DAN KADA JE LAZA UGASIO ZMAJA! Antologijski sukob dvojice velikana srpske poezije i književnosti

Varnica koja je planula 23. novembra 1899, na samom izmaku 19. veka, brzo se pretvorila u požar, koji je zahvatio celokupnu srpsku književnost. A trebalo je da bude samo lepo, prigodno slovo o delu i poeziji Jove Jovanovića Zmaja, jednog od najomiljenijih srpskih pesnika, povodom pedesetogodišnjice njegovog stvaralaštva.
 

Nije bilo čudno što je Matica srpska upravo Lazi Kostiću poverila da kaže koju reč. I sam je bio velikan, decenijama je prijateljevao s čika Jovom, a da nije bilo Zmaja, verovali su mnogi, možda ne bi bilo ni Laze. Samo što je tog jutra, čini se, Laza ustao na levu nogu.

Zmaj je loš pesnik

Laza Kostić nije pripremao govor. Došao je samo s knjigom Zmajevih "Pevanija" i počeo da objašnjava prisutnima zašto je on, zapravo, loš pesnik. Pokušao je i da obrazloži svoje stavove, ali među prisutnima nije imao slušaoce. Književna publika bila je zgrožena i zatečena, a njegove pokude doživljene su kao strašne i bogohulne.

Kostićev osvrt pretvorio se pred razočaranim zvanicama u fijasko i prvorazredni društveni skandal širom zemlje. Već sutradan je u Brankovom kolu objavljen izveštaj o skandaloznom ponašanju mlađeg pesnika, a Letopis Matice srpske odbio je da štampa njegov govor iako je to bilo uobičajeno i unapred planirano. Doduše, nije se ni imalo šta objaviti, s obzirom na to da je Kostićev ionako zbrkan govor često prekidan bučnim negodovanjem.

Burno se protestvovalo i u javnosti. Gotovo celokupna tadašnja štampa se ustremila na nedostojnog govornika, a naročito su prednjačili radikali Jaše Tomića, Zmajevi partijski drugovi. Čini se da se najmanje jedio sam Zmaj, koji zbog bolesti uopšte nije prisustvovao svečanosti organizovanoj u njegovu čast.

Međutim, nije se predavao ni Laza Kostić. Sprečen da javnosti predstavi i obrazloži svoje stavove, odlučio je da o njemu napiše obimnu kritičku studiju, takozvane Zmajove. Knjiga je nastajala gotovo dve godine, ali je naišla na sličan otpor, kao i sam govor. Matica srpska odbila je da štampa rukopis, pa ga je štampao o svom trošku, odnosno uz finansijsku pomoć supruge Julijane Palanački, u Somboru 1902. Zanemario je da je javnost, u tom trenutku, Zmaja smatrala ikonom srpske književnosti u koju niko, pa ni on, nije smeo da dira.

Osnovna Lazina postavka, kako se navodi u jednom članku, bila je u tome da Zmaja odlikuje dvostruka priroda: jedna je lirska, osećajna, koja stvara pesme vredne divljenja, dok je druga sklona politiziranju, praznom rodoljublju i lažnim zanosima, čiji su stihovi male vrednosti. Jedno je slavuj, istančani stvaralac koji leti od pesničkih visina i mističnih zanosa, a drugo je zmaj, gromoglasni deklamator praznih fraza koga nosi huk svetine, prolazni zanos političkih događaja i "danas jeste, sutra nije" ubeđenja.

Dnevnopolitički treš

Iz ovog se vidi da Laza nije bio u celini protivnik Zmajevog stvaralaštva, već da jasno razdvaja ono što je, prema njegovom mišljenju, vredno divljenja, a šta običan, što bi danas rekli, dnevnopolitički treš. Štaviše, celokupno Jovino pesničko stvaralaštvo podelio je na slavujanke i zmajevke. Prve, sabrane u "Đulićima" i "Đulićima uveocima", predstavljaju sam vrh naše poezije. Nasuprot njima su zmajevke, pesme poput "Delija devojka", gde Zmaj prikazuje ideal Srpkinje, ili pesme nastale povodom konkretnih događaja ("Svetske krpe" ili "Milostivoj Evropi"), a koje, prema Kostićevom mišljenju, uopšte nisu bile vredne pažnje.

Bez obzira na to što su Lazinu knjigu o Zmaju mnogi smatrali nedostojnim pamfletom o najomiljenijem srpskom pesniku, brojni kasniji istraživači i analitičari Zmajevog dela priznali su da su do današnjih dana opstale samo one pesme koje je podržao i pohvalio sam Kostić.

Međutim, bez obzira na to što mu je vreme, možda, i dalo za pravo, trenutak kada je Kostić to izgovorio nije bio pogodan. Proslava takvog jubileja, 50 godina nečijeg stvaralaštva, bio bi dovoljan razlog da se i manje vrednom i ostvarenom autoru "progleda kroz prste", a kamoli jednom Zmaju. Laza Kostić ga, međutim, nije poštedeo. Zašto?
Iako se često navodi da je dvojicu poeta vezivalo višedecenijsko prijateljstvo, činjenica je da je taj odnos imao i brojnih pukotina. Recimo, samo dve godine ranije, Kostić se kandidovao na listi klerikalne partije, što je kod Zmaja, zadrtog radikala, naišlo na podsmeh i komentar u stihu: "Bežim iz jata starih drugova / I tražim društvo jejina sova / Znam da me narod birati neće / Al' mene ipak Mefisto kreće."

Još veći razlaz nastao je nakon Tucindanske tragedije, desetak godina ranije. Naime, na taj crkveni praznik, Jaša Tomić je zbog uvrede časti njegove supruge, ubio Mišu Dimitrijevića, poznatog novinarskog novinara i političara, inače bliskog prijatelja Laze Kostića. O tom događaju se izjasnio i Zmaj tako što nije došao na sahranu ubijenom, ali je javno žalio što njegov partijski šef nepravedno tamnuje jer je, po njegovim rečima, samo branio čast porodice. Rečju, svrstao se na stranu ubice.

Organizatori proslave u Matici srpskoj o svemu tome nisu znali ili nisu pridavali previše značaja. U suprotnom, sigurno je da bi angažovali nekog pogodnijeg govornika da izusti panegirik o najomiljenijem srpskom pesniku. Umesto toga, dobili su skandal o kome se raspravlja i dan-danas.