ŽIVOT BORE ĐORĐEVIĆA OBELEŽILE I GOLMANSKE RUKAVICE: Bubnjari su jedini luđi od golmana!

Koliko je hitova ostalo iza Bore Đorđevića teško mogu da pobroje i eventualni pomni priređivači njegovih pesmarica, ali ni njegovim budućim biografima neće biti ništa lakše budu li se upustili u statistiku koliko je golman Bora Đorđević primio golova?

 

Na Borinu fudbalsku karijeru (a pre toga i rukometnu) podsetio je u velikom tekstu za Sportski žurnal Milan Simić. Prenosimo deo njegovog zanimljivog teksta.

- Koliko god Borino muzičko, pesničko i pripovedačko umeće bilo svestrano i svestrasno, ni njegova predanost fudbalu nije bila daleko od sladostrasti i, čak, poroka. Voleo je da bude golman, možda i zbog toga što se, kako je govorio, manje trči, ali nikad pri tome nije gajio iluziju da će postati Beara.

Foto: Printscreen

 

- Premda se lopti i gitari posvetio gotovo istovremeno u rodnom Čačku, prevagnula je magija rokenrola. Ali, ostao je Bora uz loptu barem onoliko koliko druženje s njom ne podrazumeva trčanje duže od onoga za autobusom spremnim za start.

ISTOVREMENO

- Svoju zanimljvu golmansku storiju, kao prilog za knjigu o beogradskom fudbalu kojeg više nema, pod nazivom "Nekad bilo...", Bora Čorba naširoko mi je prepričavao jednog jesenjeg popodneva 2011. u kladionici preko puta Palilulske pijace, gde je godinama bio deo pokretnog inventara. Pošto mi je prethodno napisao posvetu na tek objavljenoj svojoj knjizi "Šta je pesnik hteo da kaže", Bora me je ostavio bez teksta kad je konobaru rekao: "Limunada." Zar... Sudbina je htela da to bude naš poslednji susret, a ubrzo su krenuli i šapati da nije dobro, pa sam mu, nekoliko meseci kasnije, primerak knjige "Nekad bilo..." ostavio kod kelnera koji služi limunadu. Javio se telefonom i posle svega što je doživeo kao istinska rok i pesnička legenda u ovom kutku Evrope, dečački se radovao što ga ima u beogradskom fudbalu kojeg više nema.

Foto: Printscreen

- Posle omladinskog staža na golu zavičajnog rukometnog kluba u Čačku, gde je, uprkos strogom ocu Dragoljubu, vojnom licu, još kao nestašni deran ispoljavao zavidni golmanski talenat i nezavidnu disciplinu, roditelji su Boru poslali za Beograd kako bi se doveo u red. Okupiran sve prisutnijim rok pokretom, odolevao je velegradskim iskušenjima i uspešno završio Petu beogradsku gimnaziju, ali ocena iz opšteg vladanja nije se naročito menjala. Kao student Pravnog fakulteta, posle dve nevoljne godine, shvatio je da pravna nauka nije za njega. Nastavio je da se bavi muzikom, pokušavao da studira na Fakultetu dramskih umetnosti, ali je indeks ostao samo legitimacija koja mu je omogućavala da se bavi i sportom.

- Tako je Bora postao golman beogradskog rukometnog kluba Univerzitet, a o njegovim kvalitetima na gol-liniji pročulo se po Srbiji. Pribojski FAP imao je tada jaku srpskoligašku rukometnu ekipu, ali im je falio pouzdani čuvar mreže. Bori su nuđeni solidni uslovi da pređe u Priboj, međutim, u njegovim ušima već je uveliko bubnjao rok ritam - naveo je Simić.

 

- Brzo sam batalio rukomet, između ostalog, i zbog toga što su nas golmane na treninzima terali da trčimo kao i igrači. Iako mislim i danas da su od golmana jedino bubnjari opičeniji u glavu, nastavio sam da branim, ali fudbalski gol - pričao je Bora.

OTREŽNJENJE

Ukratko, dalje prvo ide FK Janko Lisjak, klub koji je ubrzo pao u organizacione nevolje, pa se gotovo cela ekipa preselila na Dorćol, u sve ambiciozniji FK Polet.

 

- Bilo je to vreme nekog mog otrežnjenja jer sam silom prilika morao da se suočim s činjenicom da imam krhke kosti. Naime, tri puta sam lomio desnu nogu i dva puta levu. Poslednji put egzekutor je bio Dževad Prekazi, ali nije čovek bio kIiv, jer gde Preki pogodi loptom tu trava ne niče - govorio je Đorđević.

Fudbalsku karijeru Bora je završio u FK Pekar. Nije mu se svidelo što golmane teraju da trče koliko i igrače 

BONUS VIDEO