RATNE PRIČE 1999. - Prava istina o Košarama: Magnum

Druga motorizovana četa 125. brigade bila je raspoređena na Rasa košaresu gde je vodila izuzetno teške i krvave borbe sa dobro utvrđenim teroristima, koji su bili iznad naših boraca. Na desnom krilu bio je vodnik prve klase Boban Ostojić Magnum, a na levom vodnik Dejan Stevanović. Jedan od najtežih ratnih dana za Bobana i njegove drugove bio je 28. april 1999. godine. Rano ujutro teroristi su počeli minobacačku vatru. Sa Bobanom je u rovu bio i major Ristović Žuti, koji je došao da im pomogne jer je komandir čete zbog bolesti prethodnog dana otišao u pećku bolnicu.

Terorističke snage se grupišu u rovovima. Rastojanje između naših i terorističkih položaja je 50-60 metara. Na delu linije koji je bio naspram Bobanovih položaja je stotinak terorista naoružanih ručnim raketnim bacačima, brovinzima, minobacačima 60 mm. Teroristički snajperisti su neprestano tukli po našim položajima. Snajperistu koji je bio udaljen samo 50 metara od naših boraca i zaklonjen iza stene bilo je nemoguće likvidirati. On je navodio minobacačku vatru, pa su mine padale tačno po položajima Bobanovih boraca. Dotur hrane i municije bio je nemoguć jer bi snajperista uočavao borce koji su na konjima vršili snabdevanje i odmah bi počinjala minobacačka vatra. Teroristi neprekidno tuku naše položaje. Oko 14 časova Boban je u rovu u kom je rezervna municija, bombe, trombloni, zolje, snajperska puška crna strela, hrana. Svuda oko njega padaju minobacačke mine. Čuje Žutog, koji ga zove da napusti taj i skloni se u drugi rov. 

Foto: Privatna arhiva

Boban izlazi iz rova. Desetak sekundi kasnije, mina upada direktno u taj rov. Detonacija uništava sve u njemu. Teroristi sve više navaljuju. Bobanovi borci se žestoko bore. On im neprestano govori da štede municiju i da ne otvaraju vatru svi da ne bi otkrili kompletan položaj. Magla je sve gušća. U jednom trenutku gusta da borci nisu mogli da vide jedan drugog. Maglu koriste komandiri odeljenja Radić iz Loznice i Anđelković iz Raške. Pravi izdanci srpskih junaka, njih dvojica izlaze iz rovova, dolaze do terorističke linije, ulaze u njihov rov, uzimaju teški mitraljez broving sa postoljem i municijom i donose ga na naš položaj. Teroriste je izuzetno uznemirila ta suludo hrabra, dostojna divljenja, akcija naših boraca, pa su iz besa i nemoći otvorili još žešću vatru. Koliko su bili iznervirani i poniženi, pokazalo se nešto kasnije. Poslali su izviđača koji je delovao kao da je drogiran. Kretao se prema našim položajima kao da mu ne preti nikakva opasnost. Još se glasno drao i vikao. Borci su otvorili vatru i terorista se više nije čuo. Njegovi su ga preko noći izvukli.

Žestoka borba koja je vođena celog dana utihnula je kada je pao mrak. Svaki novi dan bio je i novi žestoki sukob sa znatno brojnijim teroristima, koji su bili na mnogo povoljnijim položajima. Borci su bili iscrpljeni. Bobanu je bilo najteže. Neprekidno je morao da vodi računa o borcima, da obilazi položaje, dok mu oko glave zvižde kuršumi, da i danju i noću bude budan, a da samo povremeno zadrema. Akcija na levom krilu izvedena je 6. maja, od Škoze do Musine kuće. Prethodnih dana je na levom krilu u borbi poginuo jedan starešina. Tokom napada na terorističke položaje borci su pronašli njegovo telo. Na tom mestu teroristi su se dobro utvrdili u rovovima obloženim deblima. Podigli su i šator u kome je bila medicinska oprema. Tu je bilo tridesetak terorista, koji nisu očekivali naš napad. U silovitom jurišu teroristi su razbijeni. Kod pobijenih borci su pronašli tablete u kesicama, među kojima je bilo i opijuma. Kada je razbijena ta teroristička linija, počela je da dejstvuje albanska artiljerija. Poklapaju naše borce, koji ne mogu da krenu dalje na sledeće terorističke položaje. Borci ostaju na dostignutim položajima. Skroz su mokri, jer kiša neprestano pada, i promrzli. Rezervnu odeću nemaju, a vatru ne mogu da založe jer NATO avioni neprestano lete iznad tog područja i traže naše položaje. U jednom naletu avioni bacaju kasetne bombe. Na sreću, ne poklapaju naše borce, već teroriste. Čuju se kuknjava terorista i vapaji za pomoć. 

Teroristi se često mešaju u veze naših boraca, koji su zbog toga teško ostvarivali kontakt sa pomoćnim snagama i minobacačlijama. Bobana i njegove vojnike je 10. maja na položaju obišao komandant brigade sa još nekoliko starešina, među kojima je bio i Čutura. Magnum se pozdravlja sa Čuturom. Iz istog su sela. Pitaju jedan drugog kako teku ratni dani. Čutura hoće da izjavi saučešće Bobanu, kome je brat poginuo 25. marta, ali on mu kaže: „Da li mi to čestitaš sina, pre neki dan sam dobio sina.“ Komandant brigade pukovnik Živanović čestita mu rođenje sina. Bobanu su kolege javile da je dobio sina dok je bio na položaju i vodio teške borbe. Da li će uspeti da vidi tek rođenog sina, tih krvavih dana na Košarama nije znao. Svako od nas, koji smo bili u paklu Košara, bio je bliži smrti no životu mraku no svetlu.

Komandat brigade im izdaje naređenje i uputstva za napad koji treba da počne ujutru u pet časova. Borci cele noći ne spavaju, popunjavaju se municijom. Ne znaju šta im nosi zora, možda im je to poslednja noć u životu. U 4.30, tiho i neopaženi, prebacuju se kroz minsko polje koje je ispred njihovih položaja. Zauzimaju nove položaje za napad, odakle ih teroristi ne očekuju. Počinje da sviće zora. Borci vide u dolini ispred njih teroriste koji u koloni, jedan iza drugog, ulaze u rovove i zauzimaju položaje. Ti rovovi su pored samog bazena za snabdevanje vodom karaule Košare. Boban tada komanduje: „Paljba!“ Nedaleko od njega su vojnici Radić i Anđelković. Teroristi silovito odgovaraju. Odmah počinju da dejstvuju minobacači iz Albanije. Borci napreduju i likvidiraju deo terorista. U napadu je lakše ranjeno nekoliko boraca. Međutim, minobacači iz Albanije neprestano dejstvuju. Sa visa koji se proteže iznad naših boraca teroristi koji su u boljoj poziciji tuku ih brovinzima, bestrzajnim topovima i snajperima. 

Foto: Privatna arhiva

Tokom borbe u pomoć dolazi Čutura sa dva tenka, koji su u neverovatnom maršu uspeli da dođu do njih. Boban odlazi da ih provede kroz minsko polje i pokaže teroristička uporišta koja treba da razbiju. Čutura sa par granata razbija teroristički bunker, što borcima omogućava da krenu dalje. Teroristi počinju da se povlače u Albaniju. Naši idu za njima, raspoloženi za borbu. Moral je izvanredan. Dolaze do podnožja Rasa košaresa, gde zastaju. Prestaje artiljerijska vatra iz Albanije, kao i pešadijske borbe. Boban naređuje borcima da zauzmu zaklone i popune municiju za dalji napad. Trči do Čuture da se dogovore za nastavak borbe. Nakon dogovora, kreće prema svojim borcima da ih pripremi za novi napad. Avioni stalno kruže iznad njih i osmatraju tenkove. Teroristi počinju da tuku minobacačima, bestrzajnim topovima i brovinzima. Boban ubrzo ide prema svojim borcima. Pored njega proleće granata iz bestrzajnog topa. Trči što brže može do prve bukve da se zakloni. Dok oko njega i boraca lete granate i kuršumi, neko ga zove na motorolu: „Magnume, javi se.“ Boban se javlja misleći da ga zove neko od kolega. Onda na motoroli čuje: „Opali dva komada da vidim gde si.“ Boban razmišlja šta da radi. Odlučuje da ispali dva metka. 

Borci otvaraju vatru da teroristi ne bi krenuli prema njima. Boban kreće prema Čuturi da mu kaže da se skloni sa čistine zbog aviona. U povratku, dok pretrčava preko livade, teroristi ga gađaju iz bestrzajnog topa. Mina pada nedaleko od njega. Dolazi do borova. Tada pada minobacačka mina 82 mm na samo jedan metar od njega. Detonacija ga baca 15-20 metara u vazduh. Pada na livadu i tu ostaje da leži. Puška mu se raspala na parčiće, a motorola odletela dalje od njega. Minobacačka vatra iz Albanije je ubitačna. Ginu naša tri borca, a šestorica su teže povređena. Teroristi sve jače tuku i kreću prema našim borcima. Avioni stalno lete iznad. Borci ne mogu da izdrže minobacačku vatru i počinju da se povlače. 

Boban, kome je leva noga pokidana, kao i desni ručni zglob i deo lica, dvadesetak minuta leži na livadi. Tada do njega dolaze tri dobrovoljca, hvataju ga, otvaraju vatru prema teroristima koji im prilaze. Izvlače ga i prebacuju u bolnicu.

Boban je uspeo da preživi pakao Košara i vidi svog tek rođenog sina. Oporavio se, ali je zbog posledica ranjavanja morao da ode u penziju. Košare ni on ni njegovi saborci neće nikada zaboraviti. Natopili su taj deo srpsko-albanske granice svojom krvlju.