NA DANAŠNJI VELIKI PRAZNIK 1916. ZAVRŠENA ALBANSKA GOLGOTA! Naši vojnici na albanskoj obali - neki nisu dočekali spas jer su umirali od OVOGA

Na današnji dan, odnosno na Bogojavljenje 1916, na grčko ostrvo Krf u Jonskom moru počele su da stižu jedinice srpske vojske posle povlačenja preko albanskih vrleti.

Nakon mesec dana pešačenja početkom januara 1916. dospeli su do Skadra, gde je trebalo da ih prihvate saveznički brodovi. Saveznička flota se nije pojavila i pešačenje je nastavljeno ka 160 kilometara udaljenoj Valoni, duž močvarnog primorja, pri čemu su mnogi poumirali, slomljeni bolešću i premorom. Do aprila na Krf je prebačeno oko 140.000 srpskih vojnika.

PLAVA GROBNICA

- Tamo daleko gde cveta limun žut, tamo je srpskoj vojsci jedini bio put - orila se duž morske obale pesma vojnika, od kojih će mnogi ostaviti kosti u plavoj grobnici kod ostrva Vida. Već sredinom januara brodovi su počeli da dovoze iznemogle ljude - 150.000 vojnika i jedan broj izbeglica, koji su prebacivani u Italiju i kasnije u Francusku. Dolazak na ostrvo i prvi dani - kako kaže istoričar Nemanja Kalezić, izgledali su dramatično i haotično. Živi kosturi su prvo išli na obližnje ostrvo Lazaret na trijažu, odnosno razvrstavanje obolelih prema prirodi bolesti i hitnosti.

- Najozbiljniji slučajevi su prebacivani na ostrvo Vido da bi se izolovali od vojnika koji su bili u boljem zdravstvenom stanju. To ostrvo je postalo simbol krfske tragedije jer je tamo umiralo najviše ljudi od takozvanog ratnog proliva. Usled opšte telesne i psihičke iscrpljenosti organizam nije mogao da prihvati hranu i vodu. Koliko god bili hranjeni, naprosto je sve prolazilo kroz njih i oni su umirali od dehidracije - objašnjava Kalezić.

Foto: Wikipedia

BUGARSKI NOŽ U LEĐA

Srpska vojska, civili i državni aparat na daleki put ka Krfu krenuli su oktobra 1915. Početkom invazije na Srbiju u jesen te godine, srpska vojska nije uspela da se spoji sa savezničkim trupama koje su se iskrcale u Solunu i krenule dolinom Vardara ka Makedoniji. Bugarska vojska, koja se neposredno pre toga priključila Centralnim silama, presekla je vezu sa saveznicima u Kačaničkoj klisuri, pa je srpska vojska bila primorana da se koncentriše u Metohiji.

Odatle je krenula u strateško, ali pakleno povlačenje preko zavejanih planina Albanije i Crne Gore, koje je u istoriji upisano kao Albanska golgota. Posle nekoliko meseci lečenja od bolesti i iscrpljenosti na ostrvu punom maslinjaka i pomorandži vojnici su ponovo odlazili u bitku, ovog puta na Solunski front. Poslednji Srbi su Krf napustili sredinom 1919. i posle nekoliko godina provedenih u izgnanstvu, nezadrživim jurišem oslobodili otadžbinu.

U kosturnici 1.200 ratnika, leševi iz čamca bacani u more Broj preminulih na Krfu nikada nije utvrđen, ali se meri u hiljadama, a o tome govori podatak da su pored svakog vojnog logora nicala groblja. Kada su postala pretesna, francuski sanitetski brod je preuzimao leševe i bacao ih u more, u takozvanu plavu grobnicu. Mauzolej-kosturnica na ostrvu Vido podignuta je 1938, prema projektu ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova. U njemu se nalazi oko 1.200 kaseta s kostima ratnika, koje se nalaze u mermernim zidinama.

Atf Mišić bio za novi Kosovski boj Proslavljeni vojvoda Živojin Mišić je bio jedini koji se protivio povlačenju preko Albanije, govoreći da se "niko nije usrećio bežeći iz svoje otadžbine, pa nećemo ni mi!" Misleći da je sa Srbijom gotovo, Nemci su već vraćali veliki broj svojih vojnika na Istočni front, u čemu je Mišić video šansu. Predlagao je da se na Kosovu sačeka udar Austrougara, Bugara i manjeg broja nemačkih vojnika. Nudio je i drugu opciju - prelazak na gerilsko ratovanje.

Uz njega je jedini na početku bio i vojvoda Stepa Stepanović, ali je do konačne odluke 25. novembra promenio mišljenje. Vojvoda Radomir Putnik držao se stanovišta da je neprijatelj mnogo jači i da će stradati vojska, a da je kapitulacija svakako najgore rešenje.

PLAVA GROBNICA

Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne! Gazite tihim hodom! Opelo gordo držim u doba jeze noćne Nad ovom svetom vodom. Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata I na mrtve alge tresetnica pada, Leži groblje hrabrih, leži brat do brata, Prometeji nade, apostoli jada.

Zar ne osećate kako more mili Da ne ruši večni pokoj palih četa? Iz dubokog jaza mirni dremež čili, A umornim letom zrak meseca šeta. To je hram tajanstva i grobnica tužna Za ogromnog mrca, ko naš um beskrajna. Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna, Mračna kao savest, hladna i očajna. Zar ne osećate iz modrih dubina Da pobožnost raste vrh voda prosuta I vazduhom igra čudna pitomina?

To velika duša pokojnika luta Stojte, galije carske! Na grobu braće moje Zavijte crnim trube. Stražari u svečanom opelo nek otpoje Tu gde se vali ljube! Jer proći će mnoga stoleća, ko pena Što prolazi morem i umre bez znaka, I doći će nova i velika smena Da dom sjaja stvara na gomili raka. Ali ovo groblje, gde je pogrebena ogromna i strašna tajna epopeje,

Kolevka će biti bajke za vremena, Gde će duh da traži svoje korifeje. Sahranjeni tu su nekadašnji venci I prolazna radost celog jednog roda, Zato grob taj leži u talasa senci Izmeđ nedra zemlje i nebesnog svoda. Stojte, galije carske! Buktinje nek utrnu, Veslanje umre hujno, A kad opelo svršim, klizite u noć crnu pobožno i nečujno.

Jer hoću da vlada beskrajna tišina I da mrtvi čuju huk borbene lave, Kako vrućim ključem krv penuša njina U deci što klikću pod okriljem slave. Jer tamo daleko poprište se zari Ovom istom krvlju što ovde počiva: Ovde iznad oca pokoj gospodari, Tamo iznad sina povesnica biva. Zato hoću mira, da opelo služim bez reči, bez suza i uzdaha mekih, Da miris tamjana i dah praha združim Uz tutnjavu muklu doboša dalekih. Stojte, galije carske! U ime svesne pošte Klizite tihim hodom. Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte Nad ovom svetom vodom!

Milutin Bojić

BONUS VIDEO