Zabranjen sam na DVE TELEVIZIJE: Ispovest profesora Čedomira Antića za Republika TV - Sa Čedom Jovanovićem sam pogrešio, Danica Drašković me udarala PESNICOM (VIDEO)

Gost emisije "Intervju" na jutjub kanalu sajta Republika je Čedomir Antić, profesor istorije na Filozofskom fakultetu, pisac i jedan od vođa studentskih protesta 1996. godine.

On je u otvorenom razgovoru sa autorom i voditeljem emisije Dejanom Katalinom pričao o svojim sećanjima vezanim za borbu protiv vladavine Slobodana Miloševića, pojasnio na koji način nas je, kako je rekao, lider SPS unazadio i zašto ga smatra "stečajnim upravnikom" Srbije. Detaljno se prisetio slučajnog sukoba sa Vukom Draškovićem, kada ga je Danica Drašković fizički napala. Opisao je odnos sa Čedom Jovanovićem tokom studentskih protesta, ali i kasnije. Osvetlio je prirodu svog sukoba sa anarhistima na Filozofskom fakultetu i rekao zašto danas ne podržava blokade fakulteta. Takođe je otkrio na kojim televizijama je zabranjen više od četiri godine i zašto.

Sticajem okolnosti studirali ste na Filozofskom fakultetu baš u vreme kada je došlo do čuvenih izbora 1996. godine, nakon kojih se veći deo Srbije podigao protiv vladavine Slobodana Miloševića, a među njima i studenti?

- Odmah moram da kažem, možda će to neke razočarati i možda zbog toga moja politička karijera nije bila baš uspešna, ili tako izgleda: mene su događaji snašli, nisam ja snašao događaje. U politici imate ljude koji čekaju svoj čas i taj čas se dogodi, bilo je takvih i tokom tih protesta, i oni odigraju ulogu koja je nekada veličanstvena, nekad odvratna, ali je odigraju. Deo sam generacije koja je čekala demokratske promene. Moja porodica je bila partizanka, ali mislim da su svi, uključujući i partizane u mojoj porodici, bili jako razočarani svime. I ta starija garda nije verovala ni u demokratiju. Ali moji roditelji i ja smo bili uzbuđeno vezani za demokratiju. Većina ljudi oko mene je bila razočarana skromnim počecima naše demokratije. Onda se dogodio rat, uvedene su sankcije... U uslovima u kojima je to društvo imalo tolike prepreke da bude demokratsko dodatno je razoreno. Potpuno su osuo srednji sloj. U tim sankcijama, koje su bile nepravedne i trikom uvedene - trebalo je budu vezane za određene uslove i da Hrvatska takođe bude pod sankcijama, ali podlom prevarom određenih struktura u Stejt dipartmentu se to nije desilo - ušli smo u fazu u kojoj je Milošević vodio i rat i mir. Izabrao je da izda Srpsku Krajinu i preda dobar deo Republike Srpske federalnoj BIH, te tako postane faktor mira. Ali, ni to nije bilo dovoljno, već su mu dozvolili privatizaciju Telekoma i time mu omoguće opstanak na vlasti. On je bio kažnjen na tim izborima. Iako je opozicija bila bar za četrvrtinu slabija od koalcije SPS- JUL-Nova Demokratija, u drugom krugu dvokružnih lokalnih izbora svi su se ujedinili, i Radikali koje Šešelj nije pozvao da glasaju za opoziciju, ali je rekao da nikako ne glasaju za SPS, jer tada to nije smeo nakon Dejtona koji je tada bio omražen a ne kao sada obožavan. To i nije bila neka pobeda. Milošević je odneo veliku pobedu na saveznim izborima, tri četrvrtine Srbije je bilo pod njegovom kontrolom, ali ta četrvrtina bili su najveći gradovi i opštine u Srbiji, i u njima je živelo nekih 66 odsto građana cele države. Na taj način su bili ugroženi temelji SPS režima koji je vladao od 1945. godine. Milošević je priznao pobedu, Dačić je čestitao opoziciji, i odlučili su da kazne one koji su izgubili izbore.  Onda je počela kuknjava po Srbiji... Socijalisti su onda poništili izbore i to tako da je svima u zemlji i svetu postalo jasno da je to urađeno na silu.

Foto: Srpski telegraf

Mnogi iz SPS, što bivši, što i dalje aktuelni funkcioneri smatraju da je Milošević, kad se sada podvuče crta, u uslovima pada Berlinskog zida i propasti SSSR-a odlično vodio Srbiju, odnosno tzv. krnju Jugoslaviju?

- Njegova najveć istorijska greška je što nije shvatio da je pao Berlinski zid. Oni mogu sad da pričaju šta hoće, ali mi imamo memoare Mire Marković, koja je svakako imala neki uticaj na njega, i tu vidimo da je ona smatrala da je komunizam trebao da pobedi i da ga je iz nepoznatih razloga izdao Gorbačov. Milošević je zbog te ideje izgubio dve ili tri godine. Trebao je da prepozna naše ciljeve i afirmiše Srbe kao demokratski narod. Kao što je danas logično da idemo ka EU, iako je ona propala. Zato što EU ima mogućnost da nam nanese štetu. Da li bi stvorili bolju državu da je Milošević to shvatio? Ne bi, naši istorijski neprijatelji su pobedili. Milošević je bio stečajni upravnik; imao je neku ideju do januara 1990. i do propasti Saveza komunista Jugoslavije, posle toga nema više nikavu ideju.

Šta je najbitniaj karakteristika studentskih protesta 1996/97?

- Sve je rađeno demokratski. Tela su bila vođena demokratski, glavni odbor je bio demokratski, inicijativni odbor je postepeno postao vezan za glavni i njemu odgovoran.

Jedno od zaštitnih lica protesta bio je i Čedomir Jovanović. Iako je bilo priča o antagonizmu između vas, vi ste ga u svojim memoarima afirmativno portretisali?

- Hteo sam da budem iskren i da nikoga ne oštetim. Napravio sam grešku s Jovanovićem: mi nismo bili istomišljenici. On je tada bio veliki nacionalista, mnogo veći nego ja. Od svih vođa protesta, on je najmanje bio demokrata. Iako će kasnije biti potpredsednik DS i predsednik LDP-a. Mi smo kasnije, 1998. postali prijatelji i ja sam ga mnogo kritikovao u svojoj knjizi "O revolucionarima, kriminalcima i drugim namernim prolaznicima", a Ljilja Smajlović mi je rekla da sam mu podigao spomenik.

Foto: Srpski telegraf

Imali ste i zanimljiv incident sa Vukom Draškovićem i njegovom suprugom tokom protesta, odnosno proslave Srpske nove godine na Trgu?

- Dogovor je bio da ako se političari pojave na proslavi koji smo mi studenti organizovali, mi napustimo binu. Drašković je došao rešen da se obrati masi, dok je Đinđić takođe bio tu, čekajući da vidi razvoj događaja, a prethodno je obećao da neće uzimati učešće i da ispoštovati našu molbu. Prišao sam Draškoviću u masi, pružio mu ruku, predstavio se i rekao mu da hoću nešto da ga zamolim, a on je izvadio novčanik. Gledam ga u čudu i kažem mu da mu ne tražim ništa, nego želim da mu objasnim da mi ne želimo da političari učestvuju na proslavi i zamolim da se, ako može, ne obraća sa bine. On mi stegnuo ruku i ništa ne progovara. U tom trenutku, osetim kako me Danica Drašković iz sve snage udarila u levo rame. Jednom, dva puta... Pa me kune, govori mi "aveti", "sram te bilo, seme ti se zatrlo"... Pojavi se Vukov telohranitelj, danas pokojni Zvonko Osmajlić i kaže mi: "Gospodine, molim vas, zašto držite predsednika?". Ja kažem: "Ne držim ga, drži on mene". On se onda obraća Vuku: "Predsedniče, molim vas, pustite gospodina". Drašković me tada pušta, usmerava kažiprst prema nebu i kaže: "Dečko, ja sam ovaj narod podigao". Nakon toga, Čeda Jovanović je otišao u kafić "Srpsku reč", gde je bilo okupljeno celo SPO društvo i Dušan Kovačević, i pretio Danici Drašković!

Mnogi su se iznenadili da vi, kao jedan od vođa studenstkih protesta iz devedesetih, ne podržavate aktuelne studentske blokade?

Foto: Srpski telegraf

- To je sudbina. Ako sam nekad negde bio iz načela - onda je to bilo 1996. i 2024. u decembru. Mi na Filozofskom fakultetu već 18 godina imamo neke anarhiste. Oni povremeno, posebno 2011. i 2014. godine blokiraju fakultet. Za mene je to regresija. To da 2014. fakultet sa 6.000 studenata njegov rad bude zaustavljen zbog pitanja broja rokova, a ima ih sedam, i da im se vrati 150 evra pošto im je omogućeno da upišu godinu sa 42 boda umesto 60. Kod nas se upisuje godina sa četvorkom, a ne šesticom, ali im je neko naplatio tu razliku. Oni su zbog toga tri i po meseca blokirali fakultet. Meni je jasno, studente baš briga: oni kažu neka dekan to reši, a dekan ne sme da zove policiju. Ja sam ušao u sukob sa njima jer predajem na prvoj godini. Još kad su me te 2014. godine izbacili sa časa i zvižducima i čegrtaljkama isterali moje studente, okupio sam svoje studente na platou i rekao im da neću da ulazim u poslove dekana, on ovo treba da reši, koji neće zvati policiju. Možete, rekoh im, da ne dolazite, sve vam je priznato, ali ćemo imati nadoknadu, tu morate da dođete kad bude prestalo. Nemojte samo da kršite zakone, ali nisam ja taj koji će to da određuje. Ako moralne zakone kršite, ja ću vas prezreti, ali ćete kod mene imati ravnopravan pristup - gleda se vaše znanje a ne vi. Tih blokadera je bilo šezdeset, a pola njih uopšte nisu bili naši studenti, neki uopšte i nisu bili studenti; u nekoj emisiji se saznalo da je i iz zatvora bilo jedno deset njih. Strašno! Uglavnom, rekao sam svojim sudentima, da ako se skupi više od njih 60, naći ću način da im predajem. Mi smo se onda krili, po hodnicima, po zabačenim kabinetima... Dobar deo profesora je tako radio. Neprekidno sam na tim predavanjima imao većinu studenata. Međutim, uhvate oni mene! I krene vređanje, pljuvanje, podmetaljke po medijima - našli su neku devojku koja je tvrdila da sam je bacio niz stepenice. Mediji to objave, ali ne i njeno ime, nego moje, koji u tom trenutku imam dvoje maloletne dece - treba neko da me prebije na ulici zbog osobe koja evo sad na sudu tvrdi da to nije tačno, to što je rekla. Izdržao sam do kraja. Jednog studenta je neki od njih jurio da ga bije, to smo sprečili. Jednog mog kolegu je neka od budala jurila nožem da ga ubode, Aleksandra Boškovića, koji ga nikad nije tužio. Ja sam tužio ovo dvoje, onog što me pljunuo i stavljao zvučnike uz uši i ovu devojku koja je lagala da sam je bacio... Proces traje deset godina, tražim neku umerenu sumu novca koju ću pokloniti studentu kojem je potrebna pomoć. To se isto desilo 1. decembra 2024. godine. Grupa nepoznatih studenata je došla i počela da viče i da zviždi. I ja sam im rekao: "E, neću". Vi možete da kažete studentima da izađuz, kao što smo mi učinili 1996. U naše vreme predavanja su trajala, ali mi smo postigli da na Filozofskom fakultetu neće ni pet studenata da ih pohađa. Ovde je sada više moj dekan u blokadi nego vođa blokade. On je prvo rekao solidarišemo se, pa u blokadi smo - nismo imali ni naučno veće, na savetu Vučićevi prijatelji skaču, idu protiv njega... To je visokoispolitozovana, nedemokratska situacija. Ja sam izdržao to predavanje, većina mojih studenata je ostala. Oni su blokaderi, ja kažem anarhisti, jer to je njihov model - ako imaju blokadu i plenum, to su anarhisti. Oni koji su to smisli, njih nema mnogo, ima ih oko 70, vrlo su uporni. I komunisti u Jugoslaviji su bili uporni, pa su od partije koja ima 11 hiljada članova postali partija sa dva i po miliona članova, i koja je unazadila ovu zemlju i ovaj narod. Mene su proglasili za štrajkbrehera. Od tada, ja ništa ne radim osim što se odazivam na pozive televizija i govorim istinu. Neki me zbog toga proklinju kao Danica Drašković, neki hvale. Imam samo pitanje: zašto me ne zovu Nova i N1? Zašto sam na zabrani na N1 od 2020. godine? Redovni profesor univerziteta i dokazani demokrata, što sam na zabrani? Zato što je glavni urednik i direktor te televizije imao drugaricu koja se svađala sa Zoranom Ćirjakovićem, pa je privatizovao to? Nisam dao da Ćirjakovića pošalju u zatvor zato što je rekao ono što misli. Dakle, mnogo je složenija situacija nego što se čini. Meni je krivo što današnji studenti misle da je plenum bolji od skupštine. Krivo mi je što misle drugačije od moje generacije. To pokazuje da građansko vaspitanje uopšte nije uspelo. Dakle, oni ne znaju kako da ustruje svoje stavove već moraju da pitaju anarhiste koji su se nadahnjisvali iz kuharica zagrebačkog univerziteta.

 

CEO INTERVJU MOŽETE POGLEDATI KLIKOM NA LINK NA POČETKU TEKSTA!