"USTAŠE SU DOŠLE OKO 11 SATI, POSLE TOGA SU SVI BILI MRTVI" Svedočenje OSMOGODIŠNJEG SRBINA - tog Uskrsa gledao je kako mu ubijaju majku i sestre!

Nakon sloma Kraljevine Jugoslavije u aprilu 1941. godine, srpski narod suočio se s jednim od najmračnijih perioda svoje istorije. Posebno teške stradanja zadesile su Srbe na područjima koja su ušla u sastav novoformirane Nezavisne Države Hrvatske.

Odmah po proglašenju tzv. "uskrsnuća hrvatske države", ustaški režim započeo je sprovođenje plana za rešavanje tzv. "srpskog pitanja". Taj plan je predviđao da se jedna trećina Srba likvidira, druga trećina protera, a preostala trećina prisilno prevede u rimokatoličku veru i asimiluje kao Hrvati.

Najteži zločin na području Banjaluke ustaše su izvršili 7. februara 1942. godine, kad su predvođeni Miroslavom Tomislavom Filipovićem–Majstorovićem ''fra Sotonom'', na području rudnika Rakovac i sela: Drakulić, Motike i Šargovac, koristeći isključivo hladno oružje, ubili oko 2.300 Srba, ne štedeći ni žene, niti decu.

Inače, na području Banjalučkog sreza bila su ukupno 23 stratišta na kojima su vršeni pogromi Srba, jedno od njih bilo je selo Bijeli Potok.

Svoje svedočanstvo o pokolju Srba u Bijelom Potoku ostavio je Milenko Milinković 29. aprila 2004. godine u prostorijama Filozofskog fakulteta u Banjaluci.

Ovo je njegovo potresno svedočanstvo:

- Rođen sam 21. jula 1934. godine u Bijelom Potoku. Moji roditelji su imali desetoro dece, pet sinova i pet kćeri. Sa komšijama Hrvatima iz Debeljaka živeli smo u miru i slozi. Međutim, kad je pala Kraljevina Jugoslavija 1941. godine, nastupilo je teško vreme za nas Srbe. Ustaše su preuzeli vlast i odmah podigli vešala po banjalučkim predgrađima, te počeli vešati viđenije i bogatije seljake. Ustaše su rušili i pljačkali pravoslavne bogomolje, koje su oni zvali ''vragomolje''.

Međutim, na Vaskrs 1942. godine, ne sećam se tačno koji je datum bio, ali znam da su bili u isti dan katolički i pravoslavni Vaskrs, ustaše su napravili akciju između Vrbasa i Vrbanje. Srbi u Bijelom Potoku su se nadali da će ih zaštiti komšije Hrvati. Međutim, među ustašama koji su došli u naše selo, osim onih iz Banjaluke, Hercegovine i drugih krajeva, bilo je i domaćih Hrvata.

Na sreću, tog dana nismo se svi zatekli u kući. Jedna sestra je bila udata i živela je u Rebrovcu, a njen muž je kasnije poginuo kao partizan, a jedna sestra je čuvala stoku, pa kad je čula i videla ustaše, ostavila je stoku i sklonila se na sigurno.

Osim njih dve, u kući nisu bili ni moj otac, ni četvorica braće. Oni su se sklonili u šumu, kao i ostali muškarci iz sela. Niko od njih nije bio ni partizan, niti četnik. Sklonili su se jer su smatrali da bi njih, kao vojne obveznike, mogli pobiti, a da nejač neće dirati, tj. da će ih zaštiti komšije Hrvati.

Tog kobnog dana u kući nas je bilo jedanaestoro. Osim mene, bile su moja majka i tri sestre, od kojih je jedna imala 18 godina, a dve blizankinje su imale po 12 godina, zatim moje dve strine i njihove dve kćeri, koje su imale 17 ili 18 godina i žena mog brata od strica sa detetom od godinu i po dana. Ustaše su došli oko 11 sati i sećam se da su imali florescentno ''U'' na šlemovima.

Foto: akg-images / akg-images / Profimedia

Čim su došli, sve su nas isterali iz kuće. Pitali su nas gde su muškarci, pa kad su čuli da su u šumi, poslali su moju dvanaestogodišnju sestru da ode po njih. Međutim, ona se vratila sama i rekla im da muškarci ne smeju doći. Čim je to rekla, jedan ustaša je uzeo mitraljez i počeo pucati po nama. U tom trenutku, nastupio je vrisak i žene i deca su padali u zagrljaj jedni drugima. Ja sam počeo trčati i posle desetak metara sam se srušio i izgubio svest.

Tek u sumrak sam došao svesti, jer sam čuo riku i zvuk zvona krava koje su se vratile sa ispaše. Ustao sam i vidio da su svi oko mene mrtvi, uključujući i moju majku i sestre, pa sam počeo plakati. Mene metak nije ni okrznuo, a kad sam pao, ustaše su verovatno pomislili da sam i ja mrtav. Iako sam bio u šoku, ušao sam u kuću, uzeo neku ponjavu i sakrio se u kuruzanu. Tokom noći, ustaše su dolazili sa baterijama i pretresali prostorije u kući, da provere da li je neko preživio. Sutradan, došli su komšije Hrvati iz Debeljaka i uzeli sebi našu stoku. Dva ili tri dana padala je kiša, a tek onda su ponovo došli Hrvati i pokopali moje najmilije. U jednu raku su ih sahranili šestoro, a u drugu četvoro - navodi se u svedočenju 

Tog dana u Bijelom Potoku je pobijeno 54 Srba. Najviše je ubijeno Milinkovića i Adamovića. Ustaše su neke streljali, a neke su zaklali. Ubijeni ljudi su pokopani na mestima gde su likvidirani.

Kad su moj otac, braća i ostali muškarci čuli šta se desilo, sklonili su se sa ostalim preživelima u Agino Selo i Krmine. Neki od njih su se pridružili partizanima Miloša Dujića, a neki, među kojima i moj brat, pridružili su se četnicima Mirka Džombića.

Foto: Fotoarchiv für Zeitgeschichte / akg-images / Profimedia

Ja sam se od nedelje, kad je pokolj izvršen, pa do subote, sakrivao u kuruzani i štali. Jeo sam košpice od misirače, koje sam našao na tavanu, a sa bunara sam donio litar vode. Tih dana sam živio u velikom strahu. Kad su u subotu Hrvati iz Debeljaka ponovo došli u pljačku, pronašli su me sakrivenog u senu. Najprije su me ispitivali, a onda je po mene došao ustaša iz Debeljaka Mirko Prankić i svezanog me odveo kod porodice Pajić, koji su dobili zadatak da me čuvaju do daljnjeg. Jedna žena me je okupala i ostavila u sobi kod svog sina. On se hteo igrati sa mnom, ali meni nije bilo do igre. Kod te porodice sam ostao dva meseca i sve vrijeme boravka kod njih jedna devojčica me je učila katoličkoj veronauci. Kasnije je po mene došla moja sestra iz Rebrovca i kod nje sam živio oko dva meseca.

Četiri meseca nakon pokolja, u Bijeli Potok su se vratili skoro svi preživeli. Živeli smo bedno, jer su nam Hrvati opljačkali imanje. Do kraja rata vođene su borbe između partizana i ustaša, ustaša i četnika, četnika i partizana. I četnici i partizani su ubijali Srbe, ukoliko su bili na onoj drugoj strani. Inače, Srbi na tom području koji bi se međusobno posvađali, kleli su jedan drugog rečima: ''Dabogda otiš'o u Jasenovac!''.

Ja sam po okončanju rata prodavao drva, a zatim sam otišao u Kutinu, u Hrvatsku, gde sam zasnovao porodicu i gdje i danas živim - navodi se u svedočanstvu.