INTERVJU: PROF. DR DARKO TANASKOVIĆ, BIVŠI AMBASADOR U TURSKOJ, AZERBEJDŽANU, VATIKANU I PRI UNESKU! Srbija je uvek bila na pravoj strani istorije!

Srbija je odlučna da se argumentovano suprotstavi tendencioznim pokušajima revidiranja istorije i zato je kabinet ministra bez portfelja zaduženog za koordinaciju aktivnosti i mera u oblasti odnosa s dijasporom Đorđa Milićevića pokrenuo projekat "Srpski nacionalni interesi - juče, danas, sutra", za čiju realizaciju je zadužen tim akademika, profesora i istaknutih ličnosti iz javnog i kulturnog života.

Među njima i prof. dr Darko Tanasković, bivši ambasador SRJ u Turskoj, Azerbejdžanu, Vatikanu i Srbije pri Unesku, koji za Srpski telegraf govori o izuzetnom značaju te inicijative za državu i buduće generacije.

S profesorom Tanaskovićem pričali smo o temama koje su od suštinske važnosti za Srbe i Srbiju.

 Cilj projekta je uspostavljanje sistemske borbe protiv istorijskog revizionizma.

- Argumentovano suprotstavljanje tendencioznoj reviziji tumačenja prošlosti, a ne reviziji istorije, kako se često kaže, jer istorija se ne može revidirati, ali se može na različite načine tumačiti, jedna je od središnjih oblasti našeg delovanja. Naime, kroz uspostavljanje redovne komunikacije sa zajednicama Srba koji žive van granica naše države, a poglavito u Evropi, nastojaćemo da im interaktivno, kroz tribine, predavanja i razgovore, organizovane u njihovim sredinama, omogućimo da se uspešnije nose s raznim antisrpskim narativima raširenim u zemljama u kojima žive. Trudićemo se da im pružimo što objektivniju sliku istorije i savremenosti srpskog naroda, kako bi se s više pouzdanja utemeljili u nacionalnom identitetu i osećanju da duhovno i kulturno pripadaju jedinstvenom srpskom narodnosnom korpusu, bez obzira na to što su državno odvojeni od matice. Napominjem da je potreba za ovakvim sistematskim i planskim delovanjem podstaknuta učestalim zahtevima naših sunarodnika iz rasejanja, koji su se u nekim prilikama osećali prilično dezorijentisano na vetrometini medijsko-propagandnih kampanja kojima su naročito tokom nekoliko poslednjih decenija izloženi.

Šta je vama u fokusu, na čemu ćete insistirati?

- S obzirom na to koje je polje moje profesionalne stručnosti, naučnog rada, a i diplomatskog iskustva, težište u svom doprinosu staviću na problematiku međureligijskih odnosa, kako na opštem planu tako i specifično, na hrišćansko/pravoslavno-muslimanske relacije, pre svega na Balkanu i na prostoru bivše Jugoslavije. Pri tome, svakako, neće biti zanemareni ni vektori prekograničnog upliva na te odnose, recimo faktor turske politike prema našem regionu. Takođe, pozabaviću se i pravoslavno-katoličkim odnosima, u čemu je centralna uloga Svete stolice (Vatikana). Naveo sam glavne teme svoga, nadam se, doprinosa ovoj kolektivnoj akciji, uz napomenu da su prošlost i sadašnjost srpskog naroda u regionalnom i širem geopolitičkom kontekstu organski međupovezani fenomeni, tako da pojedine tematske krugove nije ni lako ni preporučljivo izdvojeno posmatrati, što važi i za problematiku kojom ću se ja baviti.

Srbija nikad nije vodila osvajačke ratove, a borila se protiv okupatora. Zašto već dugo neki pokušavaju da revidiraju te istorijske činjenice i da žrtvu i oslobodioca pokažu kao agresora, a agresora kao žrtvu?

- Srbija u modernoj istoriji zaista nije vodila osvajačke, već isključivo odbrambene ratove i u prelomnim trenucima svetske povesnice bila na, kako se to kaže, pravoj strani istorije. Oni koji su bili na krivoj, razumljivo, teže da se izmeni, odnosno krivotvori predstava o njihovim istorijskim posrnućima, tim više što su neki među njima obnovili svoju političku, ekonomsku i vojnu moć, ali ne i mentalitet. S druge strane, i pojedine pobednice u Drugom svetskom ratu praktično odmah po njegovom okončanju okrenule su se ideološki i geopolitički motivisanom antagonizmu prema svom neizbežnom, ali i nevoljenom ratnom savezniku SSSR/Rusiji, i formirale front zajedno s dojučerašnjim neprijateljima. Dokle je ovo dovelo čovečanstvo danas se ispoljava na krajnje dramatičan način. To je opšti, globalni okvir, a Srbi i Srbija su postradali jer se prilikom razbijanja Jugoslavije posle pada Berlinskog zida nisu "geopolitički korektno" prestrojili, već su želeli da sačuvaju zajedničku državu, u koju su uložili svoj državotvorni potencijal još posle Prvog svetskog rata, a nisu bili spremni ni da se odreknu onih s kojima su tokom čitave prošlosti bili braća i, uprkos svim meandriranjima istorije, u suštini saveznici. Zbog potrebe da se opravdaju nepravde prema Srbima i gaženje legitimnih srpskih prava pokrenuta je, pre svega na zapadu, široka propagandna kampanja njihove satanizacije i dehumanizacije, sve do brutalne vojne agresije 1999. Inercija te kampanje traje i danas i po potrebi se intenzivira, iako je u celini popustila i velikim delom je razobličena.

Ko to zapravo čini sve da spreči Srbiju da (od)brani istinu o sebi i svom narodu?

- Isti oni centri moći u međunarodnoj zajednici koji su od devedesetih godina usvojili stav da su Srbi i Srbija remetilački faktor na putu stvaranja regionalnog poretka za koji su se opredelili posle (prividnog) okončanja Hladnog rata, zatim bivše jugoslovenske republike i još neki susedi, a najzad, ali ne na poslednjem mestu, oni Srbi koji su prihvatili taj tobože racionalni i realistični diskurs.

Koji deo istorije žele najviše da revidiraju?

- Period koji, zapravo, još nije završen, a to je onaj od početka procesa razbijanja Jugoslavije, gde se Srbi predstavljaju kao vinovnici svih zala. Takođe, na meti je Prvi svetski rat, a odskora, u antiruskom ključu, i Drugi.

Srbi i Srbija su postradali jer se prilikom razbijanja Jugoslavije, posle pada Berlinskog zida, nisu "geopolitički korektno" prestrojili.

Van Srbije postoji više iskrenih patriota nego unutar njenih granica

Izjavili ste da nijedna srpska vlada nije na pravi način uspostavila odnos sa Srbima u rasejanju i to je njima uvek teško padalo. Vide li se sada neke promene?

- Bilo je različitih pokušaja da se u okviru spoljne politike, odnosno nadležnog resora u vladi, osmisli model, institucionalizuje i organizuje rad sa Srbima van Srbije, ali je nedostajalo kontinuiteta, dužine daha i potrebnih sredstava, a dodao bih, i stvarnog ubeđenja da je to izuzetno važan domen državnog delovanja. Inače, među Srbima i u srpskim institucijama najduže su se zadržali recidivi shvatanja iz komunističkog perioda o tzv. "neprijateljskoj emigraciji", što je sada u dobroj meri prevladano, ali je dugo opterećivalo zvanični odnos matice prema svom rasejanju. Nadam se da i ova inicijativa upućuje na to da predstoji posvećivanje neuporedivo veće pažnje našim sunarodnicima koji žive van Srbije, ali žele da u punoj meri osete da pripadaju srpskom narodu. Usuđujem se reći, a to je i utisak iz vlastitih iskustava, da, procentualno gledano, van Srbije prebiva više iskrenih patriota nego unutar njenih granica.