"PITAO SAM: DOKTORE, IMAM LI NOGE? SAMO SE OKRENUO I OTIŠAO!" Ratko Bulatović 26 godina živi prepolovljen zbog NATO bombi

Ratko Bulatović živi bez obe noge. S jakim fizičkim bolovima, koji su mu ipak podnošljiviji nego teški košmari i živa sećanja na tu krvavu noć 30. aprila 1999, kada je osakaćen usled NATO bombardovanja zgrade Generalštaba u centru Beograda.

Bulatović, tadašnji pomoćnik načelnika Gradskog štaba za civilnu zaštitu, u velikoj ispovesti za Srpski telegraf svojevremeno je pričao da ne može da zaboravi prizore stradanja. I danas su pred očima ruševine, ranjeni...

- Prepolovljeno mi je telo. Prepolovljen sam. Ja živim svakoga dana s tim ranama - 365 dana, sve ove godine, koliko je prošlo od početka NATO agresije na našu zemlju. Svega se sećam tako živo i do detalja da mi se čini da se to desilo, maltene, juče. Te stravične slike nikada ne mogu da izblede niti da se potisnu ili zaborave.

BEZUMNI ČIN

Užas i strahote čiji je svedok bio i zbog dužnosti koju je obavljao često se jave i u snovima.

- Sve ove godine živim s fizičkim bolovima. To su tzv. fantomski bolovi, o kojima čak i lekari ne znaju sve. Mogu da budu veoma teški, nepodnošljivi, užasni. Sreća što se ne pojavljuju tako često, bar u mom slučaju. Nažalost, neki moji sapatnici trpe ih svakodnevno. Uzimaju lekove, injekcije, neki su došli i do morfijuma. Ipak, teže su rane na duši, psihičke traume. Sanjam te bombe, užase eksplozija.

Od prvog dana NATO bombardovanja 24. marta 1999. bio je na terenu s kolegama iz štaba. Njihov zadatak je bio da posle dejstva agresora izađu na lice mesta i pruže pomoć ranjenima, pomognu vatrogasnoj službi u gašenju požara, raščišćavanju ruševina, otklanjanju kvarova...

- I tako je bilo 37 dana, do te kobne noći 30. aprila, kada smo posle prvog dejstva po zgradama Generalštaba i Saveznog MUP izašli na lice mesta. Pohitali smo da pomognemo ranjenima. Slika je bila jeziva. Plamen, dim. Na sve strane poginuli, ranjeni... - priča Bulatović.

Do tada se, objašnjava, nije desilo da se NATO agresori u kratkom vremenskom intervalu vrate i deluju po istom objektu. Znalo se da će nakon prvog dejstva spasilačke ekipe izaći na lice mesta. Ali te noći, prvi put, bilo je drugačije.

- Odlučili su se za bezumni, zločinački čin i nepunih 10 minuta nakon prvog udara ponovo su granatirali Generalštab. Taman što smo stigli na lice mesta, nije prošlo ni nekoliko sekundi, dobili smo obaveštenje preko radio-stanice: "Sklanjajte se, ide novi udar." Vremena za sklanjanje nije bilo...

NEBESKE INFUZIJE

Začuo je dve jake eksplozije, pao, izgubio svest. Probudio se sledećeg dana, u šok-sobi Urgentnog centra.

- Bio sam priključen na aparate. Nisam mogao da govorim. Jedan lekar dao mi je papir i olovku. Napisao sam: "Imam li noge?" Sumnjao sam jer sam bio čaršavom prekriven, takoreći, do brade. Okrenuo se, bez reči i izašao iz sobe. Dva sata posle potvrđeno mi je da sam ostao bez nogu. U 40. godini.

Strašna je to sudbina, teške su to muke, ali živ čovek, priča Bulatović, nije ni svestan koliko može da izdrži:

- Čovek mora da se pomiri sa stvarima koje ne može da promeni. Verovatno dobijam nebeske infuzije od samog Gospoda Boga. Ali ja sam samo jedan iz nepregledne kolone hiljada stradalnika, mučenika, žrtava NATO bombardovanja. Porušili su škole, bolnice, škole... Ništa im nije bilo sveto. Poginulo je 78 dece. Sve zarad nasilnog, siledžijskog otimanja jednog dela naše teritorije - KiM, a pod velom da to čine zarad zaštite ljudskih prava i borbe za demokratiju. To ne sme da se zaboravi. Niti oprosti, bar što se mene tiče. Treba da se izvine i plate ratnu odštetu, koja je, prema studijama nekih eksperata, preko 100 milijardi evra.

BONUS VIDEO