Analiza Ivana Rаdovanovića: Deset razloga zbog kojih neće biti ništa ni od ovih protesta

Dan uoči vrlo verovatno velikog skupa u Beogradu, naslov ovog teksta može da zvuči kao ozbiljna jeres, ili pokušaj da se potkopa “narodno oduševljenje” borbom protiv sumporne kiseline i “kopanja” litijuma, ali kako mi se dogodilo da isto prognoziram i prošle godine, povodom protesta protiv nasilja,  i pogodim, mislim da ovaj tekst, teze koje ću izneti, zaslužuju, ako ništa drugo, bar pažnju. I to onu netviterašku, dublju, i ozbiljniju.

Zato ću i da krenem od vlasti, koja ozbiljno kasni sa regulacijom internet prostora, iako je odavno trebalo da shvati da joj nije opozicija najveći protivnik u ovoj zemlji, nego telefon.

Postoje čitave generacije čiji su sav svet, svest i mišljenje smešteni u palcu.

One su lenje, nepokretne, i nezainteresovane, za bilo šta drugo osim za skrolovanje stvarnosti, a jedino u šta veruju je ono što im se servira na Tik-Toku, Instagramu, i ostalim društvenim mrežama.

Opet, to u šta veruju mora da bude svedeno na misaone domete ne njihovog mozga, nego palca, osnovne alatke kojom otkrivaju i svet i svoje mesto u njemu.

Zato tako dobro prolaze teorije zavere, reptilijanci, sumpor-pakao, i sve ostale gluposti.

Pameti, informaciji, činjenici, potreban je prostor, potrebne su im rečenice, vreme, dok je glupostima dovoljno dugme, kojim se, kada ga pritisneš palcem, očas stigne do tih par zvečećih redova.

Što oni ništa ne znače, koga briga, palac se mnogo time ne zanima. On je svoj svet otkrio, i dalje ga ne interesuje. Ništa, osim mogućnosti slatke pobune, protiv nečeg.

Kako se to nešto zove, nije važno, mreže će mu već smisliti neki naziv, što prazniji, besmisleniji, opštiji, to bolje. 

I tome nema kraja, pošto je taj virtuelni univerzum van svakog nadzora, kontrole, zakona, a nema nikakvih izgleda da se to uskoro promeni.

Oduzeti ljudima telefon, samim tim i palac, samim tim i nataloženu glupost, gotovo je nemoguće. 

Zabraniti teorije zavere, laganje, svesno pumpanje pobuna, nije nešto što ova vlast, a optužena je da je diktatorska, sme i može da uradi. 

Zbog toga će Vučić nastaviti da pati, bez obzira na sve rezultate koje jeste postigao.

Mreže uspehe, bilo čije, ne priznaju (kao ni autoritet), ili im dodaju onaj ton (korupcija, krađa, robovanje, prodaja), koji od njih pravo nešto večno crno.

Samim tim, i kada se ova epizoda sa litijumom završi, kada joj padne gledanost, desiće se nova, sa nečim novim, luđim, sumanutijim.

Toliko o problemima koje imaju vlasti, bez mogućnosti (ili umeća, kako se već kome sviđa), da ih reše.

Problemi koje ima, pa čak i sama proizvodi, ona druga strana na političkoj sceni, ipak su mnogo veći, a odsustvo makar i pokušaja da se njima opozicija ozbiljno pozabavi, jasno upućuje na naslov ovog teksta: Protesti jesu osuđeni na neuspeh.

Prvi razlog neuspeha leži u činjenici da punih deset godina opoziciji nije jasno da li je za političku borbu (pobedu), važnije biti pokret, ili stranka; da li je važan lider, ili neki kolektivni liderski organ; da li treba da svi idu zajedno, pod jednim barjakom, ili su razlike važnije; da li treba stati iza nekog udruženja, a la Proglas, ili se boriti samostalno; da li formulisanjem politike, zahteva, treba da se bave političari, ili to prepustiti glumcima, intelektualcima, pevačima, i svima čija se popularnost, tog trenutka, čini primamljivom.

Sve zajedno, to desetogodišnje lutanje uslovilo je gotovo tragikomične situacije, poput one posle poslednjih izbora, tokom koje se Dragan Đilas žalio jer je, u nekom selu kraj Leskovca, na glasanje izašlo gotovo 100 odsto seoskih stanovnika.

I mogao je samo da se žali zbog toga, da poziva logiku u pomoć, mašinski mozak, podatke sa drugih izbornih mesta, ali nije mogao da uradi ono osnovno - da uloži žalbu. Razlog, nije imao kontrolore u tom selu, i u Bog zna koliko još sela i na koliko izbornih mesta.

Drugim rečima, ni on, niti bilo ko drugi, lutajući čitavu deceniju od jednog besmislenog pitanja do drugog, još besmislenijeg, nije uspeo da stvori organizaciju kakva je, još devedesetih, bila stranka iz koje je potekao.

A kako ozbiljne političke borbe, bez ozbiljne političke organizacije, bez infrastrukture, logistike, odbora, ljudi, jednostavno nema, jasno je i da ovim protestima, najpre, fali upravo taj važan deo. Ozbiljna politička organizacija, sposobna da ih iznese.

Drugi razlog je, isto tako decenijska, vera u čudo, u iskru od koje će sve da bukne, u proviđenje, zvezde, horoskop...zbog čega, sve zajedno, opozicioni političari više liče na žrece i astrologe, nego na političare.

Čuda u politici nema. Bolje reći, možda ih i ima (Čerčil koji sa više od šesdeset godina postaje lider slobodnog sveta i suprotstavlja se silnoj Nemačkoj, jeste primer toga), ali je jako važno da onaj ko ih stvara ne veruje u njih, nego u nešto mnogo ozbiljnije (američkog velikog brata u Čerčilovom slučaju). Kako ćeš to što se dogodilo posle da predstaviš, manje je važno od samog stava prema čudesima. 

Uostalom, 5. oktobar, koji je mnogo pre uspela da prežali sadašnja vlast (ona koja je tada bila gubitnik), od one koja se vlasti domogla tog datuma (još kukaju zbog nedovršenog posla), najbolji je primer ove teze.

Foto: ST/Đorđe Kojadinović

Ličio je na čudo, a nije bio. Pravljen je, gotovo bukvalno, po Malaparteovoj tehnici državnog udara, učestvovao u njemu čitav svet, i bilo je dovoljno i para, logistike, ljudi (i u protivničkim redovima), znanja, da on donese rezultat.

Pored toga, i to je treći razlog zbog kojeg prognoziram neuspeh protesta, tada je, kao i kod svakog prevrata, postojao i jasan antagonizam.

A antagonizam je osnovni sastojak svake revolucije. Moraju da postoje dve nepomirljive strane. Klasne, nacionalne, verske, socijalne, kakve god, ali suprotstavljene interesima do te mere da jedna mora da bude ukinuta.

U slučaju 5. oktobra, s jedne strane je bio Milošević natovaren čitavom decenijom ratova, sankcija, gubitaka, bede, nestašica, izbeglica, bombardovanja, poraza... a sa druge svi oni koji su hteli nešto novo, manje bolno i drugačije.

I na stranu sada kako se sve to završilo, nije bitno za ovu priču. Važnije je to da antagonizam na platformi zdrav vazduh, zemlja i voda, ne može da postoji.

Prvo, nema nikoga, osim u teorijama zavere, ko to ne želi, niti je bilo kakav projekat, koji nam te resurse oduzima, zaživeo, naneo štetu, pa da ljudi imaju sa čim da se poistovete.

Ovako, oni koji organizuju proteste računaju samo na efekat mašte, na zamišljenog neprijatelja, a to, osim u prvom trenutku, kada se pozvana gomila pali, ne može, dugoročno, da donese ništa.

Takođe, Vučićeva decenija se apsolutno razlikuje od Miloševićeve. Voleli ga, ili ne, on taj teret nema na vratu. Niti smo ratovali, niti gladovali, niti bivali poniženi i poraženi. Upravo suprotno, decenija sa njim na vlasti jeste puna uspeha koji mogu da se osete, od puteva, bolnica, pruga, do većih plata i penzija.

To što protivnici neće to da mu priznaju, nije ključno u ovom slučaju. Ključno je to da one vrste antagonizma danas nema, niti dovoljno nezadovoljnih, da bi nekakva pobuna donela promenu.

Četvrto: i prošle godine, i ove, organizatori protesta računaju na emociju, na strah, nadajući se da će on izazvati dovoljno veliki požar.

Niti uče na sopstvenim greškama, niti su se potrudili da prouče predmet kojim se bave. 

Pri tom, kada je reč o masi (gomili), njenom kretanju, ponašanju, zakonitosti su ustanovljene dovoljno davno da je svako, koga to zanima, do sada mogao da ih savlada.

I prva zakonitost (a o tome su pisali i Kaneti, i Ortega i Gaset, Frojd, Le Bon), glasi: gomile koje nastaju spontano, zbog straha, emocije, rastu veoma brzo, ali se isto toliko brzo i rasturaju, ako ne postoji: a) jasan cilj kojem teže; b) onaj ko ih vodi.

Strah i emocija niti mogu da budu cilj, niti mogu da preuzmu vođstvo, osim pri neredima i linčovanju.

S druge strane, neka zelena agenda, zabrana rudarenja, proterivanje Rio Tinta, svakako mogu da budu cilj, s tim što, u našem slučaju, taj cilj ima bar dva opterećenja.

Prvo je ono koje mu nameće politika koja bi njime da se okoristi, pa ljudima, vrlo brzo, nije jasno da li treba da idu na protest da bi sačuvali vazduh i vodu, ili da bi vikali: "Vučiću, pederu".

Hoću da kažem, kao i prošle godine, i ove se mešaju prioriteti, što nikako ne može da pomogne opstanku mase.

Drugo opterećenje je, isto kao i lane, činjenica da je vođstvo protesta ponovo prepušteno lumpen intelektualcima, glumcima, jurodivim teoretičarima zavere, koji niti imaju ni znanja, ni harizme, ni umešnosti da tolikim gomilama upravljaju. 

Peti razlog - opsednutost Vučićem, proistekla zbog frustracije.

Deset godina taj politički džin pobeđuje sve protivnike sa ogromnom razlikom. Onom koja od njih ne čini konkurente, ili moguće partnere, nego puke mrzitelje, željne isključivo njegovog kraja.

Srušiti njega je njihov glavni cilj, što je isto onoliko neracionalno kao što bi bio pokušaj grupe entuzijasta da se udruže, spoje ruke i probaju da odguraju piramidu, iz Gize, do centra Kaira.

Foto: Tanjug/JADRANKA ILIĆ

Besmislen i uzaludan posao. On jeste politička piramida, duboko ukorenjena, teška, od granita, i svaki pokušaj rušenja toga ne samo da je osuđen na neuspeh, nego ga i ojačava.

Čoveku koji svakodnevno komunicira sa svojim biračkim telom, koji svoje glasače upućuje u svaki svoj potez, svaku sitnicu kojom se bavi, stvarajući im, na taj način, utisak da i sami u svemu učestvuju, da zajedno sa njim odlučuju, e, pa takvom čoveku svaki napad divno dođe da poveća borbenu gotovost čitave svoje gomile, da je zgusne, ojača, jačajući time i sebe.

I deset godina niko u opoziciji to da shvati, i da, bar na neko vreme, prestane da ga pominje. Umesto toga direktno mu se obraćaju, prete mu, a on, za to vreme, trlja ruke i čika ih da nastave. 

Šesti razlog - paralelni svet i grandiozna deluzija.

Svi protesti do sada, pa i ovi koji danas traju, nastali su, stvoreni su, u medijskim laboratorijama, i na društvenim mrežama.

I nisu stvoreni samo protesti, za koje se navija, koji se pumpaju, nego je stvoren i čitav jedan paralelni svet u kojem je Vučić svaki dan poražen, a ako i još nije, samo je pitanje trena, pa će i to da se desi.

Problem je samo u tome što u ovom eksperimentu nema prave hemije (pa ni one koja može da izazove eksploziju), već se sve svodi na alhemičarske rituale tokom kojih, uz pomoć hokus pokusa, magije, krilaca slepog miša, ribljeg mehura, orlovog semena i jednorogove žuči, neko pokušava da nađe kamen mudrosti, napitak za večnost, da od olova napravi zlato, a od Jove Bakića - lidera.

Foto: Tanjug/TANJA VALIČ

Ne samo da nije moguće, nego čini i štetu svakom ozbiljnom naporu, pošto se, u tom izmaštanom, medijskom svetu, pojavilo previše onih koji pate od grandiozne deluzije.

Poremaćaja koji ljude tera da ozbiljno precene sebe, svoje znanje i svoje sposobnosti. Kišna glista se vidi u bari i pomisli da je piton. Neko ko ima manje od dva odsto stvarne podrške, pogleda sebe na tviteru, ili na N1, i ubeđen je da mu je Vučić nedostojan protivnik.

Posle toga, baviti se ozbiljno poslom, što politika jeste, gotovo je nemoguće. Toliko je veličina na toj maloj sceni, i sve jedna drugoj smetaju.

Sedam: Politika koja počiva na frazama. 

Svaka politika, u konačnici, mora da da ozbiljne odgovore na ozbiljna pitanja. To, pojednostavljeno, znači da, kada dođe do izbora (refernduma), birači ne odlučuju na osnovu pukih parola i frazetina.

Ko im kaže da je za zdrav vazduh, istu takvu zemlju i vazduh, mora, uz to, i da pokaže, objasni, kako to namerava da uradi.

Fabrike za prečišćavanje voda koštaju stotine miliona. Zamena prljavih ložišta onima koja koriste gas, takođe košta stotine miliona. Prelazak sa uglja na druge izvore energije, to košta milijarde. 

I svaka politika, koja pokušava da na ta pitanja da proste odgovore, ne samo da laže, nego i sebi nanosi štetu, jer joj, na izborima, posle njih, birači neće oprostiti tu obmanu.

Osam: Perspektiva.

Pozvati na pobunu (Jovo Bakić), vrlo verovatno ispuni, onoga ko to uradi, ozbiljnim zanosom.

Taj čovek sam sebi izgleda velik, hrabar, značajan, učestvuje u promeni istorije, upisuje se u istu, o broju lajkova i naslovnih strana da ne pričamo.

Opet, tu fali ono - koga poziva i u šta ga poziva.

One koji godinama šetaju zbog potapanja valjevske Gračanice, lako je pozvati. Drugove litijaše, takođe. Ekološke talibane, lumpen intelektualce, večne studente koji su zaglavljeni u 68-oj, nacionaliste, navijače, aktiviste (što je isto zanimanje kao i navijač) ... sve njih je, sasvim sigurno, veoma lako pozvati.

Jedino što su, u svakom društvu, pa i u ovom, oni - manjina. A doći do većine, tako što ćeš da se praviš važan, objašnjavaš joj da nema pojma, nego joj je baš najgore ikada, pa treba da se dohvati motke i jurne na Vučića, prilično je ćorav posao.

Većina, ne samo kod nas, nije preterano željna stresa, brine, ponajviše, o svom džepu, poslu, odmoru, i izbegava sve ono što bi taj teškom mukom uspostavljeni red moglo da naruši.

O, da, često se delovi te većina povedu za modom, histerijom, strahom, pa brzo potrče za manjinom željni neke promene, bilo čega, ali se isto tako brzo, a naročito kada sve postane suviše divlje, agresivno, isti ti delovi većine povlače i zaboravljaju da su u bilo čemu učestvovali.

Drugim rečima, nije pobuna, u ovom društvu, roba koja se tek tako, lako prodaje.

Devet: Stokholmski sindrom.

Zaljubljenost političara u medije je uobičajena, ali problem nastaje kada mediji (uz pomoć društvenih mreža), bukvalno otmu političare i kada ovi ne mogu da rade bilo šta drugo osim onoga što im mediji i mreže diktiraju.

I ovaj protest, medijski generisan, pumpan, tipičan je primer tog odnosa.

Nema opozicionog političara koji bi danas smeo da izađe i kaže: čekajte ljudi, hajde prvo da vidimo šta kažu stručnjaci.

Nema onog ko bi se usudio da pozove na razgovor.

Jok. Može samo poziv na protest, i može samo Vučiću pederu. 

Što taj odnos, na duži rok, sprečava politiku da se razvije, da postane politika, ozbiljna, značajna, pa i da se obrati širem krugu, to, izgleda, nikome od političara niti pada na pamet, niti se time bavi.

I tu, ovoj mani, ne pomažu opravdanja - pa nemamo gde da se obratimo biračima, sve ostalo je pod kontrolom - jer svi dobro znamo da je delokrug opozicije tokom devedesetih bio mnogo uži, broj medija mnogo manji, mreže nisu postojale, pa su se ipak i obraćali, i, na kraju, pobedili.

O drugom je reč. Da li će opozicija prestati da radi za N1, i da li će N1 početi da stvarno radi za opoziciju. Da li će opozicija koristi društvene mreže, ili će društvene mreže koristiti nju. Da li će bilo koja okupljena gomila da prati opoziciju, ili će opozicija, večno, da trči za gomilom, udvarajući joj se.

Deseti razlog je sublimacija svega navedenog. I zove se - odnos prema stvarima.

O čemu pričam jasno je svakome ko pogleda kako izgledaju pripreme za subotnji skup.

S jedne strane imamo mehurove koje stvaraju mediji, bez ikakvog ozbiljnog učešća političara u svemu tome. Oni su, kako ko, ili u Parizu, ili na moru, ili u kafiću. Prepustili su sve medijima, i dobacuju iz prikrajka, tek da ne bi bili zaboravljeni.

S druge strane, Vučić, koji je majstor u korišćenju medija, svaki dan iskoristi priliku da se obrati, objasni, demantuje, napadne. 

Vlada je uvela kontakt telefon, formiran je prvi ekspertski tim, a uz to se otvaraju gradilišta, polažu kameni temeljci, i publika konstantno podseća na to gde se nalazi boljitak, i u čijim rukama je sve ono za čime svi čeznemo, čitavog života.

Hoću da kažem, Vučić svakom protestu opozicije, pa i ovom, posveti deset puta više energije nego oni koji proteste organizuju.

A ti, pri tom, i nisu političari. Nego bi da budu njihovi kontrolori. Bez izbora za kontrolore, naravno. 

I zbog svega, protesti će se završiti tamo gde su i počeli. Na N1 i na tviteru.  

BONUS VIDEO: