UŠLA SAM U TVRĐAVU GDE JE BILO 700 MRTVIH LJUDI... Dubravka Đedović Handanović, ministarka rudarstva i energetike, nikad iskrenije za emisiju "Intervju"!

Ministarka rudarstva i energetike Dubravka Đedović Handanović bila je gost u emisiji "Intervju", koja se ponedeljkom u 20 časova emituje na jutjub kanalu Republika news. U razgovoru za  Republiku ministarka je otkrila brojne, dosad nepoznate, detalje iz svog života.

Dobitnica je brojnih prestižnih nagrada tokom novinarskih izveštavanja s ratnih područja, a iskustva koja je doživela u tom periodu, kako kaže, oblikovala su je i uticala dalje na njen rad i karijeru. 

* Kada niste okruženi poslom i kada ugrabite malo vremena za sebe, šta volite da radite?

-  Nažalost, nemam mnogo slobodnog vremena, ali, eto, pokušavam, kad imam vremena, da pročitam nešto što ima, ali i nema veze s poslom koji trenutno obavljam. Volim da čitam knjige, romane, neke istorijske prepiske ili pak novinske članke koji nešto dublje analiziraju teme koje su meni važne, političke, ekonomske... Eto, to je to u principu što se slobodnog vremena tiče. Takođe, sve slobodno vreme koristim da budem sa decom i porodicom, jer, kažem, nemam ga mnogo, a i oni su željni da provedu vreme sa mnom, kao i ja s njima.

 * S obzirom na to da intervju radimo u naselju Braće Jerković, gde ste vi odrasli, kažite mi kako se sada sećate tog perioda?

- To je bio jedan lep period, iako su tada počele neke turbulencije, koje su se kasnije u društvu dešavale, ja mogu da kažem da sam imala jedno lepo detinjstvo, puno ljubavi, pre svega od svojih roditelja, a onda i od strica, koji je živeo jedno vreme sa nama. Ovde sam završila osnovnu školu, ponela lepe uspomene s prijateljima s kojima sam odrasla, s kojima sam i danas u kontaktu, i to su mi i danas najbliži prijatelji, postali smo i kumovi, krstili jedni drugima decu..Ovo naselje je u to vreme bilo čak i na lošem glasu, u smislu nekih dešavanja koja su tada bila aktuelna, nekih momaka koji su postali poznati, nažalost, u lošem svetlu. Gledano tako, nekada se smatralo da je ovo bila i nebezbedna okolina, ali se ja nikada tako nisam osećala jer sam znala da, ako normalno živim, niko neće da me dira. Sve u svemu, odavde nosim sećanja na jedan lep period, koji me je oblikovao i gde sam naučila da moraš sam da se boriš za sebe. 

 * Završili ste Ekonomski fakultet u Beogradu, kasnije ste školovanje usavršili u inostranstvu, koliko vam je to iskustvo pomoglo kasnije u karijeri?

- Ja bih zaista preporučila svim mladim ljudima da vide nešto drugo, ma u kojoj zemlji da žive, pa makar to bila i najrazvijenija zemlja na svetu, da bi imali priliku da osete nešto što nije u njihovoj svakodnevici i da bi im to proširilo vidike. Ja sam i svojoj deci, koja su odrasala u inostransvtu, u zaista razvijenim zemljama, govorila da treba da posete zemlje gde deca nemaju šta da jedu, gde nemaju šta da obuku, da jednostavno vide neki drugi svet. Devedesete sam provela ovde, imala sam čak u četvrtom srednje želju da idem preko, ali su za to bila potrebna velika finansijska sredstva u to vreme, pa nisam otišla. Sada, iz ove perspektive, ipak sam srećna što sam fakultet završila ovde i što sam te neke trenutke mogla da podelim sa svojom porodicom, jer kasnije, kada sam bila sama u svetu, te podrške nije bilo. Ipak sve to me je ojačalo i zaista bih preporučila svim mladim ljudima da odu, da vide nešto drugo jer je svako iskustvo jedno pravo bogatsvo. Ja sam, na primer, naučila mnogo jezika boraveći u inostranstvu, a svaki jezik otvara jedna nova vrata jer možemo s ljudima iz drugih kultura da se povežemo brže, steknemo i poslovna i privatna prijateljstva i to onda ima i te kako svoje koristi u životu, u smislu da postajete dosta bogatiji.

* Vi ste radili u medijima, izveštavali ste iz Avganistana za vreme rata, čak ste i dobili neke prestižne nagrade za to. Kako se sada sećate tog iskustva?

- Ja sam radila za svetsku medijsku kuću CNN, koja mi je dala priliku da proputujem dosta, bila sam mnogo mlada. To se sve desilo neplanirano, studirala sam ekonomiju, ali sam zbog dobrog znanja jezika počela da radim s njima i onda sam se pokazala, kako su mi oni tada rekli, kao sposobna. Tako da sam, osim Balkana, gde smo pokrivali određene događaje, radila i van, a jedan od najvećih događaja je bio rat u Avganistanu, kada sam imala samo 23 godine. Međutim, mislim da sam bila vrlo hrabra i uz mnogo rada i truda, moja ekipa i ja smo uspeli da budemo prvi koji su ušli u Mazar-i-Šarif, grad na severu Avganistana, koji je prvi oslobođen od Talibana, i zabeležili taj momenat, koji je istorijski, i za to smo dobili priznanje Američke nacionalne akademije za televiziju i umetnost. Sve to me je naučilo da treba verovati u ono što radite jer ja sam tada zaista verovala da treba preneti na male ekrane sva ta dešavanja da bi ljudi mogli da vide razornost ratova i utiču, koliko mogu, da se ti ratovi prekinu.

* Da li ste u tim trenucima osećali strah za spostveni život?

- Moji roditelji su bili uplašeni, iako sam ja to pokušavala da minimiziram i ublažim tada oni su shvatali opasnost kojoj sam se ja izlagala jer sam zaista videla strašne stvari. Imala sam priliku da vidim smrt ispred očiju. U jednom momentu u tvrđavi u kojoj smo bili, u Mazar-i-Šarifu je 700 ljudi bilo mrtvo, na samo jednom mestu. Mi smo tu došli jer smo to morali da snimimo, sećam se, nismo znali gde da stanemo jer nema prostora. Teško je to bilo, ja sam se posle vratila u hotel, sve sam sa sebe pobacala, taj miris mi je i danas ostao u sećanju, ali nisam se plašila i možda baš zbog toga što sam bila mlada i želela sam što više stvari da vidim, osetim, strah nije bio kategorija, već naprotiv, vuklo me je da što više stvari iskusim. Možda bi sada bilo drugačije, ali, iskreno, ne verujem jer smatram da je to deo mog karaktera jer sam neko ko voli izazove, ko voli da ih savlada i da tako dođe do cilja. 

* Dolazite iz prave radničke porodice, koliko se to na vas odrazilo kasnije tokom života?

- Ja sam, slobodno mogu da kažem, ceo život provela radeći i naradila sam se za tri života. Ponekad osećam umor, ali volja i želja, naročito za ovo što sad radim za svoju zemlju, mislim da nema ništa lepše i nema bolje motivacije. Roditelji su mi inženjeri i puno su radili, takođe i baka i deka, i sa jedne i sa druge strane su bili veoma vredni ljudi. Ja često u šali volim da kažem da je moja baba mogla da bude predsednik države koliko je bila odlučna i snažna. Meni je sve to bio dobar primer, takođe i moja mama je bila takva, ja nju nikada nisam videla da se odmara, čak ni da spava popodne, pa čak i kad smo odlazili na more, na odmor, ona je i tada nešto radila. Moj tata je završio dva fakulteta i on se zaista ceo život intelektualno usavršavao, tako da mi je sve to bio jedan dobar primer da ceo život moraš da učiš i radiš, jer ako misliš da sve znaš, ne možeš da napreduješ. 

* Koji je bio prelomni trenutak kada ste odlučili da se vratite u Srbiju? 

- Bez obzira na to što sam živela u inostransvtu, uvek sam radila nešto što je povezano sa Srbijom i ovim regionom i to mi je oduvek davalo dodatnu motivaciju. Zbog posla sam često i dolazila ovde i nekako sam uvek zanla da ako se pruži prilika da se vratim, da ću pokušati da je iskoristim. Naravno, kad imate porodicu u inostransvtu, posao, to nije tako jednostavno, ali, eto, stvorila se prilika. Evropska investiciona banka u Luksemburgu, za koju sam ja tada radila je otvorila poziciju za šefa regionalne kancelarije u Srbiji i ja sam se prijavila, iako je sve to bio dug proces, na kraju su prepoznali da bih ja najbolji doprinos mogla da dam ovde, u ovom regionu i tako sam dobila priliku da se vratim u Srbiju te 2016.

* Nakon toga dolazi politika, preuzimate ministarstvo u kriznom periodu, uspeli ste dobro da se snađete reklo bi se, s obzirom na to da ste dobili i drugi mandat?

- Predsednik Srbije me je pozvao i iskreno, bilo je iznenađenje. Ja jesam puno sarađivala sa Vladom Srbije prethodno, poznavala sam i dosta ljudi i moram da kažem da mi je bila čast i privilegija što sam dobila taj poziv, jer mislim da je to bilo priznanje za sav moj dotadašnji rad. Iako sam imala nedoumice, pre svega zbog porodice, jer kad uđete u svet politike niste samo vi izloženi, već i vaša deca i to mi je predstvaljalo dilemu da li da krenem tim putem, ali na kraju sam sa njima razgovarala i rekla da je to jedna prilika koja se ne dobija često i da ne mogu da odbijem poziv da radim za svoju zemlju. 

 

BONUS VIDEO: