"STREPEO SAM DA LI ĆE DO MENE PRVO DOĆI SRBI ILI MOJI SABORCI!" Ispovest pilota nevidljivog F-117 kog je oborio srpski PVO: Čuo sam korake kako mi prilaze...

Avion F-117 srušen je 27. marta 1999. godine, tokom četvrtog dana NATO bombardovanja. Bio je oboren od strane 3. diviziona 250. raketne PVO brigade Vojske Jugoslavije, na čijem je čelu bio pukovnik Zoltan Dani.

- Bila je velika čast biti izabran za pilota nevidljivog aviona F-117s - započeo je svoju ispovest Dejl Zelko pilot potpukovnik američkih NATO snaga prisećajući se večeri kada je njegov nevidljivi avion F-117s oborila srpska protivvazduhoplovna odbrana (PVO), 27. marta 1999. godine, četvrtog dana od početka NATO bombardovanja Jugoslavije.

 

 

Pilot potpukovnik američkog ratnog vazduhoplovstva, Dejl Zelko, u epizodi dokumentarne serije "No man left behind" govorio je o tome kako je sve izgledalo iz njegovog ugla. Podelio je svoja osećanja, misli i slike koje su mu prolazile kroz glavu tokom tog perioda, kao i kako je na kraju uspeo da se spasi.

- Biti F-117s pilot bilo je smatrano specijalnom dužnošću. Osećao sam se izuzetno prijatno u tom okruženju, apsolutno mi se dopadalo u svakom smislu. Osećao sam kao da je to-to, to je bilo mesto gde sam pripadao - rekao je potpukovnik Zelko, pa nastavio da se priseća večeri 27. marta ’99. godine:

 

 

- Nas osmorica poleteli smo te večeri sa osam F-117s i svako od nas imao je svoju metu u severnom delu Srbije. U tom trenutku ja sam bio jedini pilot koji je imao prethodno borbeno iskustvo na F-117s avionu. Imao sam 20 borbenih misija tokom operacije Pustinjska oluja, pa sam se se osećao veoma sposobno i puno samopouzdanja. Ali kada sam pogledao plan akcije, shvatio sam da je moj posao da „zbrišem“ jedno od najvitalnijih mesta u Beogradu koja su pritom imala najjaču odbranu - rekao je Zelko i dodao da je to bila najopasnija udarna misija koju je leteo.

- Sledećeg dana bio je 10. rođendan mojoj ćerki Đini. Radovao sam se što ću moći da je pozovem i bio sam uveren da me ništa neće sprečiti u tome - pomislio je Zelko pre nego što se ukrcao u letelicu koja je nosila tonu navođenih avio bombi.

Foto: wikipedia/Kobra011

- Moja ruta leta vodila je preko severa Srbije, a zatim južno ka Beogradu. Čim sam ušao u neprijateljski vazdušni prostor, upalio sam stelt (nevidlljivi režim rada). Onog momenta kad uđete u taj režim rada dalje ne komunicirate, tako da ako se išta dogodi, postoje velike šanse da niko neće znati da ste u opasnosti - ispričao je potpukovnik Zelko pa se osvrnuo na trenutak neposredno pre nego što će biti oboren.

- Ušao sam u najgušći vazdušni prostor tokom svih dana misije. Sve sam se više približavao meti. Vreme je bilo vrlo izazovno. Vidik na tlo ispod mene gubio mi se svaki čas. Odjednom sam osetio kako anksioznost struji mojim telom, ali sam se ipak spustio nekoliko hiljada metara niže i našao se ispod gustih oblaka. Ugledao sam metu i lansirao bombe. Nekoliko sekundi kasnije video sam projektile kako jurišaju ka meni. Prvi mi je preleteo iznad kabine aviona, drugi munjevitom brzinom odmah za njim. Nisam mogao da ga izbegnem - ispričao je potpukovnik Zelko i dodao da je celo levo krilo aviona bilo razneto.

 

 

- Bio sam vezan pojasevima, totalno prikovan glavom na staklo kabine i okrenut naglavačke. Od tog momenta sećam se samo da sam poslednjim atomima snage uspeo da dohvatim ručicu za katapultiranje, a onda sam izgubio svest - rekao je i dodao da je sledeći put kad je otvorio oči bio u padobranu padajući na neprijateljsku teritoriju.

- Izgubio sam osećaj za vreme. Pad se odvijao sporo i sve vreme u mislima mi je bila moja porodica. Razdirala me je misao o tome koliko će patiti ako stradam. Istovremeno, osećao sam veliki strah od toga da će me Srbi uočiti i odmah zarobiti - rekao je potpukovnik i dodao da je bio svestan da je upravo napao Beograd i da će srpske sile biti „jako srećne“ što ga vide.

- Očekivao sam da ću biti mučen verovatno do tačke bliskog susreta sa smrti - rekao je Zelko i dodao da je pokušao putem radio veze da stupi u kontakt sa spasilačkim timom, ali pošto nije uspeo pomislio je da mu nema spasa. Nakon što se spustio na teritoriju u blizini sela Buđanovci, osmotrio je gde bi bilo najbolje da se sakrije pre nego što ponovo pokuša da uspostavi pomoć.

- Čuo sam vozila kako se kreću pa sam pretpostavio da je put u blizini. Okretao sam se oko sebe, ali nisam video ništa iza čega bih mogao da se sakrijem, ali onda sam uočio duboki kanal. Potrčao sam koliko me noge nose i sakrio se tamo. Preko ivice kanala izviđao sam situaciju tih i nepomičan, a onda sam ugledao dve vatre kako gore - rekao je pa dodao da je bio stopostotno siguran da su srpske bezbednosne snage organizovale veliku potragu za njim.

Na veliku sreću pilota potpukovnika Zelka, američki spasilački tim primio je signal da je njegov avion oboren. Uzevši u obzir da su znali da je avion pao negde u blizini Beograda čekala ih je velika akcija, a Zelko je za to vreme bio prepušten sam sebi.

- Procenio sam da se nalazim nekih 30 kilometara zapadno od Beograda, ali u isto vreme sam razmišljao šta ako se signal koji sam poslao ne poklopi sa mojim trenutnim položajem. Izvadio sam moj gps uređaj i pokušao da uhvatim signal. Ne mogu vam opisati položaj tela koji sam imao dok sam na jedvite jade uspeo da uhvatim pet crtica signala. Ali srećom, uspeo sam da zabeležim tačne koordinate - kazao je pa dodao da je u više navrata pokušavao ponovo da uspostavi radio vezu. 

- Iznenada je krenuo jak pljusak, što je bilo izuzetno loše po moju opremu i celokupnu spasilačku misiju. Tok misli prekinuo mi je zvuk elektronike...to je bio moj spasilački tim. Odmah sam im izdiktirao koordinate. Nikada u životu nisam osetio takvo olakšanje - ispričao je, ali njegovu nadu za spas poljuljala je buka koja je dopirala iz daljine.

- Čuo sam zvuk vojnog kamiona i izgledalo je da mi je veoma blizu. A onda sam začuo lavež pasa. Skamenio sam se u mestu. Nisam mogao da se oslobodim misli u kojem me Srbi zarobljavaju i ispituju - rekao je i dodao da je strahovao kako će prema njemu postupati ako ga uhvate.

- Čuo sam korake kako mi prilaze. Veoma polako izvukao sam nož iz pasa i provirio iz kanala. Čekao sam spreman na sve, a onda se ispred mene stvorio pas. Pomislio sam, jedan lavež i gotov sam. Zarobiće me istog trena - rekao je i dodao da je pomislio da ubije psa, ali se predomislio jer ukoliko je pas vlasnički, sigurno će poći da ga traže pa je postojala šansa da mu razotkriju poziciju. Na svu sreću, pas je pobegao pre nego što je pilot potpukovnik promislio kako će da deluje. Nekoliko trenutaka kasnije, kontaktirao ga je spasilački tim preko radio veze.

- Počeli su da mi postavljaju neobična pitanja i trebalo mi je par trenutaka da shvatim da zapravo hoće da ispitaju situaciju da li sam već zarobljen. Dao sam im znak da nisam i ostao da čekam pomoć - ispričao je i dodao da je ubrzo video vazduhoplovni spasilački tim kako krstari nebom iznad Buđanovaca. Na dat znak putem radio veze pilot potpukovnik Zelko ispalio je signalnu raketu i ostao da čeka spasilački helikopter.

 

 

- Do poslednjeg momenta bilo je neizvesno da li će do mene prvo stići moji saborci ili Srbi. Onda sam ugledao dve siluete kako mi se približavaju. Nisam imao pojma ko su. Ne mogu vam opisati olakšanje kad sam čuo: „Kako ste, potpukovniče?“ Malo je reći da sam u tom trenutku zaista bio odlično - rekao je potpukovnik Zelko i za kraj dodao da je najveću zahvalnost osetio kad je sutradan nazvao svoju ćerku Đinu i čestitao joj rođendan.

Podsetimo, obaranje aviona F-117s kod Buđanovaca jedini je potvrđeni gubitak aviona NATO alijanse izrađenog u stelt tehnologiji. Oboren je 27. marta 1999. godine, četvrtog dana NATO bombardovanja, a oborio ga je 3. divizion 250. raketne PVO brigade Vojske Jugoslavije kojim je komandovao pukovnikZoltan Dani. F-117s završio je u atarima sremskog sela Buđanovci kod Rume, a pilot potpukovnik Dejl Zelko spasen je šest sati od obaranja.

BONUS VIDEO