RATNE PRIČE 1999. - Prava istina o Košarama: "Vojsko, mi rezervni položaj nemamo"

Major Šljivančanin 10. aprila izdaje naređenje da se vod za intervenciju sa 36 boraca popne na Maja glavu, drži je i po mogućnosti udari s levog boka na teroriste oko karaule Košare. Na čelu voda je potporučnik Predrag Leovac, koji ne poznaje teren, pa ga zato vodi komandir karaule Morina vodnik prve klase Bratislav Anđelković. Dolaze na Maja glavu i zaposedaju je. Sa 15 vojnika Leovac i Anđelković kreću prema albanskoj karauli Padež ne znajući koliko je terorista ispred njih. Idu putem uz graničnu liniju. Izlaze na vis da izvide situaciju. Tada ih uočavaju dvojica terorista koji se nalaze pored bunkera ispred albanske karaule. Vodnik Anđelković preciznom vatrom sa 400 metara likvidira jednog. Međutim, tog trenutka velika grupa terorista, koji su bili stotinak metara od naših boraca, u podnožiju visa, otvara jaku vatru. Naši borci se povlače prema Maja glavi. Na vrhu ostaje Leovac sa 25 boraca, a Anđelković se vraća na Morinu.

Leovac sa svojim ljudima noći u borovoj šumi bez uređenih položaja. Iznemogli i promrzli spavaju na mokroj zemlji. Sutradan drže položaje sa kojih likvidiraju patrolu u kojoj je bilo pet terorista. Tog dana Leovcu i njegovim borcima iz baze pokušavaju da doture hranu i opremu. Međutim, grupa koja je išla prema Leovcu upada u zasedu na Škozi. Ginu tri borca, a ostali se vraćaju u bazu jer ne mogu da se probiju na Maja glavu i doture opremu Leovcu, koga teroristi napadaju snažnom artiljerijskom vatrom i pešadijski. Leovac se ne da. Sa svojim borcima odbija napade. I drugu hladnu noć provode na zemlji u borovoj šumi. Teroristi nastavljaju i 12. aprila sa snažnim napadima. Leovac više ne može da odbija napade. Izvlači se potokom prema Batuši. U selu uzima još 15 boraca i kamionima se ponovo prebacuje na Morinu. 

Foto: Privatna arhiva

U međuvremenu je isplanirana akcija da se na teroriste na Maja glavi udari s leđa. U prvoj etapi akcije izvršeno je taktičko izviđanje da bi se videlo da li je moguće napraviti iznenađenje. 

Trideset boraca koje predvodi kapetan Željko Gavrilović ide od kote 809 iznad karaule Morina kroz šumicu. Streljački stroj, maksimalno tiho i oprezno, po udarnim i jurišnim grupama, prebacuje se uzbrdo skokovima. Ispred stroja su čelni izviđači. Pretrčavanjem i puzanjem dolaze na 100 metara od terorista i potpuno tajno praktično ulaze u njihov položaj spremni za iznenađenje. Odatle osmatraju položaj terorista, kako su postavljeni, organizovani i utvrđeni. Nakon toga se neotkriveni povlače.

Udarnu grupu u kojoj je 40 dobrovoljaca predvodi potporučnik Leovac sa još pet svojih vojnika. Leovac, iako premoren i ne poznaje teren, ponovo kreće u napad na Maja glavu 14. aprila. Potporučnik Leovac je bio nadasve hrabar oficir koji je 1998. godine u borbama sa teroristima bio ranjen. geler mu je razneo vilicu. Sa ugrađenom šipkom u vilici odmah, nakon kraćeg oporavka, taj mladi oficir, pravi izdanak srpskih komandira i komandanata, samouvereno i hrabro ponovo je ušao u borbu sa teroristima. Grupa sa Leovcem na čelu ide prema Maja glavi. Podršku im daju artiljerija i vodnik Anđelković sa karaule Morina, koji minobacačem 82 mm čisti teren ispred Leovca. Grupa dolazi na 600 metara od samog vrha. Leovac vidi nekoliko terorista na vrhu i sa vojnikom po ugovoru Kostićem kreće u svoj poslednji napad. Obojica puzeći dolaze do ivice šume. Leovac kroz optički nišan na svojoj automatskoj pušci osmatra. Iz ležećeg položaja preciznom vatrom ubija teroristu na vrhu Maja glave. Tada ga pogađa snajper. Metak ulazi u vrat i prolazi kroz junačko mlado srce tek stasalog oficira. Leovac se ne da smrti. Svestan je iako teško ranjen. Bije svoju poslednju bitku. Vojnici ga stavljaju u šatorsko krilo i izvlače sa mesta gde je pogođen. Motorolom javljaju u bazu da je ranjen. U njegovoj četi šok. Njegovi vojnici odmah kreću sa nosilima gore prema njemu da svog omiljenog, hrabrog komandira koji je u borbi bio prvi, ispred svih, pokušaju da otrgnu iz zagrljaja smrti, koji je bio sve jači. Dolaze do ranjenog Leovca. Stavljaju ga na nosila. Sekunde koje život znače lete brzinom sunčevog zraka. 

Borci sa Leovcem na nosilima trče kroz šumu nizbrdo, ne hajući za teroriste. U trku se menjaju na nosilima. Još kuca srce junačko. Toliko je u njemu hrabrosti i ljubavi prema otadžbini da mu ni metak koji ga je pokidao ne može ništa. Kod Sadrijine kuće, nedaleko od karaule Morina, ranjenog Leovca čeka sanitet u kome je bolničar vodnik Pavić. Posle jednočasovnog spuštanja vojnici svog komandira donose do sanitetskog vozila. Ali otkucaji njegovog srca sve su slabije. Gasi se još jedan život u borbi za slobodu otadžbine. Leovac više nije svestan. Potpuno je bled, ali još uvek diše. Prkosi neprijatelju i smrti. Stavljaju ga u sanitet. Na putu prema Đakovici, kod sela Korenica, zauvek prestaje da kuca hrabro srce potporučnika Leovca. Nema više Predraga. Majka Srbija je izgubila još jednog od najboljih sinova koji je ušao u stroj legendarnih boraca za Srbiju. Na karauli Morina muk. Vodnik Anđelković plače. A iznad novi rafali. 

Foto: Privatna arhiva

Nakon pogibije Leovca, teroristi su uvideli da su im naši borci iza leđa. Zato se prestrojavaju i pokušavaju da okruže naše borce, koji su zaklonjeni iza drveća i priručnih zaklona. U streljačkom stroju prave obuhvat. Borci, iako bez svog komandira, drže liniju uz borbu i našu preciznu artiljerijsku vatru. Međutim, jedinica koja je trebalo da se spoji s njima na desnom krilu ne uspeva da se popne na Maja glavu. Posle jednoipočasovne borbe, u kojoj je poginuo jedan dobrovoljac, a trojica ranjena, donosi se odluka da se grupa vrati na polazni položaj u rejon karaule Morina. 

Poručnik Oliver Mladenović je prethodnog dana bio na drugoj liniji odbrane državne granice na Opljazu. Trebalo je da zaustavi dalje napade terorista. Organizovao je položaj širine 300 m. Borci su izgradili zaklone i ukopali se. Oliver je sa svojim vojnicima 400-500 metara od kote 601, gde su teroristi koji su na tom visu imali protivavionski i bestrzajni top. Teroristi 10. aprila prave oko Olivera poluokruženje levo i desno. Otvaraju vatru iz tri pravca iz protivavionskog i bestrzajnog topa i minobacača. Vrše artiljerijsku pripremu pred napad. Teren je takav da teroristi u napadu moraju da se spuste sa 601 u dolinu, pa onda da idu naviše do Oliverovih položaja. To je omogućilo njihovim minobacačima da sve vreme nastupanja terorista gađaju naše borce na položajima. 

Stotinak terorista spušta se pošumljenim terenom. Prilaze na oko 120 metara. Oliver ima 15 vojnika. Teroristi pokušavaju proboj na 100 m širine. Na tom delu je bilo sedam-osam naših boraca. Tu je mali uspon prema našim položajima. Mine padaju na pola metra od zaklona za strelce. Teroristi u napadu otvaraju vatru iz streljačkog naoružanja. Borce je poručnik pripremio da koriste pauze u pucnjavi, da se spuste u zaklone kad pune okvire, da se, kada čuju let mine, spuste u zaklon, da osmatrači neprekidno osmatraju. Mladi poručnik je stečeno znanje na akademiji uspešno primenjivao u praksi u teškoj borbi, štiteći poverene mu vojnike i braneći državu. Naši borci žestoko pucaju. Zbog siline njihove vatre teroristi ne mogu dalje. Borci, za razliku od terorista koji su topovima i minobacačima sve vreme napada tukli naše položaje, nisu imali artiljerijsku podršku. Tokom uraganskih napada terorista poručnik Oliver je preko motorole govorio borcima rasutim na položaju 300 m tačka širine: „Vojsko, mi rezervni položaj nemamo.“ Ili će odbraniti položaj ili će herojskom smrću u borbi ući u legendu. 

Iako im je artiljerijska podrška bila neophodna, Oliver je, znajući da ga prisluškuju, preko motorole smireno govorio: „U redu je. Podrška ako može.“ Borci su bili smireni i bez straha. Danima padaju kiša i sneg. Oliver je sa svojim vojnicima, bez zamene i odmora, bio na položaju od 9. do 18. aprila. 

Foto: Privatna arhiva

Drugog dana napada dobio je podršku minobacača iz Batuše, nakon čega su se teroristi povukli na 601 i više nisu pokušavali da krenu u napad na tom pravcu. Kada se konsolidovala linija, uhvaćen je terorista koji je rekao da su ga iz Švajcarske, Italije i Albanije poslali na Košare. Ispričao je da su pre kretanja na položaj pili neke tablete pod čijim dejstvom srljaju kao opijeni, bez straha. To normalan čovek ne radi.

Osim toga, na dva dana su dobijali smenu, a naši borci su bez prestanka danima bili na položajima, pod borbom. Oliver i njegovi borci bili su ponosni na sebe, jer su uspeli da zaustave dalji prodor znatnije nadmoćnijih terorista.

Po podne agresor uvodi rezervu, pojačavajući prvi talas napada, u kom je između 1.500-2.000 terorista, a na našoj prvoj liniji samo graničari sa karaule Košare ojačani vodom vojne policije. Zbog siline vatre i izrazito nepovoljnog položaja za odbranu, jer teren pada ka nama, borci postepeno prelaze na rezervne položaje, znatno povoljnije za odbranu.

Grupa graničara vodnika Ivana Vasojevića, među kojima je bio i vojnik Dragan Grubić, nakon noći provedene u selu Košare sa kapetanom Mikicom Kovačevićem, koga su graničari izuzetno cenili i poštovali, kreće ka karauli Košare. Idu pinc stazom koja vodi od sela Košare do Musine kuće, gde se prelazi potok i izlazi na pinc stazu koja vodi pravo na karaulu. Mikica i vodnik imaju 15 vojnika. Idu veoma oprezno, što od njih zahteva kapetan Kovačević, koji je, prema rečima njegovih graničara, čuvao svakog svog vojnika kao sina. Nailaze na iscepanu košulju maslinastozelene boje. Dolaze do Musine kuće. Odatle je rizično ići pincgauerom. Izlaze iz vozila. Uzimaju konzerve i hleb. U rasporedu dva po dva, sa razmakom od 20 metara, kreću pešice pinc stazom ka karauli. Na zadnjoj krivini iz žbuna ispred njih izlaze tri naša vojnika. Kažu im da se sklone jer su blizu „Turci“. Sklanjaju se s puta uz brdašce. Tu ih je sačekao veoma hrabar vodnik Tomislav Račić.

Kreću nadole, s druge strane, da bi odneli hranu i municiju borcima koji su sve vreme na položajima. Tu je bio traktor kojim je vodnik Račić došao. Grubić, Džamić i Nebojša kreću prema traktoru s namerom da ga upale i brže dođu do svojih drugova. Čim su došli do traktora teroristi su pripucali na njih iz mitraljeza DŠK 12,7 mm. Dragan trči nadole. Staje kao ukopan. Sa njim je i Trajković, koji takođe staje. U jednom momentu Dragan oseća toplinu metka blizu glave. Ima osećaj kao da je avion prošao pored njegovog uveta. Baca se na zemlju i okreće glavu u pravcu odakle je terorista tukao. Pravi se mrtav. Na nekih 300 m vidi se vatra iz šume. Dragan se brzo okreće, leže na stomak i počinje da puca u pravcu vatre. Jedan metak je rikošetirao i otišao nagore. Dragan vikne: „Trči, Džamo, trči, Trajko, trčite!“ Borci prolaze pored njega i zauzimaju zaklon. Dragan prestaje da puca. Ustaje i prebacuje se. Dolaze do kamenjara iza karaule. Tog dana borbe su počele tiho, stidljivo, metak po metak, rafal po rafal, mina po mina, sve žešće i češće. Tu im se pridružuje vojna policija. 

Foto: Privatna arhiva

Dragan i jedan minobacačlija koji je znao gde stoje zolje kreću prema karauli koja je na 30 m. Dragan uzima motorolu od jednog starešine vojne policije i traži „Elana“. Dobija ga na vezi i pita odakle bije snajper. „Elan“ mu objašnjava. Dragan sa dve zolje gađa mesto koje je oko 200 m od karaule prema Morini uz graničnu liniju. Snajper je zaćutao desetak minuta. Dragan nastavlja da gađa zoljom kućicu koja je bila 30-40 m od granične linije u njihovoj teritoriji. Prva raketa preleće preko, druga ispod, treća opet ispod. Ništa se ne dešava. Preko puta njih vodnik Račić i Jugoslav Zorić ispaljuju mine iz minobacača 60 mm prema koti 601. Pošto je Zorić bio na desetak metara, Dragan podiže zolju i opaljuje. Barutni gasovi mu malo oprlje desnu stranu kose i obrve. Borci žestokom paljbom žele da spreče teroriste da prođu. Zatim silaze desetak metara niže u boriće. Ostale zolje su bile u zaklonu ispred koga je bila čistina koju su morali da prođu. Dragan je hteo da krene prema zaklonu, ali mu njegov saborac nije dao jer je on hteo da ode po zolje, a da mu Dragan daje podršku. Usledio je pokret ruku - dlan o dlan, i Draganove reči: „Ajde, kreći.“ „Grubi, brate, čuvaj se“, rekao je borac i počeo da trči. Dragan čvrsto stisne obarač i izađe ispred borića da ga teroristi vide. Ponesen hrabrošću svog druga, hteo je da skrene pažnju na sebe. Otvara paljbu. Ne pušta obarač dok ne isprazni svih 40 metaka iz okvira. Onda pravi kolut nazad, pa kolut u stranu, u boriće. Menja okvir, ustaje i nastavlja da puca. Pa se opet baca na zemlju i otkotrlja u boriće. Za to vreme borac koji je trčao preko čistine ulazi u zaklon, otvara sanduk sa zoljama, stavlja sve zolje na leđa i sprema se da ponovo počne trku sa smrću do svojih saboraca. Uspeva da bude brži od smrti.

Borci se vraćaju na prvobitni položaj i nastavljaju da pucaju. Prva zolja je prešla preko kućice, druga i treća takođe padaju na liniju gde su teroristi, ali opet počinje da dejstvuje snajper. Metak iz snajpera prolazi na metar od boraca. Minut nakon toga teroristi otvaraju žestoku minobacačku vatru. Počinju da dejstvuju i minobacači 120 mm s albanske strane. Naši borci ispaljuju još jednu zolju prema kućici. Tada još jedan snajperski metak udara na 30 cm u kamen ispred boraca i odbija se. Čuje se tupi zvuk. Borci se bacaju u boriće i kreću u karaulu. Međutim, ispred njih je improvizovani fudbalski teren koji ne mogu da pretrče, a da ih teroristi ne vide. Pre toga je na borca koji je krenuo preko terena otvorena mitraljeska vatra. Jasno im je da bi to bilo samoubistvo. Vraćaju se do ostalih graničara i vojne policije u kamenjaru. Naši borci dejstvuju iz minobacača 60 mm, a teroristi sa 120 mm. Počinje da rominja kiša. Vatra je sve žešća. Grančice koje su lomili geleri i kamenčići padaju na sve strane čitava dva sata. Jedni na druge žestoko pucaju. 

Dragan i njegov saborac koji je pretrčavao čistinu kada je išao po zolje vraćaju se na prvobitni položaj. Gledaju odakle tuče mitraljez. Borci ispaljuju 20 tromblona što iz zaklona što stojeći iz ruku da bi zaustavili teroriste da uđu na karaulu. Neutrališu mitraljez. Međutim, minobacačka vatra je sve bliže, a i sve jača. Teroristi pokušavaju da neutrališu branioce karaule, pogode naš minobacač i krenu u juriš. Naši borci nemaju podršku minobacača 82 mm iz Batuše. Ostaju im još samo tri mine. Uporno se bore streljačkom vatrom. Tog dana je došlo do borbe prsa u prsa. Naši borci i oni. Malobrojni branioci granice nisu se nadali da će morati da se povuku s karaule. Vojnik koji je bio s Draganom kaže mu: „Ajde, Grome, brate, da sakrijemo ove dve zolje kada se vratimo da znamo gde su, da možemo da ih odradimo.“ Tako su i uradili. 

Teroristi zauzimaju obližnji vis i odatle ubitačno tuku naše borce koji se povlače do sledećih položaja i prave borbeni raspored. Vladan Čkrebo je na začelju kolone od 20 vojnika, sa mitraljezom M-84 - ceca. Dragan je pretposlednji. Kreću se s razmakom od 20 metara. Puca se na sve strane. Odjednom vojnik ispred Dragana nestaje. Dragan sačeka Čkrebu i pita ga šta se dešava. Njih dvojica ostaju sami. Čkrebo ima mitraljez, a Dragan automatsku pušku i 400 metaka. Kreću sami do Musine kuće. Spuštaju se do potoka, Dragan ga preskače, ali Čkrebo ne može sa cecom. Skida mitraljez i baca ga preko potoka Draganu, koji ne uspeva da ga uhvati. Mitraljez pada u vodu. Ulaze u potok obojica, vade mitraljez i skroz mokri nastavljaju dalje ne znajući šta ih čeka iza sledeće bukve, bomba na potez, mina ili terorista. Dolaze blizu Musine kuće. Čuju glasove. Spuštaju se, čekaju desetak minuta i kreću uz potok naviše. 

Izlaze na brežuljak i vide petoricu-šestoricu terorista obučenih u crne uniforme, koji idu pinc stazom. Teroristi idu opušteno. Dragan i Čkrebo rasklapaju nogare mitraljeza i spremaju se za borbu. Dragan kaže: „Kad ti skroz priđu, pucaj“ i uzima bombu od Čkrebe. Teroristi im prilaze. Čkrebin mitraljez štekće. Dragan baca bombu i otvara rafalnu paljbu iz automatske puške. Likvidiraju teroriste. Čekaju četiri-pet minuta da vide da neki terorista nije živ. Zatim se sklanjaju. Nastavljaju dalje. Posle par kilometara kroz šumu, silaze na pinc stazu gde sreću kapetana i zastavnika sa grupom vojnika koji su krenuli prema njima. Dragan im kaže da gore nemaju šta da traže. „Gore je haos, izgubili smo naše dok smo išli ovamo. Ja i Čkrebo smo sami uspeli da dođemo do vas.“ Kapetan je rekao da treba sačekati ostale. Uskoro je došao vodnik sa grupom vojnika koja je zalutala. Dragan ih upita: „Zašto ste nas ostavili.“ Oni im kažu da su se vratili, tražili ih i zvali. Tada se svi zagrle i izljube.

Foto: Privatna arhiva

Uskoro stiže zamenik komandanta 53. graničnog bataljona major Dragutin Dimčevski, čovek koji je izuzetno dobro poznavao granicu i bio neustrašiv. Dimče je sa desetarom bio na položaju kod karaule. Morali su da se povuku jer su im teroristi ubacili minu direktno u rov. Srećom, taj deo rova je bio prazan. Dimčevski odlučuje da zauzmu položaje na tom mestu i na brdu. Stiže 20 dobrovoljaca koji se raspoređuju na položaj s vojnicima. Ostaju na tim položajima.