NAJBIZARNIJI OBIČAJI KOJI SU SE DOSAD SPROVODILI U NAŠIM KRAJEVIMA! U pelenama pred oltar!

Kada je moj dragi prijatelj i kolega Mihailo Medenica pre desetak godina dobio nagradu za novinsku reportažu na Međunarodnom festivalu Interfer, a koja je za temu imala lapot u našim krajevima, javnost je bila zgrožena i zatečena.

Ovaj davnašnji običaj bio je toliko čudesan i strašan da mnogi čitaoci nisu mogli da poveruju da su ga vršili naši preci. Nažalost, brojni istorijski fakti i zabeleške potvrđuju ne samo da se obavljao kod nas već i širom sveta.

Reč je o ritualnom ubijanju roditelja i starijih članova porodice u trenutku kada bi oni prestali da budu radno sposobni, odnosno kada bi postali prevelik teret za izdržavanje. Izvodio bi se tako što bi se starac odvodio negde u planinu (najčešće bi to činio najstariji sin), a potom se ubijao motkom ili sekirom, ili bi se jednostavno ostavio da ga usmrte zveri.

Drevna eutanazija

Foto: Wikipedia

 

U stvari, sama tehnika ove drevne eutanazije, kako je nazivaju oni koji bi rado da priču predstave humanijom nego što uistinu jeste, razlikovao se od sela do sela, ali i od zemlje do zemlje. U Homolju se vršilo odrubljivanjem glave sekirom ili plugom, u Timoku su ubijali motkom, u Makedoniji klali, u Bosni trovali, a u Crnoj Gori udarali sekirom u potiljak. Sličan običaj zabeležen je i kod naroda na severu Evrope, među američkim Indijancima i u Japanu.

 

Duboko uvereni da ih na onom svetu čeka bolji život, žrtve se nisu protivile ovom drevnom običaju, a neretko su i blagosiljali izvršioce, svoje sinove, rečima: „Sine moj, da si živ i zdrav mnogo godina i da dočekaš starost, pa i tebe sin ovako da isprati na onaj svet." Lapot je u literaturi najbolje opisao Živojin Pavlović, koji je za istoimeni roman, 1992, dobio i Ninovu nagradu.

Venčavali bebe

Žrtve bizarnih običaja nisu bili samo starci već i deca, ponajviše žene. Nije bila retkost da se prijateljstvo među porodicama učvršćuje i sporazumnim brakom dece, odnosno beba, koja su još bila u pelenama. Tako bi se očevi dogovorili da se njihova deca, kad odrastu, venčaju, a ako bi se dogodilo da su deca istog pola, onda bi se međusobno bratimili ili posestrili. Bilo je poželjno da budući supružnici budu približno istih godina, ali ni to nije bila prepreka za brak. Štaviše, neretko se dešavalo da devojka bude znatno starija od momka, što je "otvaralo vrata" i jednom drugom, možda i strašnijem običaju.

Snohačenje 

 

Foto: Wikipedia

 

Snohačenje potiče iz paganskih vremena, a kao običaj najviše je bio rasprostranjen u Pčinjskom i Pomoravskom okrugu. Zbog vazda neophodne radne snage, neretko su maloletne muškarce, gotovo dečake, venčavali s odraslim prispelim curama, pri čemu je otac, odnosno svekar, preuzimao bračne dužnosti dok momak ne sazri i ne domogne se snage.

Zanimljivo je da se ovakvom "pripomaganju" nisu protivile čak ni svekrve jer su se i same, u mladosti, snohačile sa svojim svekrom. Nažalost, česta posledica ovog bizarnog običaja bila su i deca, pri čemu niko pouzdano nije mogao da zna ko je kome sin, a ko kome brat. O svemu tome kazivao je i Bora Stanković u svom delu "Nečista krv".

Puritanci će reći da je grupni seks odlika savremenih, razvratnih vremena u kojima nema ni stida ni časti, ni morala ni kućnog vaspitanja. I naravno da greše jer želja da se "zaviri u tuđe dvorište" datira odvajkada, koliko i sama civilizacija. Od Sodome i Gomore preko Kaligule i Rimskog carstva pa sve do hipi-pokreta i savremenih rijalitija.

Strndžanje

Foto: Printscreen/B92

 

Zanimljivo je, međutim, da je toga bilo i u vremenima kada su se svi zaklinjali na vernost i poštenje, kada je patrijarhalno vaspitanje bilo na vrhuncu. Jedan od najbizarnijih običaja zabeležili smo u nekadašnjoj Negotinskoj Krajini, pojavio se još u tursko doba, a po nekima traje i danas. Reč je o strndžanju, običaju da se čitavo selo zavuče u neku pećinu, potom se upali vatra, učesnici maskiraju lice, a potom poskidaju sve sa sebe. A onda bi se prionulo na opšte ljubljenje, maženje i milovanje, pri čemu su se partneri menjali do iznemoglosti.

Običaj se sprovodio jednom godišnje, na Biljanin petak (petak uoči Đurđevdana), a želja je bila da se momci i devojke zbliže, bolje upoznaju i ustanove ko bi kome najviše odgovarao. Naravno, najvažnije je bilo sačuvati obraz, pa su zato i korišćene maske.

Virdžine

Nažalost, mnoge devojke u Crnoj Gori, Hercegovini, Albaniji, Makedoniji i delovima Srbije nisu ni imale priliku za udaju. Živele su u porodicama koje nisu imale muških potomaka, pa je njima pripala dužnost da glume muškarca i tako produže lozu za barem jednu generaciju. Virdžine ili tobilje oblačile su se kao muškarci, dobijali su muška imena i preuzimali sve muške poslove, čime su imale i glavnu reč među ukućanima. Zanimljivo je da su se mnoge virdžine s prezirom odnosile prema ostaloj ženskadiji, što dovoljno govori o mestu i ugledu nekadašnjih žena u društvenom poretku.

Venčane za pokojnike

Koliko su nekadašnji običaji bili bizarni, ponajbolje ilustruje crna svadba koja je ekranizovana i u popularnoj, istoimenoj televizijskoj seriji. Obavljao se u slučaju smrti mladog momka ili devojke, koji još nisu stigli da zasnuju bračnu zajednicu. Da ne bi u tome ostali "uskraćeni", pokojnika ili pokojnicu bi venčavali sa živim partnerom, a ta izabrana osoba u narednih godinu dana ne bi smela da stupi u brak s bilo kim drugim.

Osim što se svadbeno veselje odvijalo na groblju, svadba se ni po čemu nije razlikovala od bilo koje druge, sa sve hranom i pićem, muzikom i svadbarskim kolom. Običaj se mahom praktikovao na istoku naše zemlje.

Bonus video