DUNĐER I KALFA PRETEKLI BRAĆU RAJT: Kako su pojedini Srbi ispisivali istoriju svetskog vazduhoplovstva!

Sve značajno što je obeležilo istoriju vazduhoplovstva dogodilo se tokom prošlog veka, tačnije od samog njenog početka. Tako barem tvrdi savremena istoriografija, koja navodi da je prvi uspešan let obavljen17. decembra 1903, na plaži u Kiti Hoku (Severna Karolina, SAD). Pioniri avijacije, braća Orvil i Virbul Rajt, uspeli su da svojom letelicom prelete 37 metara i u vazduhu se zadrže 12 sekundi.

Ono što im je omogućilo presudan značaj u istoriji letenja dogodilo se pet godina kasnije. Da bi otklonili svaku sumnju, braća su 31. decembra 1908. izvela let s ugrađenim barografom između krila. Ostvareni rezultati su pokazali da je vazduhoplovstvo i zvanično dobilo bitku: let je trajao dva sata, 43 minuta i 24 sekunde, avion je maksimalno leteo na 115 metara visine i za to vreme prešao je nešto manje od 125 kilometara. Samo što je ta bitka započela znatno ranije i to, čini se, baš u Srbiji.

S krilima u smet

Srbija sredine devetnaestog veka i razvoj tehnike i nauke su dva, naizgled, nespojiva pojma. Po rečima Momčila Petrovića, Srbija je 1841. bila zemlja u kojoj su se politički protivnici nabijali na kolac i odsecale im se glave; zemlja u kojoj se pošta od Beograda do Carigrada prenosila desetak dana i u kojoj nije postojao nijedan ulični fenjer. Pa ipak, u toj i takvoj Srbiji, jedan Beograđanin napravio je prvi korak u istoriji avijacije.

Reč je o izvesnom Manojlu zvanom Švaba, kalfi u kovačkoj radnji Antanasa Tihona, koji je za svoj naum izgradio krila od pruća i platna. Svestan da će s takvom skalamerijom teško poleteti sa zemlje, rešio je da se popne na toranj tek završene Saborne crkve. I bez takvog čuda na leđima bio bi sumnjiv, pa ga je opštinski stražar lako uočio i ubrzo potom izbacio iz crkvenog dvorišta. Ali, Manojlo nije odustao.

Izbor je pao na zgradu Đumrukane, na Savskom pristaništu. Bila je to čvrsta i velika zgrada u kojoj se plaćao đumruk (carina), ali za Manojla je bilo najvažnije to što je bila i prilično visoka. Bez okolišanja se popeo na krov i u strahu da ga ponovo neko ne primeti i u tome ne omete, požurio je da što pre skoči. Šta se potom dogodilo saznali smo iz zapisnika Upraviteljstva varoši, koje se danas čuva u Istorijskom arhivu Beograda.

U njemu navodno stoji da je Manojlo "skočio, zaklepetao krilima kao u slepoga miša, mahnuo jedared ili dvared, a potom se strovalio u sneg"! Samo zahvaljujući njegovoj dubini, a snegovi su u nekadašnjem Beogradu zaista bili neuporedivo veći nego danas, Manojlo nije postao i prva žrtva avijacije.

Nakon isleđivanja u Upraviteljstvu, a njegovo delo nesumnjivo je bilo okarakterisano kao ozbiljno narušavanje javnog reda i mira, nesrećni kalfa je pušten kući jer je procenjeno da ga je sama priroda već dovoljno kaznila.

Ipak, da nije bio sasvim lud ili da, barem, nije bio jedini lud, potvrđuje i slučaj Nemca Ota Lilijentala, koji je pola veka kasnije pokušao da izvede isti podvig. I ne samo da je pokušao već je zaista i poleteo. S krilima na leđima prešao je 15 punih metara. Doduše, teško je reći da je baš leteo, više je klizio, što ga je kasnije učinilo i osnivačem jedriličarstva. U kasnijoj karijeri, upornim radom i usavršavanjem svojih krila, uspeo je da preleti i do 250 metara, sve dok jednom prilikom nije pao s 15 metara visine i slomio vrat.

Let na čarobnom ćilimu

Za razliku od kalfe Manojla i njegovog kolege Ota, dunđer Stojan nije imao ni najmanju nameru da leti. Pa ipak, sticajem okolnosti, u svom prvom i poslednjem letu uspeo je da preleti Savu i da ostvari rekord koji će braća Rajt oboriti tek godinama kasnije.

Priča nas vraća u davnu 1894, kada su neimari rešili da renoviraju krov na hotelu "Kruna", na zgradi današnje Gradske biblioteke na kraju Knez Mihailove ulice. Taman je poskidana sva ćeramida kada su iznad Dunava počeli da se navlače tmurni, nabubreli oblaci. Da građevina ne bi prokisla, odnekud je na brzinu dovučeno veliko platno, neka vrsta nepropusne cirade. Taman je njome prekrivena krovna konstrukcija kada se iz Banata stuštila i izuzetno jaka košava. Ova hladna, istočna vetruština i danas zadaje nevolje Beograđ anima, ali je krajem devetnaestog veka bila kudikamo jača, dovoljno snažna da bez muke podigne raširenu ciradu i zavitla je preko Save.

Teško da bi ovaj događaj iko upamtio da se na ciradi, poput mrava na najlonskoj kesi, nije zadesio i jedan od radnika. Dunđer Stojan verovatno nije ni znao šta ga je snašlo, ali je zanemeli narod s užasom gledao kako ga košava obmotava poput mumije i nosi daleko ka horizontu.

Malo je ko verovao da će ga više ikada videti, svakako ne živog, pa je tim bilo veće i zaprepašćenje kada su ga nekoliko sati kasnije, na Savskom pristaništu, videli u čamcu austrougarskih carinika. Bio je nem i potpuno sed, a kraj njegovih nogu ležala je i uredno spakovana cirada.

Od njih su čuli da se neindentifikovani leteći objekat s jednim članom posade spustio na padine ispod Bežanijske kose, otprilike na mestu današnjeg Tošinog bunara, da je putnik prošao bez fizičkih ozleda, ali da je potpuno sumanut i skroz izgubljen. Kako pri sebi nije imamo nikakvih dokumenata, a na teritoriju Austrougarske nesumnjivo je ušao bez validne vize, vlasti susedne države odlučile su da ga po hitnom postupku vrate odakle je došao, odnosno u Srbiju.

Prvi let u Srbiji propao zbog ženskih gaća

Brojni pehovi pratili su i buduće srpske avijatičare. Tako je, na primer, propao i prvi pokušaj leta Ivana Sarića u Subotici, koji se dogodio 1909. Prema pisanju tadašnjih hroničara, to je trebalo da bude praznik za oči, što je za neke zaista i bio. Naime, dve devojke, koje su s obe strane pridržavale rep letelice kako bi uoči poletanja ostala u stabilnom položaju, imale su svoj šou. O tom događaju Sarić je zapisao: "Pri poletanju, motor aviona ispustio je veliku vazdušnu struju koja je podigla suknje mojih pomoćnica. Nažalost, nisu nosile donji veš, pa su u trenu pustile avion da bi pridržale suknje, a ja sam se u letelici nasadio na nos."