POBILI SU NAM DECU I IZVADILI SRCE! Zoricu i Dragišu NATO 1999. večno zavio u crno: MARIJU SAM POZNAO PO LANČIĆU, A NIKOLU PO KRSTIĆU!

Zorica (61) i Dragiša Petrović (66) iz Gračanice žive dan za dan. Kažu, živi u zemlju ne mogu. Već 24 godine sanjaju svoju mrtvu decu Mariju (15) i Nikolu (17) i kroz košmar se sećaju tog 1. maja 1999, kada je NATO avion u autobusu "Niš ekspresa" u Lužanu ubio ovo dvoje mladih, Dragišinu majku Smiljanu i još 47 ljudi.

- Gledao sam u spaljene ostatke svoje dece i majke, tražio neki detalj po kojem bih mogao da ih prepoznam. Prepoznao sam Marijin lančić, Nikolu sam identifikovao po zubima i krstiću koji je uvek nosio uz sebe. Krenuli su iz Prokuplja da kod kuće proslave Nikolin rođendan. Na radiju smo čuli da je kod Podujeva NATO razneo autobus koji je prelazio most. A onda su nam javili da su u njemu bila naša deca - s bolom se priseća nesrećni otac.

UZALUDNA NADA

Dve nedelje pre tragedije ubedio je decu i majku da odu kod njegove braće da se malo sklone s Kosova.

- Mislio sam da su tamo sigurniji. Tada sam bio mobilisan, na položaju u blizini Prizrena. Kod kuće su ostali moja supruga Zorica i otac. U početku su krili od mene da su mi deca poginula. Međutim, dobio sam poziv iz komande da se odmah spakujem i krenem kući. Pitao sam ih zašto, nisu hteli da mi kažu, samo su mi rekli: "Da se malo odmoriš." Ispred kuće sam zatekao rodbinu, prijatelje, komšije. Svi su nosili crninu, a mene je steglo u grudima, srce je počelo da mi preskače. Iščupali su nam dušu, ubili su ono što smo najviše voleli - govori Dragiša.

Foto: kosovo online/printscreen

 

Išao je u Prištinu da identifikuje najmilije.

- Uveli su me u neku ledenu prostoriju. I danas čuvam taj krst i lančić, po kojima sam ih prepoznao. Sve troje sam sahranio 7. maja, na Nikolin 17. rođendan - kaže čovek u kom više nema života, već samo želje da se pridruži onima bez kojih je ostao voljom zločinaca.
Zorica je na radiju čula da je NATO bomba raznela autobus.

- Znala sam da su mi deca stradala, ali sam se ipak nadala. Tog jutra mesila sam hleb, spremala ručak, da sve bude spremno kada oni dođu, slušala sam radio da mi prođe vreme i onda sam čula da je pogođen autobus "Niš ekspresa" koji je išao za Prištinu. Testo mi je ispalo iz ruku, počela sam da plačem. Tek 24 sata kasnije su nam potvrdili najcrnje vesti - jedva izgovara majka.

Foto: kosovo online/printscreen

 

NIKOG VIŠE NEMAMO

Do pre tri godine sami su izlazili na groblje i obeležavali godišnjicu. Otad dolaze i ljudi iz opštine, polože venac. Dragišu smo zatekli dok se spremao da ode do groblja da počisti i pokosi travu.

- Evo, već 24 godine niko nam prag ne prelazi. Supruga je već 24 godine na lekovima za smirenje, ali više ne deluju, kao da uzme bombonu. Ostali smo samo nas dvoje, kao dva groba. Od moje familije više niko nema živ i trojica braće su mi umrla. Čekamo da nas bog pozove, da se pridružimo svojoj deci jer od tog 1. maja mi više ne živimo - kaže Dragiša.

Opština Gračanica je dve ulice nazvala po ubijenoj deci. Dragiša i Zorica žive u Marijinoj ulici, a odmah pored nje nalazi se i Nikolina. Jedno pored drugog i počivaju na gračaničkom groblju.

Foto: kosovo online/printscreen

 

Prekinuti snovi o budućnosti

Petrovići su imali samo Nikolu i Mariju. Brat i sestra bili su vezani jedno za drugo, gotovo da se nisu odvajali. Nikola je bio učenik trećeg razreda srednje PTT škole i želeo je da se zaposli u Gračanici, da se oženi i stvori porodicu.

Marija je bila osmi razred i volela je medicinu. Planirala je da upiše medicinsku školu, a kasnije i Medicinski fakultet. I ona je govorila da nikada neće napustiti Kosovo i Metohiju.

Gađali i sanitet s lekarima

Napad na autobus izveden je oko podne, pri potpuno vedrom vremenu, što znači da su piloti jasno videli šta gađaju. Posle autobusa, drugom raketom gađan je i sanitet s lekarima koji su stigli da pomognu. Mijat Bajović, koji je, kao istražni sudija prokupačkog suda, izašao na teren, rekao je da nikada ranije nije video veću strahotu.

- Prosto, kao čovek, nisam mogao da verujem šta vidim. Sve sam mislio da sanjam i da će se ta noćna mora završiti. Jauci, ugljenisana tela, porušen most, svuda oko nas miris smrti. Bila je potrebna nadljudska snaga da se sve to izdrži, a moralo se - rekao je tada Bajović.

Foto: kosovo online/printscreen

Albanci izbrisali Srbe sa spomenika

Na mestu nesreće u Lužanu postavljena je spomen-ploča u znak sećanja na stradale. Na njoj su ispisana imena i prezimena 31 osobe, uglavnom albanske nacionalnosti, a imena Marije, Nikole i drugih stradalih Srba nisu navedena, već su stavljene tri tačke.

- To i dalje tako stoji. Obraćao sam se Fondu za humanitarno pravo u Prištini, oni su pisali žalbe, ali uzalud. Ni odgovor nisu dobili. Bekim Bljakaj, direktor, sve je pokušao. Rekao mi je: "Dragiša, ne vredi, ništa ne mogu da učinim."

Foto: kosovo online/printscreen

Džaba iskaz protiv NATO

Dragiša kaže da su ga 2000. pozvali iz Beograda da da iskaz jer su se prikupljali dokazi protiv NATO zbog zločina 1999:

- Ljudi su mi govorili da džaba idem, ali sam ipak otišao, izjave je prikupljao Komitet za ratne zločine. Otad me više niko nije pozvao.

BONUS VIDEO: