsednik Vlade toliko zalegne za interese "običnog podanika". Sam Pašić nije imao vremena da se time bavi jer su ga opterećivale afere koje je gotovo svakodnevno pravio njegov sin Radomir Rada Pašić. Posle jedne od njih i sukoba s kraljem Aleksandrom, Nikola Pašić je i umro četiri godine kasnije.

Novopečeni bogataš Puniša Račić život je posvetio politici, ali ga je ona odvela samo do zatvora. Naime, posle oružanog sukoba u Domu Narodne skupštine i ubistva trojice hrvatskih poslanika, Račić je osuđen i oteran na robiju.

Balkanski heroji i zločinci

Kada su meštani sela Slatina kod Andrijevice 2017. samoinicijativno podigli spomenik Puniši Račiću, izbio je veliki diplomatski skandal. Republika Hrvatska uputila je protestnu notu Crnoj Gori smatrajući da se njime veliča ubica hrvatskih poslanika u Skupštini SHS 1928. Spomenik je ubrzo uklonjen, ali ne i spomen-obeležje Miri Barišiću, Hrvatu i ustaši, ubici jugoslovenskog ambasadoru u Švedskoj 1971, inače Crnogorcu Vladimiru Roloviću. Za Hrvate je to i dalje sasvim u redu.