"VIDEO SAM ARKANA U ZAGREBU, UVEK JE BIO NAORUŽAN": Albanac se prisetio ŠOKANTNIH dešavanja s Maksimira!

Tog 13. maja 1990. u Zagrebu fudbal je prestao da bude igra. Tog dana na stadionu Maksimir, dok su se ispod zategnutog plavetnila neba skupile dve najbolje ekipe tadašnje Jugoslavije - Dinamo i Crvena zvezda - nacija se raspadala u realnom vremenu. Gledali smo kraj jedne države kroz objektiv stadionske kamere. A 35 godina kasnije, svedočenja onih koji su bili tamo i dalje dišu nabrekla od emocija, gorčine i nerasvetljene istine.

Jedan od njih je Kujtim Šalja, bivši fudbaler Dinama i Partizana, Albanac iz Prizrena, koji je tog dana bio suspendovan, ali ne i odsutan.

- Pre utakmice susreo sam Džajića i Arkana, video sam da on ima pištolj, uvek je bio naoružan. A neredi? Čujte, možda je moja najveća sreća toga dana bila što sam bio suspendovan i nisam bio dole na terenu jer da jesam, možda bih toga dana bio pokojni! Ja sigurno ne bih mogao mirno gledati kako milicajci tuku naše igrače, Škrinjara i Zvonu, sigurno bih išao da ih branim - rekao je Šalja za Večernji list.

Njegove reči dolaze kao podsetnik na latentnu tenziju koja je tinjala ispod površine društva - i koja je tog dana eruptirala. On nije igrao, ali se seća svakog detalja: susreta sa Željkom Ražnatovićem Arkanom, kojeg je video kako se naoružan šeta Zagrebom, susreta sa Delijama u parku dok je šetao sina, te scene iz svlačionica i stadionskih hodnika.

- Taj 13. maj 1990, dan kada smo rekli zbogom Jugoslaviji, nikada neću zaboraviti...

Šalja evocira dan koji je u kolektivnom pamćenju Balkana zauvek ostao zacementiran kao simbol raskola, kao momenat kada se bratstvo i jedinstvo rasprslo poput dima šok-bombe. Ono što se odigralo na tribinama nije bila samo navijačka tuča - bila je to eksplozija etničkih i političkih napona, svedočanstvo o tome kako sport, kada ga zajaše ideologija, prestaje da bude igra.

Ali nije samo masa proključala. Pojedinci su, svako na svoj način, postali simboli sukoba. Bobanov udarac policajcu Refiku Ahmetoviću postao je mit, svetinja u nekim krugovima, a u drugima povod za linč. Ahmetović je, mnogo godina kasnije, bez zadrške izjavio da bi ga ubio - da nije bilo trenera Kužea, koji je stao između njih.

- Da nije Kužea bilo, da je on krenuo ponovo, on bi dobio jedan okvir, sto posto.

Ove izjave nisu samo lične - one su slika zemlje pred ratom. Države u kojoj su institucije pucale po šavovima, a sportisti postajali nosioci političkih poruka, svesno ili ne. U toj slici se pojavljuje i Arkan, čija uloga i prisustvo u Zagrebu, iako nikada zvanično objašnjeni, ostaju senka iz koje su se kasnije izlegli "Tigrovi", rat i krv.

Darko Pančev, jedan od svedoka tog dana, priseća se Arkana kao neformalnog lidera navijača, čoveka sa tribine koji je očigledno imao i druge, mračnije planove.

- Upoznao sam Arkana, što je i logično jer je bio vođa "Delija"... izgleda da je on ipak bio nešto drugačiji.

Upravo taj "nešto drugačiji" je verovatno najopasniji element cele priče. Jer dok su jedni došli da bodre svoj klub, drugi su došli sa pištoljima, palicama i porukama mržnje. Bilo je to više od utakmice, a manje od rata - predigra tragedije.

Kujtim Šalja, koji je tog dana, kako sam kaže, izbegao smrt zbog suspenzije, u jednom trenutku ipak nije mogao da se suzdrži:

- Tamo ispred svlačionica video sam kako leži jedan Delija, sav isprebijan, i psuje nam 'majku ustašku'... udario sam ga nogom u glavu!

Brutalno priznanje. Ali i ogoljena istina jednog vremena, kada je linija između sporta i rata postala nevidljiva, a stadioni bojišta.

Na kraju, ovaj događaj nas uči da u velikim istorijskim lomovima, sport nije ni izolovan ni nevina sfera. On je ogledalo društva, a tog dana u Maksimiru, ogledalo je puklo – i svi smo se u njemu razrezali.

BONUS VIDEO