RATNE PRIČE 1999. - Prava istina o Košarama: Pakao oko karaule

NATO je za napad na karaulu Košare pripremio četiri brigade šiptarskih terorista OVK na severu Albanije, pripremio i angažovao oružane snage Republike Albanije - Drugu pešadijsku diviziju, dobrovoljce iz zapadnih zemalja, sa Bliskog istoka, Afrike, plaćenike iz BiH, Hrvatske... i sopstvene snage, pre svega specijalne timove i instruktore. Pripremio je 6.000-8.000 ljudi da uz podršku NATO avijacije i albanske artiljerije 9. aprila izvrše klasičan proboj na pravcu naših karaula Morina i Košare.

Snage za napad ešelonirane su na pravcu karaule Košare, snage za demonstrativni napad na pravcu karaule Morina, snage za obezbeđenje i artiljerijsku podršku u rejonu sela Padež, odnosno sela Koljdeti, rezerva u rejonu jezera između Tropoje i prevoja Morina, sa tenkovskom četom i snage za komandovanje u Tropoji i selu Padež i istureno komandno mesto u rejonu objekta Maja e Uljeza tt. 1822. Šiptarske terorističke snage na teritoriji Metohije, u rejonu Jablanice, Meje, Radonjičkog jezera, jačine su oko 300 terorista i grupa od oko 20 terorista - u rejonu sela Batuša i Škoza.

U rejonu karaule Košare, neposredno pre napada iz Albanije, bilo je 119 vojnika i sedam starešina iz sastava 53. graničnog bataljona (u trenutku napada granicu je branilo 112 graničara - 105 vojnika i sedam starešina) i osam vojnika iz sastava 125. motorizovane brigade na minobacačima 82 mm u neposrednoj blizini karaule. Graničari sa karaule Košare bili su raspoređeni na rejonu dužine 7,7 kilometara na zasednim mestima: 1. borbena grupa na desnom krilu - Šabanove livade; 2. borbena grupa Rasa košares; 3. borbena grupa Glava - granični kamen C-3/4 kod same karaule; 4. borbena grupa Maja glava - granični kamen C-4 i interventna grupa u rejonu potoka Guša. Po dubini je bila 2. borbena grupa iz sastava 125. motorizovane brigade, uz podršku korpusne artiljerijske grupe u rejonu Ponoševca. Prednji kraj odbrane nije bio uspostavljen. To je po planu trebalo da se realizuje 10. aprila u šest časova, ali je odloženo za dva-tri dana kako bi se preformirale borbene grupe u formacijske jedinice i imalo dovoljno vremena za podilaženje prednjem kraju i dovođenje mobilisanih jedinica pravcem Kosovska Mitrovica - Klina - Peć - Dečane. Na dubinskom obezbeđenju granice iz 125. motorizovane brigade bilo je angažovano oko 250 ljudi raspoređenih od Dečana do sela Ponoševac, iz sastava borbene grupe broj dva (150 ljudi) i iz sastava 1. bataljona vojne policije - oko 100 ljudi. Podršku im je pružala baterija haubica 155 mm u rejonu sela Ponoševac i četa minobacača 120 mm u rejonu sela Batuša.

Jedinice 125. mtbr bile su u završnoj fazi preformiranja, mobilizacije i marša od Kosovske Mitrovice do Dečana, u uslovima prevlasti u vazdušnom prostoru snaga NATO. Delovi jedinica 125. mtbr su se u momentu napada agresora na karaulu Košare nalazile u pokretu od Kosovske Mitrovice do Junika, pa nisu mogle da budu uvedene u borbe prvog dana napada.

Cilj napada neprijatelja bio je da uz avio i artiljerijsku podršku energičnim napadom šiptarskih terorističkih snaga (ŠTS) u prvom ešalonu probiju odbranu naših snaga, spoje se sa ostavljenim delovima ŠTS u rejonu Meje i Baranskog Luga, ovladaju komunikacijom Dečane-Đakovica, raseku snage odbrane u Metohiji, stvore uslove za dalja dejstva i uništenje naših snaga. Realizacijom prvog dela kopnene operacije naše snage oko Đakovice bile bi blokirane i odvojene od prizrenskih, što bi stvorilo uslov za širu agresiju. Zbog toga je agresor uporno držao taj taktički pravac na kome zbog konfiguracije terena mi nismo mogli da gomilamo veće snage i uvodimo tehniku. Da su probile našu odbranu i prošle na području Košara, združene snage agresora bi otvorile celu severnu Albaniju za ubacivanje snaga. U tom slučaju taktički pravac Tropoja - Junik - Dečane prerastao bi u operativni pravac kojim bi bio uveden korpus NATO, brigada po brigada.

Tokom kopnene agresije iz Albanije postojala je direktna komunikacija sa terorističkim komandantima na području Metohije kojima je naređivano da OVK napada snage bezbednosti da bi se naterale na manevrisanje, što bi NATO pilotima omogućilo da ih uoče i unište.

Foto: Privatna arhiva

Albanski general Spiro Butka, koji je uvežbavao teroriste OVK u Albaniji i koji je bio angažovan u početnom periodu napada na karaulu Košare, u intervjuu listu Albanske novine na pitanje novinara kaže: „Oni (NATO) su imali operativni štab smešten pored naših snaga, kojeg su kasnije smestili u Kuks. U međuvremenu su sarađivali sa nama u izboru objekata, a određivali su ih sami na terenu.“ Da su agresiju izvodile zajedno NATO snage, albanska armija i teroristički OVK, potvrđuje i izveštaj „generalštaba“ OVK Šonu Birnsu od 27. aprila 1999. godine o „razmeštaju srpskih snaga, koje moraju biti napadnute večeras ili u toku sutrašnjeg dana najkasnije“, kao i obraćanje GŠ OVK komandantu NATO snaga generalu Klarku za proširivanje ukupnih aktivnosti na Kosovu od NATO uz maksimalno angažovanje OVK, uz prethodno naoružavanje i opremanje savremenijim borbenim sredstvima.

Naše snage su imale zadatak da osloncem na uređene objekte, naseljena mesta i manevrom zaštite ljudstvo i materijalno-tehnička sredstva u sadejstvu sa snagama MUP Republike Srbije, odbranom od same državne granice, uz masovno zaprečavanje, spreče brz prodor neprijatelja u dubinu odbrane, da mu lome napadnu moć i zaustave ga na liniji: Peć-Priština, u visini Grebničke planine, čime će snagama Prištinskog korpusa stvoriti uslove za protivudar.

Zašto je agresor izabrao pravac koji vodi preko Košara za napad? Taktički položaj rejona je takav da sa albanske strane omogućava uvođenje tehnike, a s naše onemogućava. To je najpokriveniji pravac rastinjem i služi kao maska i za zaštitu napadača. To je pravac kojim su tokom 1998. godine i početkom 1999. godine prelazile grupe terorista i sa jedne i sa druge strane, prvenstveno u cilju naoružavanja. On omogućava efikasno osmatranje naših položaja sa dominantnih objekata tokom borbenih dejstava. Polazni položaj agresora nadvišava odbrambeni položaj. Rejon je ispresecan jarugama, usecima, vododerinama koje obezbeđuju neprijatelju komotno, bezopasno i efikasno sklanjanje ljudstva od dejstva artiljerije i sigurno dovođenje svežih snaga u većem broju. Za branioce postoji samo jedan put evakuacije i snabdevanja preko sela Batuša, što je povoljno za kontrolu i dejstvo napadača.

Cela ta teritorija s albanske strane nadvisuje našu teritoriju. Plato do sela Padež, gde se nalazi albanska karaula, vidi se s naše strane, ali uvale koje vode do Padeža nisu uočljive. Teroristi su severno iznad sela Padež prokopali kanal kroz koji su bočno - obuhvatom, došli do Rasa košaresa. Osim toga, agresor je bio u velikoj prednosti jer je mogao da bira vreme i pravac napada i vrši koncentraciju snaga, dok su naše snage bile razvučene duž cele granice i angažovane po celoj teritoriji Kosmeta u borbama s teroristima i NATO avijacijom.

Vremenske (ne)prilike su odgovarale napadaču jer je na najvišim vrhovima bio sneg od 0,3 do dva metra, a beli pokrivač u značajnoj meri umanjuje efekat dejstva artiljerijskih projektila. U blizini su naselja Batuša, Jasić, Molić, D. Morina, Dečane i ostala mesta prema Đakovici bez obzira na to što ih je u tom trenutku napustilo stanovništvo, ali su mogla poslužiti kao baze za zastanke, skloništa i kao dobri položaji za eventualnu odbranu šiptarskih terorista. Pravac je gravitirao prema rejonima gde su postojale terorističke snage OVK, poput Juničkog polja (Reka, Nec i Ramoc) na pravcu: Junik- Đakovica, zatim u rejonu Baranskog luga i Radonjičkog jezera, na čija dejstva je napadač uveliko računao.

O samoj karauli Košare

- teroristi su je odabrali za napad zbog gustog rastinja

- polazni položaj iznad košara im je dao prednost

- teren omogućava izbegavanje artiljerije

Sama karaula Košare pravljena je u prethodnoj Jugoslaviji u reprezentativne svrhe, s namerom da se vidi s albanske teritorije i pokaže naš standard. Nije bilo ni teorijski predviđeno da se sama karaula brani jer su iznad nje visovi na albanskoj teritoriji. Karaula Košare se nalazi na brdsko-planinskom zemljištu sa gustom vegetacijom, listopadna, delom četinarska šuma. To područje je izrazito bogato vodenim tokovima, posebno potocima s velikim razlikama u nadmorskoj visini i nagibima. U rano proleće, kada je počela kopnena agresija, snežni pokrivač na nadmorskoj visini od 700 metara, na kojoj je Batuša, do 1.400 metara na Rasa košaresu, bio je debljine metar i više. Ceo april bio je izrazito kišovit, najkišovitiji u poslednjih nekoliko godina. Teren je izuzetno strm i stenovit, ispresecan kosama. Deo granice i sama karaula bili su na prednjem nagibu, a albanska strana je izrazito nadvisivala ceo potez od karaule do sela Batuša.

Ceo predeo od karaule Morine, podno Prokletija, preko Košara do Đeravice je nadasve surov i nepristupačan. Dugo se putuje do karaule Košare. Kada se sa asfaltnog puta Đakovica-Junik skrene na makadamski kod Batuše počinje veliki uspon kroz gustu šumu. Put do karaule je krivudav s veoma oštrim i strmim krivinama. Oko karaule se naglo uzdižu visoka brda koja su na albanskoj strani i praktično drže karaulu u poluokruženju. Levo od Košara je karaula Morina. Desno je Junička planina sa vrhom Mrčaj (2.250 m), Rasa e Zogit (2.305 m) i najviši vrh Đeravica (2.656 m), gde se nalazi naša letnja karaula, i u nastavku Bogićevica na tromeđi Srbije (Kosmeta), Crne Gore i Albanije.

U vreme pokušaja proboja državne granice na području karaule Košare u Albaniji je bilo 15.000 terorista (većinom dobrovoljci iz evropskih država i SAD) iz tzv. OVK, jedinice MUP i vojske Albanije sa 6.000-8.000 ljudi grupisanih u dva pojasa uz granicu, više od 12.000 NATO vojnika, koji su raspolagali i sa 24 borbena helikoptera apač, 22 oklopna transportera bredli, 27 višecevnih bacača raketa koji koriste i rakete ATACM, 15 tenkova M-1 abrams i borbenim avionima A-10. Od toga je američki kontingent „Alajd fors“ imao 5.300 ljudi. U Makedoniji NATO je rasporedio 21.000 vojnika sa borbenom tehnikom, a u toj zemlji je bilo i više hiljada terorista OVK, među kojima više stotina dobrovoljaca iz zapadnih zemalja, koje su NATO instruktori obučavali i pripremali za ubacivanje i izvođenje borbenih dejstava na Kosovu i Metohiji.

Za početni napad na karaulu Košare terorističke snage OVK bile su raspoređene u rejonu: Padež-Tropoja-Vicidolj-Bajram Curi (dve brigade sa oko 1.500-2.000 ljudi). Po šiptarskim izvorima, teroristička 138. brigada „Agim Ramadani“ (likvidiran tokom napada na karaulu Košare) tokom borbi je narasla na 2.200 terorista. U njihovim redovima nalazio se i bataljon mudžahedina sa oko 300 boraca, koji su učestvovali u borbenim dejstvima na području Košara.

Nasuprot njima je bio 53. granični bataljon i 125. motorizovana brigada Prištinskog korpusa, koju je agresija NATO zatekla u jeku izvođenja borbenih dejstava sa šiptarskim terorističkim snagama na pet različitih i odvojenih pravaca od Bajgore do Junika. Odbrambena dejstva brigada je izvodila u uslovima kada je njena komanda bila vrlo retko na okupu, a borbenim dejstvima komandovala neposredno sa prve linije. Nisu postojale adekvatne rezerve za popunu gubitaka, slabe mogućnosti upotrebe sredstava podrške zbog stalnog dejstva NATO avijacije, nedostatak sredstava protivvazdušne odbrane većeg dometa, nedostatak i zastarelost uređaja za održavanje veze.

Foto: Printskrin

Združena kopnena agresija šiptarskih terorističkih snaga, regularne armije Republike Albanije, NATO, plaćenika i mudžahedina iz Albanije počela je na Veliki petak 9. aprila u ranim jutarnjim časovima uz artiljerijsku podršku. Oko tri časa ujutro počinje žestoka artiljerijska priprema napada. Artiljerija regularne armije Republike Albanije i NATO avijacija gađaju ciljeve prvo u rejonu karaule Morina, levo od rejona Košara. Artiljerijska priprema traje oko dva časa. Bila je to taktička varka kojom je agresor usmerio našu pažnju na karaulu Morina i postigao iznenađenje. Artiljerijska vatra se zatim, oko 5.15, usmerava po svim rejonima odbrane - zasednih mesta na pravcu karaule Košare. Artiljerijska vatra iz minobacača i haubica iz sastava regularnih snaga Republike Albanije bila je veoma precizna i pogađala je položaje i pojedinačne zaklone naših snaga. Tokom kasnijih dejstava, prisluškivanjem pojedinih neprijateljskih sredstava veze, ustanovljeno je da su artiljerijskom vatrom upravljali pripadnici italijanskih i francuskih specijalnih snaga. Nakon snažne artiljerijske pripreme otpočeo je napad kopnenih snaga jačine oko 1.500-2.000 pripadnika šiptarskih terorističkih snaga u prvom ešalonu i 3.000-4000 ljudi u drugom ešalonu. Napad se odvijao na pravcima: (1) selo Ljukaj - objekat Maja glava - objekat Škoza, oko 500 boraca; (2) selo Padeke (Padež) - karaula Košare - objekat Opljaz - selo Košare, oko 300-500 boraca i (3) karaula Padeke - objekat Rasa e Košares tt. 1.385, oko 600-1.000 boraca. U tom trenutku na području karaule Košare nalazilo se 112 graničara (105 vojnika i sedam podoficira).

Istovremeno sa artiljerijskom vatrom, po hladnom, kišovitom i maglovitom vremenu, pešadijske snage se s albanske teritorije prikriveno privlače do same granične linije. Oko šest časova teroristi kreću u iznenadni pešadijski napad u rejonu Košara usmeravajući snage u tri pravca:

Objekat Maja glava - granični kamen C-4.

Pravac karaule Košare sve do graničnog kamena C-3/4.

Objekat Rasa košares - trigonometar 1385.

Loše vreme, konfiguracija i pošumljenost terena išli su naruku agresoru, koji je postigao prvo iznenađenje. Žestoko su jurišali iskusni teroristi, plaćenici, mudžahedini, od kojih su mnogi bili drogirani. Naši položaji su bili na prednjem nagibu, što je agresoru olakšalo osmatranje i preciznu vatru. Graničari 53. graničnog bataljona prihvataju borbu sa nadmoćnijim neprijateljem. Odnos snaga je u prvom naletu bio 20:1, čak i 30:1 u korist agresora. 

Uprkos ogromnoj brojčanoj i vatrenoj nadmoći agresora, energičnim i odsudnim, herojskim otporom pripadnika 53. graničnog bataljona u rejonu karaule Košare, kojima je u presudnim trenucima odbrane državne granice u pomoć pritekao 5. bataljon vojne policije sa oko 30 ljudi, neprijatelju su prvog dana napada na karaulu Košare naneti veliki gubici i sprečen prodor u dubinu naše teritorije. Posebnu ulogu u zaustavljanju prvog udara imao je major Dragutin Dimčevski, koji je uvezao naše snage na granici i efikasno rukovodio odbranom. Oko 11 časova, 9. aprila 1999. godine, stabilizovana je naša odbrana i sređen borbeni raspored. Neprijatelj je nadirao u talasima. Dejstvovao je artiljerijom, minobacačima, protivavionskim, protivoklopnim 76 mm, bestrzajnim topovima i streljačkim naoružanjem. Rukovaoci na njihovim minobacačima, kako je ustanovljeno posredstvom sredstava veze, bili su Italijani, dok su posade bile sastavljene od Nemaca. Naše snage, iako iscrpljene, promrzle, sa većim međuprostorima, otežanim snabdevanjem naročito u municiji, uspele su da nanesu osetne gubitke neprijatelju i zadrže se na liniji: Šabanove livade - rejon Opljaz (s. Košare) - Glava - Maja glava.

Foto: Privatna arhiva

Neprijatelj je uspeo da zauzme samo objekat Rasa košares tt. 1.385, koji je pružao izuzetne uslove za uspešan napad na naše snage narednog dana, posebno što je tamo postavio minobacače, bestrzajne topove 82 mm i jednocevne protivavionske topove 20 mm. Već tog prvog dana kopnene agresije neprijatelj nije uspeo da realizuje početnu etapu operacije „Strela 1“.

Komanda Prištinskog korpusa je preduzela aktivnosti da ojača odbranu 53. graničnog bataljona angažovanjem specijalnih snaga iz sastava korpusa i brzopokretnih jedinica da bi se sprečio prodor agresora u dubinu naše teritorije.

Tokom noći pripremljen je deo naših snaga jačine oko dva voda za pomoć snagama na karauli Košare i to: na pravcu karaula Morina - Maja glava i selo Batuša - karaula Košare. Drugog dana napada agresora, 10. aprila, uvodimo deo jedinica i to oko 100 ljudi iz borbene grupe 3 i oko 100 ljudi iz borbene grupe 2 iz šireg rejona Junika i oko 100 ljudi iz bataljona vojne policije. Komanda Prištinskog korpusa preduzela je mere da ojača odbranu državne granice koju je izvodio 53. granični bataljon tako što će angažovati specijalne snage iz sastava korpusa i brzopokretne jedinice. Sve preduzete mere će omogućiti da se spreči prodor neprijatelja dublje u teritoriju korpusa i time onemogući ostvarivanje ciljeva agresora. 

Nastavljena je odsudna borba u zahvatu karaule Košare. Neprijatelj je neprestano uvodio sveže snage. Uz jaku i preciznu artiljerijsku podršku, stalnim pešadijskim napadima i dejstvom snaga sa objekta Rasa e Košares, koji je zaposeo prethodnog dana, uspeo je da pred noć primora naše snage da se izvuku na rezervne položaje u visini: Šabanove livade - rejon Opljaz. I drugog dana glavni teret odbrane u rejonu karaule Košare podneo je isti vojnički sastav od prethodnog dana iz 53. graničnog bataljona i to bez gubitaka.

Deo naših snaga za pomoć na pravcu karaula Morina - Maja glava nije uspeo bitnije da pomogne. Donekle su stvoreni uslovi za konkretniju i efikasniju artiljerijsku podršku naših snaga bez obzira na pretnju koja je dolazila od avijacije NATO. Ovo je naročito bitno za objekat Maja glava, koji je delimično mogao da se neposredno gađa. Neprijatelj, drugog dana napada, zauzeo je objekat Maja glava i napuštenu karaulu Košare. Snimak osvajanja karaule Košare je u večernjim satima emitovan, prvenstveno radi opravdanja velikih gubitaka na neprijateljskoj strani pri napadu. I to je bilo sve što je strahovito nadmoćniji agresor uspeo da uradi u prva dva presudna dana pokušaja probijanja naše linije odbrane državne granice.

Od 10. aprila počinje postepeno uvođenje delova snaga 125. mtbr i ojačanja Prištinskog korpusa na pravcima od sela Batuša ka selu Košare i sela Batuša ka Maja glavi. Napadi naših snaga na objekte koje je zauzeo agresor su trajali do 14. aprila, kada su usled snažnog otpora neprijatelja i dovođenja svežih snaga naše snage zaustavljene. Našle su se u nepovoljnom položaju u odnosu na neprijatelja i njihove dominantne i nadvišavajuće objekte. Naše snage su posele po dubini sigurniji položaj, koji je omogućavao dejstvo i zaštitu. 

Uočena taktika dejstava neprijatelja bila je sledeća: angažovani su šiptarski teroristi sa najmanje iskustva, ali sa nepokolebljivim komandirima i komandantima koji su na licu mesta streljali eventualne dezertere; u drugoj liniji su bile grupe - jedinice terorista koji su imali borbena dejstva tokom 1998. i 1999. godine; u trećoj liniji, u skloništima na teritoriji Albanije, bili su najokoreliji teroristi, uglavnom plaćenici koji su intervenisali radi spasavanja kritičnih položaja, rejona i situacija. Angažovali su i minobacače na motornim vozilima, takozvane čarli. U tim danima u borbama prsa u prsa uočeno je da je kod neprijateljskih snaga angažovan određen broj stranih plaćenika. Likvidirani su jedan Arapin i dvojica crnaca.

Foto: Printskrin

Sledeće uvođenje značajnijih snaga odbrane u borbe na području Košara (Odreda specijalnih snaga, 72. specijalne brigade i čete vojne policije 52. bataljona vojne policije) realizovano je od 16. do 20. aprila. Glavnim snagama je napadano na levi bok neprijatelja na pravcu: Šabanove livade - Rasa košares, pri čemu su neprijatelju naneti veliki gubici, a naše snage su izašle na liniju: podnožje objekta Rasa košares, rejon Opljaz i objekat Škoza tt. 908. Pomoćnim snagama sastava 63. padobranske brigade, deo snaga sa karaule Morina i 125. mtbr napadano je na pravcu: karaula Morina - Maja glava.

Zbog pogibije dva komandira četa, tri komandira voda i 21 vojnika (u periodu od 16. do 20. aprila), ranjavanja načelnika štaba 63. padobranske brigade nije zauzet objekat Maja glava iako su naše snage bile na 50 metara od glavnog bunkera na vrhu visa. Neprijatelj je stalno uvodio sveže snage i to jarugama, usecima i uvalama, koje zbog te specifičnosti nisu bile uočljive niti su mogle da se gađaju artiljerijom.

Iako je bitka na Košarama u sklopu kopnene agresije na SRJ realizovana kroz vazdušno-kopnenu operaciju koja se odvijala u uslovima danonoćne avio-podrške snaga NATO, uz artiljerijsku podršku i podršku pešadijskih snaga regularnih formacija oružanih snaga Republike Albanije, dobrovoljaca, plaćenika i mudžahedina, te presudnim uticajem NATO oficira u komandovanju i rešavanju kritičnih situacija po napadača, nije realizovan postavljeni cilj agresora - prodor u dubinu naše teritorije, koji je samo uspeo da zauzme objekte koji su zbog konfiguracije terena bili teško odbranjivi za naše snage. Dubina naše teritorije koju je držao neprijatelj je na desnom kraju u rejonu objekta Maja glava od 100-200 metara, rejonu Opljaz oko dva kilometra i objektu Rasa e Košares 1,5 kilometara. Snage agresora su pretrpele značajne gubitke, što je suštinski umanjilo njihovu udarnu snagu. 

Do 20. aprila naše snage, posle svakodnevnih izuzetno teških i krvavih borbi prsa u prsa, posele su položaje na Škozi, ispred Maja glave, na Opljazu ispod Rasa košaresa i na Šabanovim livadama, na kojima su ostale do kraja rata, odnosno do 14. juna 1999. godine. Agresor nije uspeo da probije tu liniju naše odbrane. Kada je izgubio svaku mogućnost za dalji prodor, agresor je poseo položaj za odbranu, izvršio utvrđivanje u trećem stepenu zaštite, a ispred prednjeg kraja na krilima, bokovima i međuprostorima izvršio zaprečavanje. Neke od svakodnevnih, nadasve teških i krvavih, dramatičnih borbi, koje svojom autentičnošću pokazuju pravu epopeju i presudan značaj boja na Košarama 1999. godine za odbranu Kosova i Metohije i svedoče o izuzetnom junaštvu, heroizmu i žrtvovanju pripadnika Prištinskog korpusa za otadžbinu Srbiju opisane su u nastavku.