CER I KOLUBARA SRPSKE VOJSKE VEČNA SLAVA: Braneći svoj prag, naši vojnici ostvarili najveće pobede u Prvom svetskom ratu

Autor: Republika

Vesti

09.11.2024

21:00

Pratite nas i putem Android ili iOS aplikacija

Ove dve bitke se i dan-danas proučavaju u vojnim akademijama širom sveta kao remek-dela

CER I KOLUBARA SRPSKE VOJSKE VEČNA SLAVA: Braneći svoj prag, naši vojnici ostvarili najveće pobede u Prvom svetskom ratu

Srpsko oružje je svoj pravi sjaj, kao nikad dotad, a ni posle toga, pokazalo u Prvom svetskom ratu. Iznureni srpski vojnici koji su u dve godine prošli kroz dva balkanska rata, tek što su bili demobilisani 1914, morali su ponovo u uniforme jer se nad njihovu otadžbinu obrušila Austrougarska carevina. Povod napada treće vojne sile u Evropi koja je pod oružjem u tom trenutku imala isto onoliko ljudi koliko je malena Srbija imala stanovnika bio je atentat na prestolonaslednika Ka und ka monarhije Franca Ferdinanda u Sarajevu. Beč je najpre poslao ultimatum srpskoj vladi, a kada ova nije pristala na sve tačke tog sramnog dokumenta, 28. jula 1914. došlo je do objave rata. Koliko je Austrougarska potcenjivala Srbiju, govori i to da je objavu rata poslala običnom poštom i to na francuskom jeziku.

Srpski narod, iako nije zacelio rane iz ratova s Otomanskom imperijom, a potom i Bugarskom, spremno se odazvao na poziv za mobilizaciju. U prethodne dve godine oslobađali su porobljenu braću na Kosovu, Staroj Srbiji i Makedoniji, ali sad je ulog bio mnogo veći, branili su kućni prag.

PRVA SAVEZNIČKA POBEDA

Prvi veći okršaj desio se na padinama Cera. Glavnokomandujući austrougarske vojske pokušao je da iznenadi srpski generalštab, i umesto sa severa iz Srema i Banata, na Srbiju je napao sa zapadnog pravca. Srpski generalštab je morao da pregrupiše snage, pa se tako druga armija pod komandom generala Stepe Stepanovića u silovitom maršu uputila ka Drini. Bitka je počela potpuno nenadano za obe strane. U noći između 15. i 16. avgusta 1914. 2. prekobrojni puk Kombinovane divizije kod Tekeriša je započeo bitku koja se 16. avgusta rasplamsala na padinama Cera, a koja se 20. avgusta završila potpunim austrougarskim porazom i proterivanjem neprijatelja iz zemlje.

Austrougari stali na Mačkovom kamenu

Na Mačkovom kamenu, vrhu planine Jagodnja, od 19. do 22. septembra odigrala se jedna od najkrvavijih bitaka u kojima je učestvovala srpska vojska u Velikom ratu. Austrougari su prikupili čak pet brigada i krenuli u susret srpskim pukovima. Došlo je do teških borbi na Mačkovom kamenu i Košutnjoj stopi, a posle dva dana srpska vojska dobila je komandu da se povuče. Ipak, ta bitka je toliko izmorila napadače da je napredovanje stalo sve do početka treće ofanzive u novembru.

Za ovu pobedu general Stepa Stepanović je dobio čin, a njegova glavna zasluga je u tome što je uvideo strategijski značaj Cera i što je samoinicijativno naredio zaposedanje vrha Kosanin grad trupama Kombinovane divizije. U ovim borbama austrougarska vojska je imala 23.000 mrtvih i ranjenih i oko 4.000 zarobljenih oficira i vojnika, dok je srpska vojska imala 16.000 izbačenih iz stroja. Pobeda srpske vojske na Ceru bila je ujedno prva saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu, a štampa u Francuskoj, Belgiji i Velikoj Britaniji je slavila Srbe i Srbiju.

Kajmakčalan kao Kapija slobode

Osvajanje Kajmakčalana bila je jedna od najvećih bitka na Solunskom frontu u Prvom svetskom ratu koja se odigrala od 12. do 30. septembra 1916. Da je Kajmakčalan bio značajna pozicija, govore i nazivi: Bugari su ga zvali Borisov grad jer su mislili da je neosvojiv, a Srbi Kapija slobode jer su tu prvi put zakoračili u svoju zemlju. Srpska vojska je napala dobro utvrđene bugarske položaje na planinskim vrhovima na nadmorskim visinama od preko 2.500 metara. Bitka je ostala zapamćena po velikom broju žrtava koje je pretrpela srpska vojska, pošto je oko 5.000 naših boraca za tih 18 dana izbačeno iz stroja.

STRINA, GDE JE DRINA

Na drugi epski okršaj srpske i austrougarske vojske nije se dugo čekalo. Ponovo je Poćorek glavni udar, koji je počeo 8. septembra, usmerio na Drinu. Njegovo napredovanje je slabo napredovalo sve dok je naša vojska imala artiljerijske municije, ali su 6. novembra dovedene sveže snage i pretio je potpuni slom srpske vojske. Prva armija je bila pod neviđenim pritiskom.

Njen komandant Petar Bojović, potonji vojvoda, ranjen je u borbama na Drini, pa je njegovo mesto zauzeo legendarni Živojin Mišić. Prvi njegov potez je bio da povuče iscrpljenu vojsku s linije fronta i pored protivljenja glavnokomandujućeg vojvode Radomira Putnika, koji mu je za ovakvu odluku pretio vojnim sudom. Ipak, Mišić je uradio po svom, a kada su posle par dana neadekvatne francuske granate prepravljene na kalibar naših topova i vojnici se malo potkrepili, udario je silovito. Mišićeva kontraofanziva počela je 3. decembra 1914, a baš tog dana Austrougarska vojska je ušla u Beograd i organizovala svečanu vojnu paradu.

Kajzer: 62.000 Srba odlučilo ishod rata

Koliko je srpska vojska bez obzira na stravične gubitke i albansku golgotu bila značajan faktor, najbolje ilustruju reči nemačkog cara Vilhelma Drugog. Dan nakon proboja Solunskog fronta kajzer je poslao pismo bugarskom kralju u kome je doslovce rekao:

- Vaše veličanstvo, dozvolili ste da 62.000 srpskih vojnika odluči ishod Prvog svetskog rata. Sramota!

Ipak, nemački car je izuzetno cenio srpsku vojsku, pa je tako jednom prilikom istakao: "Dajte mi srpsku vojsku i dobiću ovaj rat."

Austrougarski front se pokolebao, a zatim raspao. Do tada pobednička carsko-kraljevska vojska sada je bežala sa srpske teritorije. Mnogi su pali u zarobljeništvo, a oni koji su umakli zaustavljali su se daleko iza svojih polaznih položaja u Bosni. Izbijanjem 1. armije i Užičke vojske na desnu obalu Drine i Save i oslobođenjem Beograda 15. decembra pobedonosno je završena velika Kolubarska bitka, u kojoj je srpska vojska zarobila 323 oficira i 42.215 podoficira. Gubici carske armije su se procenjivali na 30.000 mrtvih i 70.000 nestalih ili zarobljeni vojnika i oficira. Blistava pobeda srpske vojske na Kolubari bila je epilog njene višemesečne borbe s tehnički nadmoćnijim protivnikom. Po rečima vojvode Putnika, u ovoj borbi neprijatelj je: "potučen, rastrojen, pobeđen i definitivno oteran sa srpske teritorije". Svedoci su pričali da su neprijateljski vojnici bežali glavom bez obzira uz povike: "Strina, strina, gde je Drina."

Srpska pešadija brža od francuske konjice

Srpska vojska potpuno razbila austrougarsku vojsku za 45 dana i od Soluna, pod punom ratnom spremom, kroz svakodnevnu borbu, peške stigla do Beograda da oslobodi celu Srbiju. Ofanziva saveznika na Solunskom frontu počela je 15. septembra 1918., ali samo je srpska vojska, potpomognuta francuskim jedinicama, uspela da izvrši svoje zadatke, dok su bokovi na kojima su bili Britanci, Grci i Italijani. Glavnokomandujući savezničkih snaga na Balkanu general Franš d'Epere je naredio Srbima da stanu s napredovanjem jer su im bili otkriveni bokovi, međutim, vojvoda Živojin Mišić je naredio da se krene napred. Srpski vojnici željni povratka kućama napredovali su toliko brzo da čak ni Francuz na konjima nisu mogli da ih sustignu.

Živojin Mišić je posle ove pobede proizveden u čin vojvode, a njegovo remek-delo je ušlo u sve vojne udžbenike i danas se predaje u vojnim školama širom sveta.

Poštovani čitaoci, možete nas pratiti i na platformama: Facebook, Instagram, YouTube, TikTok, Telegram, Vajber. Pridružite nam se i prvi saznajte najnovije i najvažnije informacije.
Naše aplikacije možete skinuti sa Google Play i Apple AppStore.