U ISTU DRŽAVU SA DUŠMANIMA, ZABLUDE SMO PLATILI POKOLJEM U DVA RATA: Dušan Čkrebić, jedna od ključnih političkih ličnosti SFRJ, o kobnoj grešci Nikole Pašića

Srpske elite su pogrešile odlukom o stvaranju Jugoslavije, rekao je svojevremeno u serijalu Radija Slobodna Evropa "100 godina Jugoslavije" Dušan Čkrebić (1927-2022), jedna od ključnih ličnosti u Srbiji u vreme socijalizma. Njegova zapažanja prenosimo uz redakcijska skraćenja i opremu.

Srbija, kada je, ne svojom voljom, ušla u Prvi svetski rat, proklamovala je kao cilj ujedinjenje južnoslovenskih zemalja, postajući, u neku ruku, jugoslovenski Pijemont, ali se tada oslanjala na Rusiju. Međutim, situacija se kasnije drastično izmenila s promenama u Rusiji. Kada je reč o Londonskom sporazumu, naša istorija nije dala konačnu reč, čak ima i dosta kontroverzi. On jeste ponuđen Italiji, ali mnogi osporavaju da je u pravom smislu i istom trenutku ponuđen i Srbiji.

JEDINA POZITIVNA PONUDA ZAPADA

Francuskoj, Britaniji i Rusiji je bilo važno da Italija, kao u to vreme relativno velika sila, uđe u rat kao njihova saveznica, tako da je ona dobila prednost u pomenutom sporazumu. Međutim, istoričari se ne slažu šta je Grej (Edvard - britanski ministar inostranih poslova) stvarno ponudio Srbiji. Ipak se zna da je predložio da se Srbija proširi tako što bi dobila Bosnu, Slavoniju, čak i deo Jadranske obale. S druge strane, Srbija je to trebalo da plati odricanjem od dela Makedonije levo od obale Vardara u korist Bugarske, a nije bilo jasno definisano šta bi dobila na zapadnoj i istočnoj strani, tako da je u to vreme to bio veliki problem. To je bio prvi i poslednji put da je Srbija dobila jednu pozitivnu ponudu od velikih zapadnih saveznika.

Suptilno i ostali Hrvati u jugoslovenskom odboru vršili su pritisak na Pašića da odbije Londonski sporazum, što je on i učinio. Pravi razlozi zašto je to učinio i da li je regent Aleksandar imao velikog uticaja u tome, istoričari nisu do kraja definisali.

Svakako bi bilo bolje da se Srbija proširila, a ima i suprotnih mišljenja da je dobro ovako kako je urađeno. Međutim, da nije dobro kako je urađeno, vidi se i po tome što je vojvoda Živojin Mišić rekao regentu Aleksandru da treba da se prostremo samo tamo dokle je srpski narod, a ne dalje. Veoma cenjeni hrvatski istoričar Tvrtko Jakovina tvrdi da Hrvatska ne bi ni postojala da je Srbi nisu prigrlili 1918. jer bi njeni delovi pripali Italiji i Srbiji, a Mađarskoj uski prostor oko Zagreba.

Tokom Prvog svetskog rata polovina stanovništva Hrvatske je bila na jednoj, a ostatak na protivničkoj strani, tako da je stvaranjem Jugoslavije Hrvatska spasena od negativnih posledica. Ne samo Hrvatska i Slovenija već i Kominterna doprinele su da se stvori jak utisak da je srpska buržoazija bila vladajuća, a gubi se iz vida da je ona izašla iz rata skoro uništena. Istovremeno, hrvatska i slovenačka buržoazija ostale su nedirnute i bile suštinski jače od srpske.

UNIŠTENA ELITA

Foto: Wikipedia

Tačno je da je Srbija uložila praktično sve čim je raspolagala u ratni poduhvat i stvaranje Jugoslavije, te da se kasnije zbog toga ponašala u skladu s tim. Ako pogledate vojsku, u njoj preovlađuju srpski i crnogorski generali. No, srpska elita je bila u velikoj meri uništena.

Treba imati u vidu da su nam se neki istorijski događaji ponovili. Na primer, vojska se potpuno rasturila na početku Drugog svetskog rata i nemačkog napada na Jugoslaviju.

Napustili su je i Slovenci i Hrvati i Makedonci i drugi. Ostali su samo Srbi i Crnogorci. U zarobljeništvo je u Nemačku otišlo oko 320.000 vojnika i preko 6.500 oficira, uglavnom Srba i Crnogoraca.

To se desilo i 1991, možda u još goroj formi. Odjedanput je naša zajednička vojska - JNA - postala tuđa u nekim republikama, a preostali Srbi u njoj smatrani su agresorima. To upućuje na pitanje koliko može biti stabilna višenacionalna država u kriznim vremenima.

Sovjeti je rušili od početka

Foto: youtube.com/printscreen

Moja intimna ocena je da je bilo bolje - kao što tvrdi i Dobrica Ćosić - da smo prihvatili Londonski sporazum jer bismo kroz pregovore mogli da rešimo pitanje zaleđa, odnosno teritorija prema Rumuniji, te da je možda šteta što to nije urađeno. Umesto toga, stvorili smo jednu državu koja je na samom startu proglašena od Kominterne i Sovjetskog Saveza za veštačku Versajsku tvorevinu i odmah je počelo da se radi na njenom rasturanju.

Skupština u stalnoj svađi

Nije bilo ni lako jednoj zemlji u kojoj je živelo više naroda, za koje se smatralo u to vreme da su bratski. U stvari, ti narodi su imali svaki svoju istoriju, način života, mesto u Evropi i Austrougarskoj. Mi smo bili veoma heterogeni u privrednom razvoju, što je imalo znatnog uticaja na funkcionisanje Jugoslavije, a to se videlo i u međuratnom periodu. Imali smo Skupštinu, koja je bila u stalnoj svađi, pre svega između nezadovoljnih hrvatskih poslanika i ostalih.

Manjina na svojim ognjištima

Srbi nikad nisu preboleli činjenicu da u Hrvatskoj posle Drugog svetskog rata nisu dobili autonomiju. Oni su dobili status konstitutivnog naroda, kao i u Bosni i Hercegovini, i to je trajalo do pojave višepartijskog sistema 1990, kada je Tuđman, došavši na vlast, doneo novi ustav Hrvatske po kom su Srbi preko noći postali manjina. Nešto drugačije, ali u suštini isto dogodilo se i u BiH.

Tito došao u Srbiju da diže ustanak

Foto: www.profimedia.rs

Srbi u Hrvatskoj i BiH su masovno odlazili u partizane zbog ustaških zločina. I u Srbiji su ljudi na početku rata masovno odlazili u partizane, tako da je prvih meseci bilo oko 14.000 naoružanih ljudi u partizanskim jedinicama. U to vreme u Hrvatskoj je bilo 7.000 partizana, od toga 6.000 Srba i 1.000 Hrvata. Hrvati su bili uzdržani. Kad je Tito video kako Zagrepčani dočekuju Nemce, rekao je: "Ovde ne može da se diže ustanak" i došao u Srbiju.

Makedonska pobuna zbog Sremskog fronta

Što se tiče Makedonaca, oni su oslobođenje nakon Balkanskih i Prvog svetskog rata doživljavali samo kao zamenu ropstva - srpskim umesto turskog. Zato, kada je vrhovni štab naredio da se jedan makedonski korpus pošalje na Sremski front u jesen 1944, došlo je do vojne pobune. U prvo vreme makedonski borci nisu želeli da idu, govoreći: "Šta ćemo mi na Sremskom frontu, treba da zauzmemo Solun." Makedonci su kritikovali kralja Aleksandra i srpsku vladajuću elitu da se nisu dovoljno postarali da se sve tri Makedonije udruže u jednu, pa je u prvoj Jugoslaviji ostala samo Vardarska Makedonija, dok su Pirinska i Egejska Makedonija pripale Bugarskoj i Grčkoj.

Tu nisu bili u pravu jer velike sile tada to nisu dozvoljavale. Slična situacija se ponovila 1944 jer Makedonija uprkos relativno jakom partizanskom pokretu nije uspela da ujedini i ostale teritorije, zato što Sovjetski Savez nije dozvolio da se od Bugarske uzima Pirinska Makedonija, a Velika Britanija odvajanje Egejske Makedonije od Grčke.

BONUS VIDEO