REKLI SMO MU DA NAM SE JAVI POSLE ČASOVA, A ON NAS VIŠE NIKAD NIJE POZVAO! Reči roditelja Andrije Čikića lede krv u žilama: Samo nam je mahnuo...

Kosta Kecmanović počinio je stravičan masakr 3. maja prošle godine u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" na Vračaru, kada je kobnog jutra uleteo u ovu ustanovu i usmrtio osam učenika i radnika obezbeđenja škole, dok je jedna teško ranjena devojčica preminula 12 dana kasnije.

Roditelji Andrije Čikića ispričali su kako su izgledali poslednji dani s njim, ali i dan kada su izgubili sina. Kako su i sami rekli, posle časova su očekivali njegov poziv, ali on ih više nikad nije pozvao.

- Bili su uskršnji praznici, mi smo bili na putu, Prag, Beč, i uživali kao porodica, posle toga je on otišao na ekskurziju u Budimpeštu sa muzičkom školom i odsustvovao je sa nastave u "Ribnikaru". Međutim, bio je Prvi maj, koji je proveo sa Marom. Ceo dan su vozili bicikl i uživali, a 2. maja je seo da provežba te zadatke i pitao me je "Šta misliš, da li sam spreman?" Rekla sam mu "Jesi", ''Sto posto?" ''Sto posto!'', kaže "Okej." I trebalo je da dobije ocenu iz fizičkog, iz odbojke, ja kažem: "Ako budeš bacao ovako lopte, teško da ćeš dohvatiti do te petice", a on mi kaže "Ništa ti ne brini, meni je bilo važno da ja vidim da mogu servis da uradim kako treba, potrudiću se za te lopte, a ako i ode neka neka sa strane, ja sam se dogovorio sa drugaricom Emom da budemo u paru, ona je odbojkašica i ona će stići svaku loptu!" - rekli su nedavno se Čikićevi roditelji, a majka Suzana opisala je tada poslednji susret sa sinom:

- Ostavili smo Andriju ispred škole, okrenuo se i mahnuo nam. Suprug je rekao: "Javi se kad završiš sa časovima", a to se nije desilo! Dobila sam informaciju da su mnogi već kod kuće, da je jedan od njegovih najboljih drugara iskočio kroz prozor, drugarica je istrčala... Shvatila sam da se pucnjava dogodila u njegovoj učionici.

Želeo je da ostavi neki trag u životu

- Bez foto-aparata nije igde išao. Umeo je da pokaže ljubav, da zahvali, zagrli, da poljubi u obraz, ali i da primi ljubav. Sećam se kad je bio mali i zamolio me da ga izvedem u park. "Molim te, u parku su svi moji drugari", i mi smo izašli i posle sat-dva smo se vraćali kući i pitao me je da li može da kupi sladoled. U jednoj ruci je držao sladoled, u drugoj kusur. I odjednom je skrenuo ulevo i ušao u cvećaru i kupio jednu crvenu ružu od kusura. I rekao: "Ovo je za tebe, zato što si mi izvela u park iako si bila umorna." I ja sam mu rekla da je najbolji sin na svetu. Ja sam ponosan što sam deo ove porodice i što sam mu bio otac. Obožavao je muziku i video je sebe kao koncertnog pijanistu, ali je on i komponovao i voleo je da eksperimentiše. Njegov san je koncert u "Karnegi holu". Mislio je da će do 25. maja 2030. uspeti da dohvati tu svoju "plavu zvezdu". I našao je plakat na internetu nekog pijaniste i skinuo je njegovu fotografiju i stavio je svoju, i stavio je dela koja želi da izvodi. "... Ja verujem da uz talenat i rad, nemoguće ne postoji", ovo je bila takmičarska tema "Novi početak", gde je osvojio drugu nagradu. Ovde spominje Džulijard i Britansku kraljevsku muzičku akademiju. Nije se bojao da postavlja velike ciljeve i zaista je tako živeo. Znamo oboje kako su nastale emocije. Želeo je da ostavi neki trag u svom životu. Pokušaćemo da ostvarimo nešto od njegovih snova. Neki su se već ostvarili. Jedno takmičenje za mlade kompozitore nosi njegovo ime. To je prilika da našoj deci pružimo mogućnost da pokaže šta znaju. Njegovo ime će se pominjati, živeće, imaće priliku da ostvari trag - pričaju otac i majka ubijenog Andrije.