ĐINĐIĆ JE BIO KOCKAR SA SJAJEM U OČIMA: Amerikanac otkrio detalje svih susreta s ubijenim premijerom

Vilijam Montgomeri je kroz opise svih susreta sa Zoranom Đinđićem otkrio kakve su dilove imali, ali i kakav je utisak na njega ostavio ubijeni premijer. Između ostalog, bivši američki ambasador napisao je i ova zapažanja:

Zoran Đinđić bio je jedan od najtalentovanijih, najsloženijih i najharizmatičnijih ljudi koje sam upoznao. Imajući u vidu njegove brojne strane, teško ga je adekvatno i precizno opisati. Bio je pametan i dovitljiv u isti mah. Ukoliko je želeo, mogao je da šarmira svakoga. Povremeno je imao sjaj u očima i nikada niste znali šta će sledeće da smisli. Posedovao je crtu kockara, hazardera. Ponekad je opčinjavao.

Sećam se kad je na jednoj investicionoj konferenciji pričao dva sata bez gledanja u beleške i održao sveobuhvatan i koherentan govor s mnogo energije i entuzijazma. Kad sam se posle njega pojavio za govornicom, mogao sam samo da zavrtim glavom u znak divljenja i poštovanja pred, naizgled, lakim nastupom, dobro znajući da je moj govor bio jadan u poređenju s njegovim.

Foto: E-stok

On je znao i razumeo srpski narod u celini, ali i nedostatke, mane i talente svih koji su ga okruživali. Umeo je da bude potpuno pragmatičan kada je morao, ali da u isto vreme ostane usredsređen na svoj krajnji cilj, koji se odnosio na integraciju Srbije u evropsku zajednicu. Ipak, nije uvek koristio direktan put da stigne tamo jer je bio i te kako svestan političke stvarnosti. Takođe, nije osećao grižu savesti kada je, prema potrebi, koristio prečice i "sadio tikve s đavolom". Mislim da je, u stvari, ponekad uživao u tome.

Izraz "Cilj opravdava sredstvo" prečesto se olako koristiti za opis mnogih njegovih poteza, preduzetih i za dobro i za 1oše. Đinđić je bio otelotvorenje stalnog napretka. Godine 1997. slabo je govorio engleski, ali zaključio je da će imati velike koristi od učenja tog jezika. Stoga je Đinđić svakodnevno išao da pohađa privatne časove u trajanju od jednog sata i vredno vežbao. Kad sam došao na scenu, relativno je dobro vladao engleskim.

To možda ne izgleda kao veliki uspeh, ali bilo je od neprocenjive vrednosti u doba kada je predvodio opoziciju i potom kad je postao premijer.

Poslednji sastanak i priča o atentatu

Na nas poslednji sastanak pre nego što je umro došao sam u njegovu kuću i tom prilikom pričali smo o atentatu na njega, koji tek što se dogodio uz korišćenje kamiona na auto-putu.

Dok smo razgovarali, na drvenoj polici pored njega primetio sam DVD s govorima Frenklina Delana Ruzvelta. Pitao sam ga šta je to. Odgovorio je da gleda te snimke da bi dobio neke ideje za sopstvene govore.

PRVA GREŠKA U ODNOSU S VAŠINGTONOM: "Ne" Olbrajtovoj

Foto: youtube.com/printscreen

Montgomeri je obelodanio detalje Đinđićevog odnosa s američkom državnom sekretarkom Madlen Olbrajt:

Došla je u Srbiju, pre svega, da bi se srela s opozicionim liderima, a Đinđić je namerno odbio njen poziv da dođe na sastanak u američkoj rezidenciji. Učinio je to cinično i kratkovido zbog borbe za prevlast koju su tada vodili domaći političari, ali su američki zvaničnici shvatili to lično. Štaviše, to je doprinelo da zaključimo da nema nade u ujedinjenje opozicije. Odnosi između njegove Demokratske stranke i vlade Sjedinjenih Država bili su zategnuti u naredne dve godine.

Cilindrično upravljanje i različiti odnosi

Đinđić je koristio cilindrični stil upravljanja, napisao je Montgomeri:

To znači da je imao odvojene i različite odnose, jedan na jedan s bezbroj ljudi.

Zahvaljujući aktivnom umu, imao je u glavi sve razgovore i dogovore.

Ipak, problem (koji bi on, verovatno, smatrao prednošću) ogledao se u činjenici da u takvom sistemu, bukvalno, niko nije bio potpuno upućen u ono što se događalo. Ilustracije radi, gotovo niko nije znao detalje mojih susreta s njim u njegovoj kući ili kancelariji. To je kasnije predstavljalo problem za mene budući da mnogi lideri narednog sastava vlade koji su odigrali ključnu ulogu posle njegovog ubistva nisu znali ništa o našem odnosu niti o uzajamnim obećanjima. Takođe, mnogi u njegovoj vladi zbog takvog pristupa stalno su se osećali kao da su "van tokova", čak oko pitanja za koje je bilo zakonom predviđeno da treba da budu konsultovani.

Tajne o susretima s Legijom

Foto: www.profimedia.rs

S bivšim premijerom pričao je i o Miloradu Ulemeku:

Ne mogu da kažem da smo bili bliski prijatelji niti da mi se poveravao o svim aktivnostima. Na primer, sakrio je od mene i drugih suštinske detalje odnosa s Legijom. Mnoge odluke je doneo, a da se nije prethodno konsultovao sa mnom niti me obavestio. Ipak, imali smo prijateljski odnos i sarađivali u pokušaju da približimo Srbiju Zapadu. Sastajao sam se s njim kad god je bilo potrebno, uglavnom sat pošto to zatražim.

Žena za kontakt u Budimpešti

Moja kontakt osoba s Đinđićem bila je pomoćnica ministra spoljnih poslova Aleksandra Joksimović. Susreo sam se s njom nekoliko puta u Budimpešti kad je dolazila da prenese stavove ili molbe Đinđića i Demokratske stranke. Imala je stalan pristup Đinđiću i u svakom trenutku mogla da organizuje susret s premijerom.

Čaša vina u rezidenciji

Posle posla ili vikendom, piše Montgomeri, odlazio je pešice u Đinđićevu kancelariju ili u njegovu rezidenciju, koja se nalazila u neposrednoj blizini moje.

- Mada su članovi njegove porodice dolazili na neobavezan ručak u nasu rezidenciju i plivali u našem bazenu, to je bilo retko. Mnogo češće se radilo o večernjoj čaši vina u njegovoj kući. Gotovo svi naši sastanci bili su jedan na jedan - otkrio je američki diplomata.

Ceca je impresionirala Zorana više od Arkana

Foto: ATA Images

Prema mišljenju američkog diplomate, jedna od glavnih razlika između Koštunice i Đinđića bila je spremnost ubijenog premijera da i u dobru i u zlu "uprlja" ruke, ukoliko je to potrebno, da bi ostvario cilj.

- Bio je iskusan politički maher, navikao da se bori za opstanak kao lider opozicione stranke tokom desetogodišnje Miloševićeve vladavine, prinuđen da prikuplja novčana sredstva i potpuno svestan da u svakom trenutku postoji mogućnost da će ga neko izdati ili uhapsiti. Imao je potpuno poverenje u svega nekoliko ljudi, a deo njega na svakom sastanku stalno je obraćao pažnju na moguće probleme ili lažne namere. Poput svih Srba, imao je dugo pamćenje kad se radilo o akcijama, sukobima i "izdajama" drugih na političkoj sceni. Druga njegova odlika bila je svojevrsna fascinacija ili fatalna privlačnost ljudi poput Legije. Sećam se kako se šalio na račun Cece, Arkanove udovice. Rekao je da je impresioniran načinom na koji je ona preuzela njegovu kriminalnu bandu, čiji članovi nisu pokazali ni najmanji otpor. Prema Đinđićevim rečima, čak je uspela da učini klan profitabilnim i delotvornijim.