KO ŽELI DA NAM OTME VIDOVDAN? ZAVET KNEZA LAZARA ILI "MIRDITA"? Evo šta za SRBE znači dan kad je izabrano CARSTVO NEBESKO!

Karakter nacionalnog praznika se ogleda u kulturi baštine jednog naroda. Obeležavanje značajnih događaja u istoriji nije samo kultura sećanja (koja je de facto deo kulturne baštine) zasnovana na želji da se jedan događaj posmatra sa distance bez emocionalne pristrasnosti.

Neprestano prisećanje, obeležavanje, ne samo na državnom nivou, već kroz osećaj i odavanje pošte svake porodice i pojedinca, bili oni verujući, ili ne, ali i neprestano otkrivanje delića ovog beskrajnog mozaika, jeste ono što u potpunosti znači prisećanje na dan prekretnice u istoriji jednog naroda.

Vidovdan možemo gledati kao ogroman put, koji se račva na više manjih i jako upitnih po pitanju svoje kranje destinacije.Svako putovanje jednim od tih drumova, ako se vodi neoprezno, dovodi do njegovog oštećenja, a neretko nastale rupe krpe neiskusni putari, pa je jarak ili fatamorgana nekakve destinacije logična sudbina putnika koji se tim drumom kreću.

Vidovdan mora biti simbol opreznosti, ali i žara u srcu, onakvog kakav su nosili Lazarevi mučenici, što nikako ne pomućuje dozu rezerve, koje je moguće imati isključivo realnim, delom i romantičarskim (neidiličnim), ali pre svega verskim sagledavanjem istorijske distance. Bez svega navedenog, 28. jun postaje isključivo još jedan dan u kalendarskoj godini.

Postoje li realni izgledi da se navedeni načini primene i ostvare?

Definitivno, ali naravno, ne u meri u kojoj bi to bilo potrebno, te bi na tome svakako trebalo raditi. Pored obećavajućeg načina posmatranja, nalazi se i druga strana, koja u svom nukleusu gaji omalovažavanje, ili jednostavno ignorisanja jednog od najvećih događaja u srpskoj istoriji. Vređanje i ćutanje su u ovom slučaju sinonimi, jer doprinose istom rezultatu; to je stvaranje atmosfere, najpre poistovećivanja datog događaja sa trenutnim, ili skorašnjim nemilim situacijama, koje srpskom narodu ne idu na ruku pred „velikim pravednicima“. 

Trijumf poraza

Kosovska bitka koja se odigrala 15/28. juna 1389. godine ima svakako vojni značaj, ali on nije presudan u razumevanju njenog utemeljenja u srpskom narodu.

Taktika, dvostruko više turskih nego srpskih vojnika, tok borbe i različita pravila ratovanja, ali i verski običaji dve strane koji su imali jak uticaj, jesu interesantni za proučavanje, ali fokus ipak nije uperen ka tom polju.

Ono što je važno jeste pitanje posledica boja i zbog čega obeležavati dan kada je, već ionako podeljena zemlja, automatski postala turski vazal?. Najpre, verski razlozi koji se vezuju za mučeništva i izbor Carstva nebeskog, a ne zemaljskog poročnog i grešnog, kome se smeši Armagedon. Sve to daje notu jednog metafizičkog tumačenja Vidovdana, koje se ne može samo podvesti ni pod naučnu, ali ni logičnu percepciju događaja, što za njega znači jednu veliku stepenicu iznad, u hramu srpske kulture sećanja.

Verski element postaje simbol ovog danas nacionalnog praznika, a definitivno da njegova veličina biva univerzalna, tj. kako za crkvu, tako i za narod. Jasna je konkluzija ove teze -  Vidovdan može biti određen, bez prenagljivanja, kao najveći srpski nacionalni praznik.

Srpska država je svoju uvertiru propasti doživela 1389., ali Kosovski zavet i boj koji se odigrao u narodu su još tada bili uzeti kao temelj slobodarske misli, težnje ka nezemaljskom i shvatanje bitke kao zemaljskog poraza, ali i jednog velikog Božjeg trijumfa koji srpski narod izdvaja od drugih i postavlja ga u redove Carstva koje sa podozrenjem gleda na one što svoja carstva grade na maču i ognju.

Naravno, neko ko je čisti logičar ne bi ovako posmatrao događaj koji se ovde razmatra, a samim tim ni praznik tome posvećen. Carstvo koje je navodno izabrao knez Lazar je, u stvari, po takvoj percepciji, opravdanje za poraz, zavet samim tim nema smisla, ili ne postoji, a Vidovdan je praznik kao i svaki drugi, bez posebne važnosti ili korak dalje, praznik poraza koji možda i ne bi trebalo obeležavati.

Svakako da dve navedene teze imaju svoja opravdana uporišta, a ako bismo se držali zlatne sredine, uzeli argumente religije, metafizike i nauke, ne sa ciljem dokazivanja jednog stava, nego objedinjavanja gledišta, razumevanja Kosovskog zaveta i shvatanja šta je to trijumf, koji jasno postoji, a šta je poraz, koji je takođe neminovnost, konkluzija bi opet samo dodala još poneki spektar svetlosti na dan koji se obeležava, a složićete se da je ovakav primer stvarno predivni deo u celokupnoj srpskoj istoriji.

Vidovdan je kroz istoriju, sve do danas bio pun boli, patnje, ali i pobeda. Veliki zavojevači koju su težili uništenju srpske države su znali za značaj tog praznika. Sa druge strane presudne odluke i postupke Srbi su činili baš na taj dan. U srpskoj, nama bližoj istoriji, 28. jun je postavio Srbiju pred njene najveće neprijatelje, pre svega moćnu Austro-Ugarsku, čime, kao da svakog 28. juna Kosovski zavet dobije živu formu i učini da srpski narod natopi zemlju krvlju zarad vrednosti koji njeni neprijatelji nisu u stanju da shvate, jer one su deo onog Carstva, koje je odredio da će ljubiti knez Lazar.

Zato je trijumf bio baš onda kada je srpski narod najviše krvario, a neprijatelj svojim postupcima potvrđivao nepostojanje razumevanja zašto takav otpor i za kakve vrednosti.
Svedok Kosovskog zaveta, onaj koji vaskrsne svakog puta kada se lome koplja budućnosti srpskog naroda, ne omogućava pobedu u maču, već istog trenutka kada se prihvati njegovo postojanje i milost, daje priliku za ponovno vaskrsenje i simbolizuje nebeske vrednosti, trpeo je i trpi grozne činove izvedene od strane protivnika, ali i sopstvene dece, jer krst koju nosi nije lak, a oni koji žive na ovoj zemlji su grešni, zbog toga, on, Vidovdan jeste sama Božja reč i delo, a za Srbe nebeski trijumf zemaljskog poraza.

Očuvanje zaveta kroz nacionalni praznik

Način posmatranja, univerzalnost i značaj Vidovdana su u prethodnom delu ovog kratkog teksta bili, nadam se prikladan pokušaj da se pojasne, a to pojašnjenje da bude samo delić u doprinosu razumevanja kompleksnosti, ali i, zanimljivo, teško shvatljive jednostavnosti, koju ima dati praznik, što je još jedna njegova posebnost kroz prizmu kontrasta.

Ono što bi bio zaključak ovog pokušaja, jeste praznik van prošlosti, tj. sagledavanje pomenutog iz pozicije ad interim, ali i budućnost obeležavanja i pre svega očuvanje značaja.

Sadašnjost je, kao što je navedeno na početku teksta obećavajuća u jednom delu društva, dok onaj drugi elitistički predstavljajući sebe kao relevantan da o bilo čemu priča i odlučuje, Vidovdan bi ipak obeležio u nekom "lepšem" društvu, hvala Bogu manje srpskom... na primer na festivalu "Mirdita, dobar dan"... ove godine ipak... takav ivent neće imati prilike da posete.