OVAJ USAID BLOKADNI MODEL JE POSLEDNJI TRZAJ "DUBOKE DRŽAVE": Milan Knežević za Srpski telegraf bez dlake na jeziku!

Milan Knežević, predsednik Demokratske narodne partije Crne Gore, podržavao je studentske zahteve, ali kad su ispunjeni, a protesti prešli u blokade s ciljem formiranja prelazne vlade, to, kao legalista, tvrdi, nije mogao da podrži. Dešavanja u Srbiji smatra poslednjim trzajem "duboke države" koji se iz SAD prelio na Balkan, a dominantno na Srbiju.

Knežević u intervjuu za Srpski telegraf govori i o sintagmi srpski svet, Spajiću i Milatoviću, ali i zašto se u zatvoru oseća najslobodnije.

Kako komentarišete trenutna zbivanja u Srbiji i višemesečne blokade?

- Jedan sam od prvih koji je na početku protesta podržao studente u njihovim zahtevima koji se odnose na utvrđivanje svih okolnosti koje se odnose na pad nadstrešnice, snažnu borbu protiv korupcije, ulaganje u obrazovanje, poboljšanje studentskog standarda. Nakon što su im svi ovi zahtevi usvojeni i realizovani, suočili smo se s transformisanjem protesta u blokade, koje imaju za cilj formiranje prelazne vlade, koju bi trebalo da izaberu Rektorski kolegijum, revolucionarni plenumi i USAID ekspoziture. To je nešto što kao legalista ne mogu da podržim, a uveren sam da to ne podržava ni većina studenata.

Zato nemam dilemu da je ovaj USAID blokadni model jedan od poslednjih trzaja "duboke države" koji se iz SAD prelio na Balkan, a dominantno na Srbiju. Nedavno sam govorio da je prva takva revolucija u 21. veku upravo izvedena 5. oktobra 2000. kroz USAID finansiranje tadašnjeg DOS i pokreta Otpor, što su kasnije i priznali pojedini njihovi lideri. Za razliku od mnogih, koji u strahu od društvenih mreža i agenturskih medija ćute ili veličaju domete petog oktobra, ja sam i tad i sad tvrdio da se radilo o instaliranju pete kolone koje je imalo za cilj razbijanje SR Jugoslavije, otimanje i okupaciju Kosova i Metohije, i u završnici secesionizam u Vojvodini.

Ako tome dodamo tzv. arapsko proleće, Majdan u Ukrajini, atentat na Roberta Fica i proteste u Slovačkoj, pokušaj izazivanje nestabilnosti u Mađarskoj, uvođenje diktature u Rumuniji, kroz pokušaj zabrane kandidovanja najvećeg favorita Kalina Đorđeskua, ali i osuđujuću prvostepenu presudu Miloradu Dodiku, složićemo se da je previše navodnih slučajnosti koje prerastaju u zlokobne namere "duboke države".

Pratite li dešavanja u Skupštini Srbije? Baklje, dimne bombe, suzavac, gađanje jajima predstavnika vlasti? Kakva slika je time poslata?

- Poslednja dešavanja u Skupštini Srbije neodoljivo me podsećaju na ukrajinsku Radu i 2014, kad je pod pokroviteljstvom Viktorije Nuland, ali i uz direktno učešće Tonina Picule i drugih piculica na Majdanu izvedena obojena narandžasta revolucija i svrgnut legitimno izabrani predsednik Viktor Janukovič. Šta se posle desilo, imamo priliku da posmatramo u produženom trajanju gotovo 11 godina. Srpska opozicija sama odlučuje koje će metode političke borbe koristiti za realizaciju svojih ciljeva i nemam nameru da ih podučavam niti posebno analiziram. Ali ono što su uradili pre neki dan u Skupštini Srbije, ne da nisu legitimne i demokratske metode političke borbe, već to predstavlja brutalno izvršenje krivičnih dela. Kakva je šteta nanesena Srbiji, videćemo sledećih meseci kad se bude procenjivao kreditni rejting Srbije i kad budemo videli koliki je priliv direktnih stranih investicija. Ono u šta sam siguran jeste da studentski protesti nisu doveli niti će dovesti do smene Aleksandra Vučića, ali jesu do smene i potpunog uništenja opozicije. Zato je njihov pokušaj povratka u cenzusno stanje, kroz one nezapamćene scene u Skupštini, na kraju izgledao kao političko samoopelo bez ikakve nade u vaskrsenje.

Bili ste jedan od govornika na skupu za Sretenje. Da li ste to shvatili kao svoju dužnost u odbrani Srbije koja je očigledno napadnuta i spolja?

- Moj govor u Sremskoj Mitrovici nije bio ni dužnost ni radna obaveza. Još manje je bio usmeren protiv sopstvenog naroda koji se ne slaže s mojim stavovima. Međutim, svakako je bio upozorenje da ne smemo dozvoliti još jedno ponavljanje istorije, jer bi to bila tragična farsa s nesagledivim posledicama. Srbija ne zaslužuje sukobe, mržnju, nepovratne podele, eutanaziju demokratskih principa... I tad sam rekao, za 150 godina niko od sadašnjih političkih aktera neće biti živ, ali valjda bi, uz sve razlike koje postoje, trebalo da imamo isti cilj: da Srbija bude večna jer niko nema nameru da je odnese na onaj tamo svet. Zato je potreban dijalog, makar u početku vrištali jedni na druge, naći će se valjda jedna reč koja nas spaja, a mislim da je ta reč Srbija.

Kako je vaše učešće na tom skupu dočekano u Crnoj Gori?

- Nikad se nisam upravljao prema broju lajkova, sorbonskim kupus objavama po društvenim mrežama anonimusa koji se skrivaju iza nikova glavnih junaka "Gospodara prstenova" i "Nindža kornjača". Moj politički put je od samog početka posut trnjem, ali s jasnim ciljem od koga neću odustati.

Ako Brajan Brković, kao crnogorski suverenista, s naglašenim antisrpskim porodičnim stablom, može u Srbiji da napada policajce, vandalizuje državne institucije, promoviše nezavisnu Vojvodinu, valjda i ja mogu kao neko, ko je za razliku od Brkovićeve familije, na referendumu glasao za zajedničku državu sa Srbijom, ko se nacionalno izjašnjava kao Srbin, kome je sin rođen u Beogradu, da pošaljem poziv na dijalog i bratski zagrljaj. Ili možda u očima drugih nemam pravo na to zato što ne delim njihove stavove. Nisam ih delio ni petog oktobra, nisam to nikad ni skrivao, čak ni onda kad to nije bilo popularno i fensi, bio sam isključivo svoj, zato i sad mogu jednostavno, bez straha i kalkulacija saopštiti svoj stav.

Da li se osećate kao deo srpskog sveta? I šta on za vas predstavlja?

- Sintagma srpski svet je samo podsetnik da smo Srbi i da smo dugo bili rasejani preko državnih granica, istorijskih zabluda, večitih podela, znajući jedni za druge, ali ne znajući kako da dođemo jedni do drugih. Ja sam običan Srbin iz Crne Gore, sa svim svojim manama i vrlinama. Od mene nikom ne preti opasnost, najveću štetu sam pričinio upravo sebi i svojoj porodici, robijajući zbog svojih uverenja i ne želeći da se skrivam iza drugih u ostvarenju ciljeva koje sam postavio. Previše sam goreo, kao u onoj pesmi Brane Petrovića, da bi bilo ko strahovao od iskri moje političke vatre. Nemam političkih ambicija u Srbiji ni u Republici Srpskoj, umoran sam i od političkog angažmana u Crnoj Gori, ali svakako nisam umoran u odbrani onoga u šta verujem, a to ću zastupati i onda kad moje mišljenje bude irelevantno.

BONUS VIDEO