ANALIZA POZNATOG POLITIČKOG STRUČNJAKA: Manifestacije i politička kriza u Srbiji: analiza i međunarodne implikacije

Analizu prenosimo u celosti. 

Parlamentarni izbori održani su u novembru 2023. godine u Srbiji, a pobedu je odneo SNS, „Srpska napredna stranka" predsednika Vucica, sa apsolutnom vecinom mandata u parlamentu. Ove rezultate osporava opozicija. Nakon kritika, organizovano je novo glasanje, uglavnom u ruralnim područjima gde su prijavljene nepravilnosti, a rezultati iz 8.723 biračka mesta proistekli iz tog ponovljenog glasanja bili su 46,75% naspram 23,66% i u potpunosti ih je objavila Republička izborna komisija (RIK). Ovi rezultati ponovo su dali apsolutnu većinu mandata u parlamentu stranci predsednika. Juna 2024. godine održani su lokalni izbori u Srbiji i u svim gradovima i opštinama je potvrđena dominacija SNS-a. Medutim, ni ovi rezultati nisu umirili opoziciju, a u ovako napetoj političkoj i društvenoj atmosferi dogodio se nesrećni incident u Vojvodini, koji je doveo do trenutnih studentskih protesta u Srbiji.

1. novembra 2024. godine, nadstrešnica Železnicke stanice u Novom Sadu, glavnom gradu autonomne pokrajine Vojvodine, srušila se, usmrtivši 15 osoba. Potom su se razvili studentski protesti, koji su u početku bili usmereni protiv korupcije, prvo u Novom Sadu, a zatim i u drugim gradovima. Tri meseca kasnije, 28. januara, premijer Miloš Vučević podneo je ostavku.

Foto: Tanjug/STRAHINJA AĆIMOVIĆ

Dan pre njegove ostavke, studenti su blokirali važan saobraćajni čvor u Beogradu na 24 sata. Miloš Vučević je bio gradonačelnik Novog Sada od 2012. do 2022. godine, a tokom njegovog mandata izvedeni su radovi na rekonstrukciji Železničke stanice, koje su sprovodile kineske, mađarske i francuske firme. Međutim, treba precizirati da železnička stanica i njeni radovi zavise od države Srbije, a ne od gradske uprave Novog Sada. Miloš Vučević je prisustvovao otvaranju, ali gradska vlast nije bila uključena u radove. Istražni postupak o nesreci na Železnickoj stanici je u toku, a bivši ministar saobraćaja, Goran Vesić, je optužen. Već skoro četiri meseca studentski protesti blokiraju fakultete, zahtevajući utvrđivanje krivične i političke odgovornosti za smrt 15 osoba u Novom Sadu.  

Iako su u početku protesti bili ograničeni na studente i uglavnom na Novi Sad, pokret se postepeno proširio na celu Srbiju, a više profesionalnih grupa stupilo je u generalni štrajk. Studenti, čini se, nisu politicki angažovani - oni su deca društvenih mreža (TikTok i Instagram), a većina njih tvrdi da ih politika ranije nije zanimala i da su prvi put pratili vesti tokom ovih protesta. Najaktivniji su najmlađi, uglavnom studenti prve godine. Ovi protesti vremenski se podudaraju sa protestima protiv sporazuma između Srbije i Evropske unije, potpisanog u julu 2024. godine, koji se odnosi na eksploataciju litijuma od strane australijske kompanije „Rio Tinto".  

Foto: Printscreen/Youtube/Informer

Osim kritike korupcije u Srbiji, glavni cilj demonstranata čini se da je svrgavanje predsednika Aleksandra Vučića. Protesti su započeli u Vojvodini, pokrajini koja od 1945. godine ima status autonomije, zajedno sa Kosovom. U ovoj severnoj srpskoj pokrajini, nekadašnjoj austrougarskoj teritoriji, uglavnom žive Srbi, ali i manjine Mađara, Slovaka, Rumuna i Hrvata. Većina posmatrača primećuje da studentske proteste podržavaju i delimično organizuju profesori i studenti koji se zalažu za otcepljenje Vojvodine od Srbije. Neki od njih sanjaju o obnovi nekadašnje Austrougarske, drugi o pripajanju Vojvodine Hrvatskoj, ali svi su ujedinjeni u nameri da Vojvodina bude odvojena od Srbije.  
Sve proteste i njihove posledice povezuje Vojvodina - ostavka Vučevića praćena je ostavkom bivšeg gradonačelnika Novog Sada, Milana Đurića. Takođe u Vojvodini, napadnut je episkop bački i novosadski Irinej Bulovic, dok je eparhija pozivala na smirivanje situacije nakon nemira koji su usledili nakon tragicne nesrece na Železnickoj stanici. Mali je broj srpskih političara, poput Aleksandra Đurđeva, koji su godinama jasno upozoravali na strane aktivnosti usmerene na jačanje autonomije, pa čak i nezavisnosti Vojvodine. U Srbiji, Srpska pravoslavna crkva ima nacionalno važnu ulogu i značajan uticaj u svojim interakcijama sa političkom vlašću. Ime episkopa bačkog i novosadskog Irineja Bulovića bilo je spominjano kao moguća zamena za aktuelnog patrijarha Srbije kada je on bio teško bolestan.  
Studentski pokret je započeo kao levičarski, ali su mu se postepeno pridružile i neke konzervativne grupe. Generalno, protestni pokret postaje sve heterogeniji u svom sastavu i zahtevima, što ga čini teškim za analizu i dovodi do velike konfuzije medu srpskim gradanima. To takode otežava političkim vlastima da pruže odgovore na nejasne i promenljive zahteve, cije poreklo nije uvek poznato.  
Nakon ostavke premijera Vučevića, druga reakcija izvršne vlasti bila je antikorupcijska kampanja koju je predsednik Vučić najavio u januaru, a prva hapšenja usledila su 12. februara. Korupcija je jedna od kljucnih tema protesta. U tom kontekstu, uhapšen je Milorad Grčić, gradonačelnik Obrenovca i bivši vršilac dužnosti direktora kompanije „Elektroprivreda Srbije (EPS)", zbog koruptivnih dela tokom njegovog mandata u EPS-u. Potom su usledila brojna druga hapšenja, uključujući i Dragana Tikića, osumnjicenog za prevaru države u iznosu od 218 miliona dinara putem mreže farmi. Tužilaštvo u Beogradu je pokrenulo postupak protiv više od 125 osoba, uključujući poznate ličnosti u Srbiji. U Nišu, trecem najvecem gradu Srbije, uhapšena je bivša gradonacelnica Dragana Sotirovski, a protiv Vladimira Vrbaškog izdat je medunarodni nalog za hapšenje zbog prevara u trgovini sirovinama tokom pandemije koronavirusa.
Da bi se razumelo šta se dešava u Srbiji, potrebno je pozvati se na staru i nedavnu istoriju i podsetiti da mala Srbija ima i sreću i nesrecu da zauzima stratešku poziciju izmedu Istoka i Zapada još od srednjeg veka, što je činilo metom svih velikih sila i imperija sve do danas. Ove težnje su kroz vekove oblikovale srpsko društvo, stvarajući izvanredan duh otpora i preživljavanja. Još 1804. godine, Srpska revolucija bila je preteća balkanskih ustanaka protiv otomanske okupacije, mnogo pre nego što je započela Grčka revolucija 1821. godine. Danas su sve velike sile prisutne u Srbiji.  
Evo nekoliko značajnih primera. Kina, ekonomski prisutna u Srbiji vec godinama, potpisala je u maju 2024. bilateralni sporazum sa Srbijom, verovatno najsveobuhvatniji sporazum koji je Kina potpisala sa nekom trećom zemljom. Iako još uvek nisu poznati svi detalji, kineski predsednik je izjavio nakon potpisivanja ovog sporazuma: „Pre osam godina, Srbija je postala prvi sveobuhvatni strateški partner Kine u regionu centralne i istocne Evrope. Danas je Srbija prva evropska zemlja koja gradi zajednicu zajednicke sudbine sa Kinom, što u potpunosti odražava strateški, poseban i visok nivo odnosa izmedu Kine i Srbije."1
Kao reakcija, dva meseca kasnije, nemački kancelar Olaf Šolc dolazi u Srbiju kako bi potpisao „Memorandum o kritičnim sirovinama" između EU i Srbije. Ovaj sporazum, koji je čuvan u tajnosti do poslednjeg trenutka, imao je za cilj snabdevanje nemacke automobilske industrije litijumom. Blagonakloni i dobrocudni Šolc, koji je 23. februara 2025. priznao svoju odgovornost za istorijski poraz SPD-a (ostvario je najgori rezultat od 1945. na parlamentarnim izborima), na taj način je napravio „otrovni poklon" predsedniku Vučiću: eksploatacija litijuma je predmet sporova medu srpskim gradanima, rudnici litijuma uskracuju poljoprivrednike za njihov osnovni izvor prihoda, a brojna bušenja nanose znacajnu štetu životnoj sredini, kako direktno, tako i indirektno, preko bušotinske muljevitosti.  
Bez osvrtanja na bombardovanje koje su Sjedinjene Države sprovele tokom 78 dana 1999. godine, Vašington pažljivo prati ono što se dešava u Srbiji. Nedavno, pre inauguracije Donalda Trampa, americka administracija, kojom je još uvek „rukovodio" Džo Bajden, jasno je stavila do znanja predsedniku Vučiću, zvanično u diplomatskim terminima, a nezvanicno na direktniji nacin, da on mora ili u potpunosti prekinuti energetsku saradnju svoje zemlje sa Rusijom, ili napustiti vlast (sic). Kompanija „NIS", najvažnija energetska kompanija u Srbiji, u vlasništvu je 56,15% „Gasproma" i 29,87% srpske države, a 2024. je ostvarila prihod od 3,3 milijarde evra. Americke sankcije uvedene su protiv NIS-a nekoliko dana pre nego što je nova administracija D. Trampa stupila na dužnost, što je izazvalo značajne ekonomske posledice ne samo u Srbiji već i u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj.  
Francuzi i Britanci su takode politicki i ekonomski aktivni u Srbiji. Na primer, 2024. godine francuska kompanija „Dassault Aviation" prodala je Srbiji 12 borbenih aviona „Rafale" u vrednosti od 12,7 milijardi evra.  
Takođe je neophodno postaviti srpske studentske proteste u istorijski i politicki kontekst sličnih dogadaja u 20. i 21. veku. U Francuskoj je maj 1968. bio prva „revolucija u boji", usmerena na uklanjanje generala de Gola, koji je pozitivno olicavao nacionalnu državu i francuski otpor nacionalsocijalistickoj Nemačkoj, ali i otpor anglo-americkom uticaju.  
Za razliku od drugih revolucija u boji, poput onih u Gruziji, studentski pokret u Srbiji trenutno nema jasne reference na Evropsku uniju. Brisel, na razočaranje studenata, ne pruža zvaničnu podršku, osim pojedinih evropskih parlamentaraca, verovatno da ne bi ugrozio sporazum o litijumu sa Srbijom.  
Velika vecina imena studenata koji su u pocetku organizovali proteste i studentske kolektive nije poznata (anonimni mejlovi, plenumi koji predstavljaju studente bez imenovanih predstavnika…), ali su zato imena i ciljevi onih koji žele da preuzmu vlast kroz proteste i koji su direktno povezani sa studentima uglavnom identifikovani.
Dinko Gruhonjić rođen je 1970. godine u Banjaluci (Republika Srpska, BiH) i studirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde radi na Katedri za medijske studije ovog fakulteta od 2005. godine. Nakon bombardovanja Srbije od strane NATO-a 1999. godine, radio je na „Radiju Slobodna Evropa" (koji je finansirala CIA do 1972. godine, a potom direktno americka vlada) i za britansku agenciju „Rojters".  
Studentkinja Mila Pajić je bliska saradnica Dinka Gruhonjića i zaposlena je u nevladinoj organizaciji „Inicijativa mladih za ljudska prava", koju finansira Evropska unija. Mila Pajić je takode bliska „Stranci slobode i pravde (SSP)", socijalističkoj partiji Dragana Đilasa, koja je u opoziciji „Srpskoj naprednoj stranci" predsednika Vučića.  
Marinika Tepić (rođena Čobanu) je potpredsednica iste stranke, SSP-a, i pripadnica rumunske manjine u Vojvodini.  
Pavle Cicvarić je student Fakulteta političkih nauka u Beogradu, koji je započeo svoju aktivističku karijeru u okviru organizacije *Srbija protiv nasilja*, koju predvodi Dragan Đilas, a sada je lider omladinske grupe „Borba". Njegov otac, Radovan Cicvarić, rukovodi NVO „Užički centar za prava deteta", u kojoj radi i njegova supruga Jelena (majka Pavla). Ova NVO je dobila milionske donacije od Evropske unije, USAID-a i drugih međunarodnih nevladinih organizacija.  
Branislav Đordević je 22-godišnji student istorije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i aktivista pokreta „Stav". Takođe je poznat po ucešću u protestima protiv eksploatacije litijuma u Srbiji, što je borba koja ima široku podršku medu srpskim građanima.  
Ana Hegediš Lalić, novinarka sa dvadesetogodišnjim iskustvom, direktorka je „Udruženja novinara Vojvodine", hrvatskog je porekla i 2024. godine je u Dubrovniku izjavila: „U Vojvodini svakodnevno doživljavamo određeni stepen srbizacije. (…) Crkve niču u svakom kvartu, ali ne u karakterističnom vojvođanskom baroknom stilu, već u vizantijskom." Ona je cesto optuživana za povezanost sa hrvatskim obaveštajnim službama. Iako nema zvaničnih dokaza o njenoj saradnji sa hrvatskim obaveštajnim strukturama, uticaj stranih službi u studentskim protestima je potvrđen.  
Pored toga, dokumentovano je korišćenje priručnika „Blokadna kuharica", koji je napisan i prvi put primenjen 2009. godine u Hrvatskoj tokom blokade Filozofskog fakulteta u Zagrebu. Jedna od preporuka tog priručnika je formiranje „plenuma" - neformalnih studentskih tela koja funkcionišu nezavisno od zvaničnih studentskih organizacija i služe za brže i lakše organizovanje protestnih kolektiva. Sastav „plenuma" određuje se „ad hoc" - može se sastojati od 5, 12 ili 102 studenta koji se okupljaju na određenom mestu, bez formiranja zvaničnih lista kandidata ili glasanja, nakon čega proglašavaju formiranje „plenuma".  
Danas se procenjuje da je procenat studenata uključenih u proteste na svakom fakultetu u Srbiji izmedu 1,5 i 3% u odnosu na ukupan broj studenata. Na primer, na fakultetu sa 6.500 studenata, aktivno protestuje oko 100 do 150 studenata.  
Nekoliko hrvatskih studenata je nedavno proterano iz Srbije pod optužbom da rade za hrvatske obaveštajne službe. Krajem 2024. godine, grupa studenata sa Fakulteta elektrotehnike i računarstva u Zagrebu ušla je u Srbiju, a među njima su identifikovani saradnici hrvatskih obaveštajnih službi. Hrvatski mediji, koji obično pokazuju malo interesovanja za situaciju u Srbiji, prate studentske proteste iz minuta u minut. Bilo je i transparenata na srpsko-hrvatskom jeziku ispisanih ćirilicom (što nije uobičajeno u Hrvatskoj), koji su istaknuti u univerzitetima u Zagrebu, Rijeci, Puli i Zadru, a pisma podrške protestima pisana su ćiriličnim pismom.  
22. januara, srpska policija ispitivala je učesnike „Akademije Fondacije Erste", koja je uključivala građane Slovenije, Slovačke, Severne Makedonije, Albanije, Moldavije, Rumunije, Austrije i Češke Republike. Nakon višečasovnog ispitivanja, hrvatskim učesnicima uručen je zvaničan nalog za proterivanje, pozivajući se na „zaštitu bezbednosti Republike Srbije i njenih građana". Samo nekoliko dana nakon što je predsednik Vučić govorio o obaveštajnim podacima koji ukazuju na umešanost Hrvatske u organizaciju protesta, pet hrvatskih državljana proterano je iz Srbije.
U ponedeljak 21. i utorak 22. januara, trinaest građana Hrvatske, Rumunije, Slovenije, Bosne i Hercegovine, Severne Makedonije, Albanije, Ceške Republike i Austrije učestvovalo je na radionicama u Beogradu koje je organizovala Fondacija „Erste Bank" (austrijska banka). Kako je izjavila istoričarka umetnosti Ana Kovacic iz Zagreba, koja je na radionicama predstavljala kolektiv „Šta, kako i za koga/VHV", one su trajale dva dana, u ponedeljak i utorak. U utorak uveče, policija je čekala učesnike u njihovom hotelu, odvela ih u policijsku stanicu na ispitivanje, a zatim ih nekoliko sati kasnije sprovela do Železničke stanice kako bi se vratili u svoje zemlje. Svaku zemlju su predstavljali jedan ili dva učesnika, osim Hrvatske, koja je imala najveci broj predstavnika. Najoštriju reakciju na njihovo proterivanje izrazilo je hrvatsko Ministarstvo spoljnih poslova. Razlog koji su srpske vlasti navele za proterivanje bio je ugrožavanje bezbednosti Srbije i njenih građana.  
Organizator ovih radionica, nevladina organizacija „Erste Foundation", finansirana je, izmedu ostalog, od strane „Balkan Investigative Reporting Network" (BIRN), koji podržava USAID. Aleksandar Vulin, potpredsednik Vlade Srbije i bivši šef srpskih obaveštajnih službi do novembra 2023. godine, predložio je uvođenje zvaničnog registra stranih agenata, slicnog zakonima koji su na snazi u Sjedinjenim Državama, Rusiji i Gruziji. Nedavno je bio meta USAID-a u medijskim izveštajima, nakon što je administracija Donalda Trampa blokirala njihovo finansiranje.  
Elon Mask je izjavio da će, kroz novi „Departman za efikasnost vlade", kojim će upravljati zajedno sa Vivekom Ramasvamijem, značajno smanjiti izdvajanja za finansiranje programa nevladinih organizacija širom sveta. NVO u Centralnoj Evropi su, zbog toga, pojacale svoje aktivnosti pre Trampove inauguracije, svesne da će njihovi izvori finansiranja biti drastično smanjeni.  
Kako je dobro poznato i dokumentovano iz otvorenih izvora, hrvatske obaveštajne službe su decenijama pod pokroviteljstvom CIA-e i nemackog BND-a (koji je, istorijski gledano, u velikoj meri zavisan od CIA-e, što je javno priznala i Angela Merkel dok je bila kancelarka). Josip Boljkovac (1920-2014), poslednji šef jugoslovenskih službi bezbednosti, uhapšen je 2. novembra 2011. godine zbog ratnih zločina, jer je imao ulogu u masakru 21 civila u okolini Duge Rese u maju 1945. godine. Boljkovac je 1990. godine postao prvi ministar unutrašnjih poslova u vladi hrvatskog predsednika Franje Tudmana.  
Osim izrazite srbofobije, jedan od konstantnih ciljeva hrvatskih službi je promocija vojvođanskog separatizma, što se poklapa sa ciljevima pojedinih protestnih grupa i njihovih identifikovanih podržavalaca. Među ciljevima najeksponiranijih lidera protesta, čija smo imena već naveli, nijedan nije u skladu sa interesima Srbije: priznavanje nezavisnosti Kosova, isključivanje Rusije iz energetskih partnerstava sa Srbijom, odustajanje od podrške Republici Srpskoj (srpskoj državi u BiH), zalaganje za veću autonomiju, pa čak i nezavisnost Vojvodine, kao i smanjenje uticaja Srpske pravoslavne crkve kroz oporezivanje i politicko slabljenje.  
Medutim, osim nekoliko imenovanih pojedinaca, vecina organizatora studentskih blokada ostaje anonimna. Na pocetku blokade Rektorata, profesori Univerziteta u Beogradu dobili su potpisan imejl sa zahtevima studenata, pozivajuci ih da se pridruže blokadi fakulteta i prekinu nastavu. I dalje nije poznato ko je poslao taj imejl.  
Postoji izuzetno uznemirujuća slicnost u simbolima, metodama i sloganima koje koriste studenti u Srbiji sa pokretima iz 1999-2000. godine koji su doveli do rušenja Slobodana Miloševica. Na primer, zatvorena pesnica pokreta „Otpor" (koja je bila satiricna referenca na komunizam) i današnja otvorena krvava pesnica koju koriste studenti. Slogan „Gotov je" ili „Zna da je gotov"* (koji se koristio protiv Miloševica) sada se koristi protiv Vučića.  
Metoda „plenuma", koja omogućava studentima da donose odluke bez zvaničnih predstavnika, takođe je metod koji je koristio pokret „Otpor" i današnji studentski pokret u Srbiji.  
Pokret „Otpor" osnovan je 1998. godine i jednoglasno se smatra glavnim akterom u rušenju režima Slobodana Miloševića. Finansiran je od strane „National Endowment for Democracy", fondacije osnovane tokom Reganove administracije, čija većina sredstava dolazi iz budžeta američke vlade. Nakon rušenja Miloševicevog režima, Otpor i njegov glavni lider Srđa Popović obučavali su aktiviste u Gruziji, Ukrajini, Belorusiji, kao i na Maldivima i u Egiptu.  
Srda Popovic danas vodi organizaciju „Centre for Applied Non-Violent Action and Strategies" (CANVAS) i od 2013. godine predaje „nenasilni politički aktivizam" na „New York University". On je svoje metode i iskustva obradio u knjizi prevedenoj na više jezika, pod naslovom „Kako srušiti diktatora kada ste sami, mali i bez oružja"2. Francusko izdanje knjige ga predstavlja nedvosmisleno: „Ovo je knjiga o mogućim revolucijama, onim koje mi, obični ljudi, možemo izvesti. Polazi od jednog principa: ako želite brzo pokrenuti masovni pokret u eri interneta i društva zabave, humor (i malo strategije) je najbolje oružje. Zasniva se na iskustvu stecenom u skoro pedeset zemalja, kao i na ucenjima Gandija i strategiji Džina Šarpa. I prenosi nam izuzetan glas Srđe Popovića, apostola nenasilne borbe, koji je srušio Miloševića, bio deo svih 'obojenih revolucija' (Gruzija, Liban, Ukrajina itd.) i koji je smatran 'tajnim arhitektom' arapskog proleća." 
Američki pukovnik Robert Helvi, koji je obučavao vođe Otpora, izjavio je: „Nenasilni pokret nije pokret koji teži miru. To je pokret koji se zasniva na tehnikama vojne borbe, ali koristi građanska sredstva delovanja." 
Otpor je odigrao ključnu ulogu u rušenju Miloševicevog režima i pretvorio Srbiju u zemlju zavisnu od SAD, Velike Britanije i Evropske unije.
Čedomir Antić, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, dao je intervju za „Euronews Vece" u septembru 2024. godine povodom studentskih protesta i blokade više od 30 fakulteta. Profesor Antić je odbio da podrži blokadu fakulteta na kojem predaje i tom prilikom izjavio: „Za koje vrednosti se borimo? Zar ne bismo trebali da budemo bolji od onih protiv kojih se borimo? Moja biografija je poznata i bio sam protivnik Aleksandra Vučića i njegovog režima mnogo pre nego što su došli na vlast. Nisam se promenio. Međutim, nije moj posao da politički organizujem studente, vec da kažem da postoje pravila funkcionisanja fakulteta (…) Na Filozofskom fakultetu studira 6.000 studenata. Od njih, 4.000 dolazi svaki dan. Potpuno je nenormalno da grupa blokadnih aktivista, koji su, naravno, politički aktivni - što je njihovo pravo - i koji su već bezuspešno blokirali Rektorat, pošalje imejl, uključujući i meni, dva dana pre blokade, u kojem kažu: sastali smo se, nas 40, i demokratski usvojili predlog zahteva, a vi treba da napustite nastavu."3
Srpska kriza je jedan od oblika tekuceg sukoba izmedu americkih globalista, koji su trenutno u opoziciji, i njihovih saveznika u Briselu (bilo da su toga svesni ili ne), s jedne strane, i kriticara zapadne liberalne demokratije, koji se zalažu za konzervativni pogled na svet u kome su suverene nacije i tradicionalne društvene strukture, poput religije i porodice, ponovo u centru društvenog i političkog života. Finansiranje prvih polako presušuje, a globalisticke NVO ulažu svoje poslednje resurse u ovu bitku, pri cemu su Balkan jedno od glavnih strateških bojišta.  
Već smo pomenuli pritisak administracije Džoa Bajdena, koji je, pre inauguracije Donalda Trampa, nastojao da primora Srbiju i predsednika Vučića da prekinu energetsko partnerstvo sa Rusijom, posebno kroz kompaniju NIS (Naftna industrija Srbije), čiji je većinski vlasnik Gasprom.  
Nedavno, u sredu 26. februara, ovaj sukob na Balkanu dostigao je vrhunac - i to u jednom danu.
- Predsednik Republike Srpske, Milorad Dodik, osuđen je na godinu dana zatvora i zabranu obavljanja funkcije u trajanju od šest godina od strane suda u Bosni i Hercegovini, jer se suprotstavio odlukama visokog predstavnika medunarodne zajednice zaduženog za sprovođenje Dejtonskog sporazuma, Nemca Kristijana Šmita. Imenovanje visokog predstavnika mora biti potvrdeno od strane Saveta bezbednosti UN-a, a Kristijan Šmit nikada nije zvanično potvrđen od strane tog tela. To znači da jedan visoki funkcioner, koji nije legitimno imenovan, može osuditi predsednika koji je izabran na legalnim i demokratskim izborima.  
- Istog dana, beogradski tužilac, Nenad Stefanović, najavio je policijske racije i pretrese u Srbiji protiv četiri nevladine organizacije koje finansira USAID i zatražio uvid u celokupnu dokumentaciju projekata finansiranih od strane USAID-a.  
- Takođe, u sredu 26. februara, u Rumuniji je uhapšen Kalin Đordesku, kandidat koji je u prvom krugu predsedničkih izbora u novembru, na iznenađenje javnosti, osvojio najveći broj glasova. Đordesku je uhapšen u trenutku kada je trebao da preda kandidaturu za drugi krug izbora, koji je odložen za početak maja, a ankete su mu davale prednost. Četiri dana ranije, Tudorel Toader, socijaldemokrata, bivši ministar pravde (2017-2019) i nekadašnji clan Ustavnog suda Rumunije (CCR), izjavio je da ocekuje da ce taj sud odobriti kandidaturu Đordesku. Kalin Đordesku je konzervativac, blizak Pravoslavnoj crkvi, zalaže se za mir u Ukrajini i ne krije svoje simpatije prema predsednicima Viktoru Orbanu i Vladimiru Putinu. Vodio je kampanju protiv korupcije u aktuelnoj rumunskoj vladi. Američki potpredsednik Dž. D. Vens je u svom govoru na Minhenskoj konferenciji 14. februara nekoliko puta spomenuo otkazivanje drugog kruga predsednickih izbora u Rumuniji kao primer antidemokratskih tendencija unutar Evropske unije.  
Unutar zapadnog sveta i Evrope, ukljucujuci i Rusiju, odnosno u najvećem delu severne hemisfere, svedoci smo sukoba izmedu dve nepomirljive vizije sveta koje prolaze kroz tradicionalne podele levice i desnice. Za jedne, zakoni treba da budu doneti u korist vecine, a ne za nove manjine koje dekonstruišu društva i tradicionalne strukture. Stranci se mogu asimilovati u društvo i njegove dominantne istorijske vrednosti. Ljudi (a ne pojedinci) su proizvod istorije i geografije, te je potrebno poštovati narode i izbore, čak i ako je reprezentativni sistem u krizi. Ovi konzervativci se ne boje da dovedu u pitanje slobodnu trgovinu i zalažu se za protekcionizam. Istorijski gledano, konzervativci su prešli sa protekcionizma na slobodnu trgovinu tek sredinom 19. veka, pod uticajem Dizraelija. U Sjedinjenim Državama, protekcionizam takode nije novost.  
Za globaliste, bilo da su svesni toga ili ne, koji potiču iz teorija društvenog ugovora, a koje su same nastale u doba Renesanse i Prosvetiteljstva, osnova društva treba da bude pojedinac, a ne tradicionalne strukture (porodica, religija, narodi/države). Atomizacija zapadnih društava, njihova birokratizacija i pravna regulacija omogucili su pojavu *vokizma*, krajnjeg oblika oslobadanja pojedinaca od tradicionalnih okova.  
Pre izbora Donalda Trampa, oni koje možemo nazvati „tradicionalistima"4 bili su u opoziciji u Sjedinjenim Državama i u većini evropskih zemalja. Izbor Trampa i govor potpredsednika Dž. D. Vensa u Minhenu dramatično su promenili međunarodne odnose, ostavljajući lidere Evropske unije u neprilici i suočene sa novim geopolitickim realnostima.
U antropološkom smislu, futurolog Emanuel Tod postavlja liniju podele između zemalja čije porodične i nacionalne organizacije preferiraju patrilinearne strukture, kao što je slučaj sa Rusijom. „Kada vidimo da ruska Duma usvaja još represivnije zakone o LGBT propagandi, osećamo se superiorno. I ja to mogu osetiti kao običan Zapadnjak. Ali, sa geopolitičke tačke gledišta, ako razmišljamo u terminima 'meke moći', to je greška."
Zemlje BRIKS-a i mnoge druge, što predstavlja najmanje 75% svetske populacije, imaju patrilinearne porodične i društvene strukture - možemo to žaliti ili pozdraviti, ali to je činjenica. Danas najmoćniju zemlju zapadnog sveta vodi predsednik i administracija koji podržavaju protivnike vrednosnog sistema koji trenutno dominira u Evropskoj uniji. Sjedinjene Države sada sarađuju sa Rusijom u donošenju rezolucija u Ujedinjenim nacijama - što pokazuje da su se međunarodni odnosi drastično promenili.  
Evropa je u velikoj opasnosti, ali istovremeno bi bilo paradoksalno u interesu Sjedinjenih Država, koje se sve više okreću protekcionizmu i povlače se iz NATO-a, kao i Rusije, koja bi u tom slučaju dobila sagovornika sposobnog da ublaži njenu sve veću zavisnost od Kine, da se pojavi strateški nezavisna Evropa.  
Moramo biti u stanju da definišemo svoje vitalne interese na osnovu sopstvenih potreba, a ne u zavisnosti od drugih sila - bilo da je reč o Kini, Rusiji ili Sjedinjenim Državama. Srbija je simbol Evrope i uzor, narod koji je, uprkos svojoj veličini, uvek odolevao imperijalistickim pretnjama iz okruženja.  
Evropska unija je trenutno samo jedno veliko otvoreno tržište - a to nije dovoljno. Nećemo izgraditi snažnu i nezavisnu Evropu bez povratka onome što je istorijski, kulturno i religiozno definiše: grčko nasleđe za filozofiju, misao i demokratiju, rimsko nasleđe za pravo i administraciju i judeo-hrišćansko nasleđe za religiju.  
Hrišćanstvo je u Galiju stiglo preko Grka i širilo se zahvaljujući Pavlu iz Tarsa, rimskom građaninu čiji je maternji jezik bio grčki.  
Godine 1940. Francuska je bila na ivici ponora, slaba i okupirana, ali je zahvaljujući generalu de Golu uspela da se obnovi. Danas su i Francuska i Evropska unija na ivici propasti - ekonomski, demografski, kulturno i politički. Na nama je da se vratimo svojoj istoriji, kako bismo sa jasnom vizijom i hrabrošcu povratili svoju nezavisnost i kontrolu nad svojom sudbinom.  
Izvori:
1. Euronews, 8 mai 2024 https://fr.euronews.com/2024/05/08/pekin-et-belgrade-ont-annonce-la-mise-en-oeuvre-de-leur-accord-de-libre-echange 
2. Edition française de septembre 2015, éditions Payot, traduction de Françoise Bouillot. 
3. Euronews Serbie, 12 sept 2024
4. Historiquement le nationalisme moderne est issu du courant progressiste, de la gauche et de la révolution française, l'unification tardive de l'Allemagne et de l'Italie se sont faites au noms du progressisme et du libéralisme (ŕ l'époque s'opposant au conservatisme).

Ko je Anri de Grosuvr

Anri de Grosuvr je esejista u oblasti evropske geopolitike i međunarodnih odnosa, kao i direktor strateškog planiranja jedne velike francuske grupacije. Član je Upravnog odbora Sciences Po Strasbourg i bio je predsednik socijalne i solidarne prodavnice. Odrastao je na selu u Burboneu (Allier), a danas živi nedaleko od Strazbura, u selu na desnoj obali Rajne.  
Svoju prvu knjigu „Pariz - Berlin - Moskva" objavio je 2001. godine, kada je podržavao Žan-Pjera Ševenmana, suverenistickog kandidata levice na predsedničkim izborima. Predgovor za ovu knjigu napisao je general Galoa, koji je ubedio generala de Gola da Francuska razvije nuklearno naoružanje i koji je teoretski razradio koncept francuske nuklearne odbrane. Knjiga je brzo rasprodata, a potom je ponovo izdata na francuskom, kao i prevedena i objavljena na italijanskom 2004. i na srpskom 2014. godine. Ispostavilo se da je knjiga bila vizionarska, jer je manje od godinu dana nakon njenog objavljivanja većina svetskih medija pisala o „Pariz - Berlin - Moskva", pozivajuci se na zajedničku opoziciju Francuske, Nemacke i Rusije ratu koji su Sjedinjene Države vodile u Iraku.  
Anri de Grosuvr je potom 2007. godine objavio knjigu „Za evropsku Evropu, Avangarda za izlazak iz ćorsokaka", čiji je predgovor napisao Fransoa Los, ministar industrije, Alzašanin i pripadnik radikala valozista.  
Godine 2009. objavio je knjigu „Evrodistrikt Strazbur - Ortenau, izgradnja stvarne Evrope / Der Eurodistrikt Strassburg-Ortenau, Konstruktion eines lebendigen Europa", dvojezično francusko-nemačko izdanje, sa predgovorom Rolana Risa, socijalističkog gradonačelnika Strazbura.  
Anri de Grosuvr se takmičarski bavi stonim tenisom i biciklizmom, a u prošlosti se takmičio u konjičkom sportu (preskakanje prepreka). Živeo je u Rumuniji, Austriji i Belgiji, a deo studija je pohadao u Bonu (Nemacka) i Sjedinjenim Državama (Harvard Summer School).  
Redovno objavljuje članke u evropskim dnevnim novinama (Le Figaro, Die Presse) i specijalizovanim časopisima iz oblasti međunarodnih odnosa i geopolitike, kao što su Revue Défense Nationale, Revue Politique et Parlementaire, Revue Outre-Terre, Limes (Italija), Poredak (Srbija), World Affairs (Indija)...