PRINUDNI ODMOR U PREDSOBLJU SMRTI: Kako smo nekada kontrolisali i štitili se od najopasnijih bolesti

U vreme kada nije bilo vakcina i druge adekvatne zaštite od kuge, jedini način da se spase čovečanstvo bilo je hermetičko zatvaranje granica i potpuna zabrana kretanja. Kako je time zaustavljen i privredni život, saobraćaj, protok robe i bilo kakva trgovina, još u 14. veku se otvaraju i prvi karantini, jedina mesta na kojima se moglo preći iz jedne oblasti u drugu, ali tek nakon što bi se utvrdilo da nema zaraze. To se ostvarivalo tako što bi ljudi, stoka i roba bili zadržavani u strogoj izolaciji najmanje 40 dana (italijanski "qurante", četrdeset) jer se verovalo da svaka zarazna bolest ima kraći period inkubacije.

Uprkos brojnim sukobima i mnoštvu razlika, trgovina je cvetala i između dva carstva, Austrijskog i Turskog, naročito tokom 18. i 19. veka. Ljudi su masovno putovali ka istoku ili zapadu noseći sa sobom robu, ali često, zajedno s njom, i brojne zarazne bolesti. Da bi se to sprečilo, vlasti s obe strane su zadužile vojsku da s osmatračnica pomno prati ko i u kakvom stanju prelazi granicu. Nažalost, ubrzo se pokazalo da je to nedovoljno.

Izolacija za sumnjive

Zaraza se i dalje širila, pa se moralo pristupiti radikalnijim merama. Zaključeno je da se putnici, roba i životinje moraju zaustaviti kako bi se izvršio detaljan pregled i zadržati svako ko je imao i najmanji simptom bolesti. A za tako nešto morali su da se formiraju i posebni centri u kojima bi putnici mogli da se drže u izolaciji.

Jedan od najdugovečnijih sanitarnih kordona između Orijenta i zapadne Evrope (postojao je duže od veka i po, od 1730. do 1881) bio je Kontumac u Zemunu, smešten na prostoru današnjeg gradskog parka, jedne od najlepših zelenih oaza na području današnjeg Beograda. Obuhvatao je prostor između Poljoprivrednog fakulteta, Zemunske gimnazije i okolnog područja. O tome danas svedoče još samo dve hrišćanske svetinje u centru parku, katolička crkva posvećena Svetom Roku i pravoslavna Svetom arhanđelu Gavrilu, kao i deo obrušenog zida u Vrtlarskoj ulici.

Teško je i zamisliti da je na ovom prostoru nekada postojao čitav grad s bolnicama, gostionicama, pekarama, pijacom, štalama i barakama za smeštaj putnika i robe. O ljudima u izolaciji brinuli su se lekari, posluga i mnoštvo sanitetskih, administrativnih i fizičkih radnika, kuvara, magacionera, kočijaša, sveštenika... U jednom trenutku, prema zapisima hroničara iz polovine18. veka, ovde je živelo i radilo najmanje pedesetak državnih uposlenika.

Tokom boravka u karantinu ljudi su mogli da jedu i naruče šta god bi poželeli, ali samo pod uslovom da su imali i dovoljno novca da to plate. Štaviše, tokom zime, sami su finansirali ogrev kako bi mogli da se ogreju. S druge strane, bio im je uskraćen svaki kontakt sa spoljnim svetom, osim kada je reč o parlatoriji ("razgovornici"), posebnoj prostoriji gde bi im se uz strog nadzor lekara pružila prilika da razgovaraju s onima koji bi im došli u posetu.

Inače, čitav kontumac je bio opasan visokim palisadima, zidom i dubokim jarkom s ustajalom vodom dubine šest i širine osam metara čije su se međe, otprilike, poklapale s obodom današnjeg parka. Tokom prvih godina ljudi su se zadržavali u karantinu punih šest nedelja, da bi kasnije ovaj period bio prepolovljen. Ako bi putnici u tom periodu prošli bez uočljivih tegoba, lekari su davali pismeno odobrenje da mogu da nastave dalje.

Sanitetski radnici su sirćetnom parom dezinfikovali poštu, a ostatak robe je, tokom izolacije, odlagan u posebne odaje. Međutim, putnici koji su oboleli od kuge ili neke druge smrtonosne bolesti zadržavani su do kraja u kontumcu.

Hroničari beleže da su okužene pokojnike u kontumcu čakljama ubacivali u zaprege, a potom ih sahranjivali na zemunskoj Kalvariji tako što su tela prethodno prelivali negašenim krečom. Danas su na tom mestu mahom izgrađene porodične kuće. Kužna groblja su postojala i širom Beograda, a jedno od najvećih je bilo na današnjem Kosančićevom vencu, između hotela "Palas" i obeliska na Brankovom mostu.

Kroz karantin je bez izuzetka morao da prođe svako ko je želeo da nastavi put ka zapadnoj Evropi, bez obzira na ime, zvanje ili nacionalnu pripadnost, a svaki pokušaj da se to izbegne najsurovije je kažnjavan.

Ostalo je zabeleženo da su u zemunskom kontumcu boravili i Karađorđe, Dositej Obradović, Vuk Stefanović Karadžić, Prota Mateja Nenadović, Joakim Vujić, ali i stranci kojima ni zvučno ime nije pomoglo da izbegnu ovu višenedeljnu neprijatnost.

Obelisk između dve hrišćanske crkve s bistom francuskog pisca Alfonsa de Lamartina ne svedoči samo o njegovom boravku u karantinu, 1833, već i o tome da je strah od kuge bio jači od bilo čijeg ugleda ili autoriteta. Uostalom, o tome je mogao da posvedoči i danski književnik i putopisac Hans Kristijan Andersen, koji je ovde boravio 1842.

Zatvaranje karantina počelo je krajem 19. veka, 1883, kada je zemljište sa svim zgradama prodato zemunskom magistratu i ugarskoj finansijskoj direkciji. Tada je, odlukom vlasti, otvorena i četvorogodišnja škola, takozvana Realka i Velika sedmogodišnja škola. Između njih je izgrađen i "Mali park", koji se s vremenom širio sve dok nije postao današnji Veliki park.

BONUS VIDEO