OŽILJCI DEVEDESETIH - GLAS RAZUMA POJELO LUDILO! Autorski tekst bivšeg ministra koji morate pročitati: SKUPO PLAĆENE ZABLUDE!

Zablude ćemo plaćati siromaštvom, trovanjem duha i položajem daleke periferije Evrope, izgovorio je sa skupštinske govornice poslednji premijer tadašnje savezne vlade Ante Marković.

Apeli Ante Markovića da se očuva kakva-takva jugoslovenska zajednica i da se nastavi proces ekonomskih i društvenih reformi izgubili su se u predratnoj atmosferi i sveopštem ludilu.

Nije pomoglo ni to što je prosečna plata u decembru 1991. iznosila 752 nemačke marke niti obećanja američkih zvaničnika da će njegova vlada dobiti finansijsku pomoć od pet milijardi dolara ukoliko se pronađe demokratsko rešenje za jugoslovensku krizu.

Nacionalizam je naprosto bio jači od svake ekonomske ili druge zdrave logike.

BRZO ISPARILO

Prethodno se već dogodio miran raspad dve federalne države (SSSR i ČSSR) na tlu Evrope. I nije problem što je nestala i treća (SFRJ), već što se bivša zajednička zemlja raspala u krvi i mržnji, sa stravičnim posledicama, koje i danas osećamo.

Foto: www.profimedia.rs

 

"Sve što je propalo, vredelo je da propadne", pisao je Kant, ali svakako da je malo ko očekivao da će tako brzo ispariti bratstvo i jedinstvo "naroda i narodnosti" u Jugoslaviji.

Poslednji pokušaj da se nešto ipak uradi i formira savez suverenih država, s minimumom zajedničkih funkcija, učinio je međunarodni posrednik lord Karington. Tri verzije njegovog plana bile su neprihvatljive za različita republička rukovodstva, a za četvrtu je dobio načelnu saglasnost svih šest lidera. Na kraju je Milošević ipak rekao da je predlog neprihvatljiv.

Sve je išlo u pravcu disolucije SFRJ. Slovenija i Hrvatska su težile potpunoj samostalnosti i nezavisnosti, Srbija i Crna Gora za očuvanje federacije, a Makedonija i BiH su predlagale asimetričnu federaciju, kao kompromisno rešenje. Umesto bilo kakvog dogovora, dobili smo rat u Hrvatskoj. Svet je tražio rešenje, najpre kroz Vensov plan, a kasnije i kroz predlog Z-4.

Foto: www.profimedia.rs

Prvi je odbio Milan Babić, a drugi Milan Martić, uprkos pritiscima iz Beograda da se oni prihvate. U Bosni smo imali čak četiri predloga za prekid rata i političko rešenje krize: Kutiljerov, Vens-Ovenov, Oven-Stoltenbergov plan i plan Kontakt grupe, da bi tek u novembru 1995. bio potpisan Dejtonski mirovni sporazum.

PLASTIČNE FLAŠE

Ratnih operacija nije bilo na teritoriji Srbije, ali su posledice rata i te kako bile vidljive, naročito nakon uvođenja sankcija međunarodne zajednice. Za uvođenje sankcija glasalo je 13 država Saveta bezbednosti, dok su Kina i Zimbabve ostali uzdržani. Srpska privreda vraćena je 20 godina unazad. Rafovi u prodavnicama su bili poluprazni, benzin se kupovao na ulici iz plastičnih flaša i kanistera, devize se menjale kod uličnih dilera, a redovi ispred zapadnih ambasada bili su nepregledni.

Tokom 1993. imali smo drugu najveću inflaciju na svetu, posle one u Mađarskoj iz 1946. U januaru 1994. inflacija je iznosila 113% na dan, a dupliranje cena išlo je na svaka 34 sata. Oni stariji, negde iz tog perioda, verovatno pamte i novčanicu od 500 milijardi dinara, na kojoj je bio lik Jovana Jovanovića Zmaja.

Već sutradan vrednost te novčanice je praktično bila manja od papira na kojoj je štampana. Izlišno je i govoriti o bilo kakvoj privrednoj aktivnosti u takvim okolnostima, s prosečnom platom od 30 maraka i penzijom od pet maraka. Jaje u prodavnicama prodavano je za jednu marku. Propratna, ali zakonomerna posledica sankcija, pored osiromašenja građana, jeste i svojevrsna kriminalizacija društva i države.

Foto: Tanjug/Edib Tahirovic

I taman kada je, nakon završetka ratova, ekonomija počela da se oporavlja, usledilo je NATO bombardovanje 1999, čija se šteta meri sumom između 30 i 100 milijardi evra. Time je okončana decenija propuštenih šansi, pogrešnih političkih odluka, ekonomske i društvene devastacije.

NAKNADNA PAMET

Na konferenciji koju sam organizovao 2009. u Beogradu, na kojoj se raspravljalo o svetskoj finansijskoj krizi, učestvovao je i Ante Marković. Ostaće upamćena njegova izjava na pomenutom skupu da "sve republike bivše Jugoslavije nemaju dovoljno kvalitetnog kadra da bi se sastavila jedna dobra vlada".

Pored izgubljenih ljudskih života, odlazak najproduktivnijeg i najobrazovanijeg dela populacije, period devedesetih godina predstavlja nemerljivu štetu, koja je i danas više nego očigledna. Prema podacima Instituta za razvoj i inovacije, zapadni Balkan, zbog migracije, godišnje gubi između tri i pet milijardi evra. Ako tome dodamo i nestanak srednje klase, koja je najbitniji deo društva za njegov demokratski razvoj, onda su fakture za račune iz prošlosti poprilično velike. Ko nas je kleo, zaista nije dangubio.