KOŠTUNICA JE BIO FRANCUSKI ČOVEK! Mračna tajna o kojoj se godinama ćutalo, beleške bivšeg američkog diplomate bacaju NOVO SVETLO NA 5. OKTOBAR!
Bivši američki ambasador Vilijam Montgomeri se u svojoj knjizi pozabavio i nekadašnjim predsednikom SR Jugoslavije Vojislavom Koštunicom s kojim, kako sam priznaje, nikad nije bio ni približno blizak kao sa Zoranom Đinđićem.
Ovo su neka od njegovih zapažanja o Koštunici.
PREZIRAO AMERIČKU ULOGU
Nikada nisam bio u njegovoj kući niti je on dolazio kod mene na privatni ručak ili večeru. To je u velikoj meri odražavalo njegovu ličnost. Želeo je zvaničan, ali savršeno učtiv odnos. I ako je bilo jasno da oseća veliko nezadovoljstvo zbog uloge SAD u svetu, prikladno se odnosio prema nama bez konfrontacija i sarkazma.
Mislim da je sebe, na neki način, video kao ličnost nalik na De Gola. Od svih zapadnih sila bio je najbliži Francuzima, želeo je da Srbija istinski bude nezavisna, a ne da se oslanja na bilo koju zemlju ili organizaciju.
Koštunica je doktorirao na temu američkog ustava. Ipak, prezirao je našu ulogu u balkanskim ratovima devedesetih, ono što je doživeo kao predrasudu prema Srbima, podršku muslimanima i nesumnjivo nas krivio za bombardovanje koje je vodilo promeni statusa Kosova.
On je (kao i, gotovo, svaki Srbin) verovao da MKSJ (Haški sud) ima predrasude prema Srbima i osećao gnev zbog sposobnosti te institucije da nametne svoju volju i odluke Srbiji. Kar1a del Ponte ga je u trenutku dovodila do ludila agresivnim pristupom "bez milosti". U njihovom slučaju radilo se o mržnji na prvi pogled (i1i, čak, i pre toga).
MOĆNA ŠEFICA KABINETA
Snažne, retke izjave prepuštao je bliskim savetnicima, naročito šefici svog kabineta Ljiljani Nedeljković. Prisustvovala je gotovo svim sastancima koje smo ja (i1i bilo koji visoki američki zvaničnik koji je dolazio u posetu Srbiji) imali s njim i nije oklevala da izrazi stavove, a ponekad mu je čak upadala u reč.
Iako je moj prvi sastanak s njom bio težak (imala je izuzetno oštar, sarkastičan, grub pristup u kombinaciji s enciklopedijskim znanjem o svim lošim stvarima koje je vlada Sjedinjenih Država učinila u prošlosti razmatrala da učini i1i za koje je navodno počinila), uspostavili smo pristojan poslovni odnos.
Kad sam želeo da se sretnem s predsednikom Koštunicom, brzo i efikasno je organizovala sastanak. Moje lično mišljenje je da je ona (drugi će znati mnogo bolje) strašno verovala u sve ideale koje je zastupao predsednik Koštunica i da je čak više od njega želela da se beskompromisno bori za njih.
BURA ZBOG RADETA MARKOVIĆA
Za razliku od Đinđića, predsednik Koštunica je na tri ključna položaja koje je kontrolisao zadržao pojedince koji su bili ozbiljno kompromitovani u očima zapadnih analitičara i većine ljudi koji su glasali za DOS.
Prvi je bio ozloglašeni Rade Marković, šef Resora državne bezbednosti tokom Miloševićevog režima i jedan od glavnih pojedinaca umešanih u špijuniranje opozicije, nezavisnih medija i nevladinih organizacija.
On je ostao na funkciji i dostavljao obaveštajne podatke Koštunici više od četiri meseca. Koštunica je strahovao da će "izgubiti kontrolu" nad civilno-obaveštajnom agencijom posle Markovićevog odlaska.
Ali odluka da zadrži tako ozloglašenog pojedinca na funkciji u očima Zapada to je predstavljalo isto kao i zadržavanje šefa Gestapoa na funkciji u Nemačkoj posle Drugog svetskog rata. Smatrali smo da Marković treba da bude smenjen u roku od jednog dana.
NIJE DAO PAVKOVIĆA I TOMIĆA
Drugi pojedinac bio je načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije general Pavković. Bio je veoma umešan u kampanju na Kosovu i postojalo je široko rasprostranjeno (i dobro utemeljeno) mišljenje da će protiv njega biti podignuta optužnica za ratne zločine.
Treći je bio general Aco Tomić, načelnik KOS, vojne kontraobaveštajne službe. Tomića su mnogi smatrali jednim od najodgovornijih za špijuniranje opozicije DOS, zbog čega je na spisku većine članova te koalicije zauzimao veoma visoko mesto kao osoba koju odmah treba smeniti.
Naslov
Tekst
Ogromna popularnost posle izbora
Odmah posle izbora Koštunica je doživeo ogromnu popularnost. Za razliku od perioda pre kampanje, kad ga je podržavalo samo oko deset odsto glasača, njegova popularnost petostruko je uvećana posle Miloševićevog poraza, što je predstavljalo najbolji rejting među političarima u Srbiji. Svi šefovi stranih vlada želeli su da se sastanu upravo s njim. Mada su njegova ovlašćenja za vođenje Srbije bila ograničena, moralni autoritet koji je dobio pobedom nad Miloševićem i potonja popularnost učinili su da postane izuzetna politička sila.
Što dalje od zapadnih kontakata
Koštunica se držao podalje od zapadnih kontakata i nije tražio nikakvu direktnu podršku od njih. Javno je kritikovao otvaranje moje kancelarije u Budimpešti. Takođe, nije pominjao podršku koju je Zapad priznao ostatku DOS, nevladinim organizacijama i nezavisnim medijima, zahvaljujući kojoj je ta strana, uključujući i njega, pobedila. Zoran Đinđić nije osećao grižu savesti zbog sastanaka i razgovora sa zapadnim liderima i njihovim predstavnicima. Koštunica je bio relativno suzdržan i promišljen, dok je Đinđić bio hiperaktivan, organizovao 20 ili 30 sastanaka i drugih događaja dnevno i vodio računa čak i o nevažnim detaljima.
Da se on pitao, ne bi bilo 5. oktobra
- Nijedan čovek, čak ni Slobodan Milošević, nije vredan građanskog sukoba ili krvoprolića.
(Ovako je govorio) Vojislav Koštunica uoči događaja koji su se odigrali 5. oktobra 2000. Da je zavisilo od Koštunice, 5. oktobra se ne bi dogodilo nasilno osvajanje parlamenta, televizijskih stanica i drugih zgrada. Đinđić i mnogi drugi lideri DOS želeli su stvarnu revoluciju i delovali su brzo i trenutno da stvore novu Srbiju, privrženu Zapadu i daleko moderniju. On i ostatak DOS želeli su da arbitrarno uklone mnoge visoke zvaničnike i sudije s njihovih mesta i zamene ih ljudima po svom izboru, koristeći sopstvene kriterijume. Predsednik Koštunica nije to dozvolio, insistirajući na evoluciji koja će se odigrati strogo u skladu sa zakonom.
Pozitivna strana Koštuničinog stava ogledala se u tome što je smanjena mogućnost za izbijanje haosa, sačuvana administrativna struktura koja je funkcionisala u izvesnoj meri, kao i u uveravanju mnogih nedužnih javnih službenika da neće biti proizvoljno izbačeni na ulicu. S druge strane, zakočen je proces reformi, čije posledice Srbija i danas oseća.
Susret s Mirom Marković: Od Buša tražila prekid suđenja Slobi
Pred kraj 2003. Mirjana Marković zatražila je da se vidimo privatno. Nikad je nisam upoznao i nisam znao šta že1i. No, bio sam radoznao. Zato sam pristao da se vidimo u mojoj rezidenciji na Dedinju u rano po podne nekoliko dana kasnije. Stigla je u dogovoreno vreme i bila vidljivo nervozna. Isprva je že1ela da mi, ne skidajući kaput, u hodniku preda zapečaćeno pismo za predsednika Buša. To je bila svrha njene posete.
Rekla je da je to njena lična molba predsedniku Sjedinjenih Država da interveniše kod MKJS da se suđenje njenom suprugu prekine na godinu dana. Objasnila je da se on sam brani i da svakog dana mora da pregleda, bukvalno, stotine stranica svedočenja i dokumenata i pripremi unakrsno ispitivanje svakog od desetina svedoka. Mogla je da posvedoči da ga taj napor, bukvalno, ubija. Navela je njegov visoki krvni pritisak, kao jednu od najvećih opasnosti.
Objasnio sam joj da ću se, nesumnjivo, postarati da njeno pismo bude predato predsedniku, ali da se ne nadam bilo kakvom pozitivnom ishodu. U tom trenutku Mira je uzdahnula i rekla da je potpuno uverena da bi njen suprug zapravo radije umro prilikom svoje odbrane nego proveo ostatak života u zatvoru, zbog čega ona tako očajnički pokušava da odloži suđenje. Rekla je da on namerno ne uzima lekove za srce, koji su mu propisani za sniženje rizično visokog krvnog pritiska. Samo bi prekid suđenja smanjio stres, naglasila je.
Poštovani čitaoci, možete nas pratiti i na platformama:
Facebook,
Instagram,
YouTube,
TikTok,
Telegram,
Vajber.
Pridružite nam se i prvi saznajte najnovije i najvažnije informacije.
Naše aplikacije možete skinuti sa
Google Play i
Apple AppStore.
Pročitajte i...
BONUS VIDEO:
Komentari (0)