SAMODREŽA OPET ČEKA OSVETNIKE KOSOVA: Zaveštanje cara Lazara jednom već bilo ispunjeno, kada su posle Prvog balkanskog rata oterani Turci s Kosova
Ova crkva, gde je knez pričestio vojsku uoči Vidovdana 1389, rušena, obnovljena, pa opustošena.
Ivo Andrić napisao je da samo glupi i nerazumni ljudi mogu smatrati da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom odvojena od sadašnjice. Dokaz njegove tvrdnje uvek su bili kosovski mit i zaveštanje kneza Lazara Hrebeljanovića, koje je vekovima čuvano u srcima i glavama da bi donelo slobodu i pobedu.
Simbol Lazarevog zaveštanja oduvek je Crkva Samodreža, gde je pričestio vojsku noć uoči Vidovdana 1389. Ma koliko zla da je pretrpela od Turaka i Albanaca, crkva je doživela obnovu. Albanci su je opet poharali, ali su zaboravili da su takvo svetogrđe njihovi preci i glavom plaćali.
OPLJAČKALI I KAMEN
Predanje kaže da je u Crkvi Samodreži posle Kosovske bitke bio sahranjen Miloš Obilić. Na brdu Gradini iznad crkve bio je stari grad s dvorcem Vuka Brankovića, na kom je knez Lazar večerao s vojskovođama i u zdravici izgovorio kletvu iz narodne pesme koja nikada nije prestala da odzvanja u srpskom narodu: "Ko ne došao na boj na Kosovo...".
Selo Samodreža do Srpsko-turskog rata 1876. imalo je 50 srpskih kuća, a samo četiri kada ga je 1891. obišao srpski konzul u Prištini Todor Stanković i saznao da je Albanac od kamena crkve napravio vodenicu, a po naredbi prištinskog Jašar-paše Džinića, olovom s krova Samodreže pokrivena je džamija.
- Nema arnautaške kuće koja nije podzidana uglađenim kamenjem, skinutim sa zidova ove srpske istorijske zadužbine. Pored postojećeg još jedinog zida crkvenog prolokala je voda i načinila jarugu, na čijoj desnoj obali se vide vrlo mnoge ljudske kosti odraslih ljudi, sve jedna uz drugu, te je jasno da to nisu zasebni grobovi, već opšta grobnica - pisao je Stanković, a upravo na tom mestu, po mišljenju nekih istoričara, bila je komora Lazareve vojske.
Albanci su pričali da su kod crkve njihovi stari iskopavali posuđe, kašike, viljuške i noževe i verovali da je tu bila kneževa trpeza. U Prvom balkanskom ratu Turci su 1912. proterani, a Ivan Meštrović, po nalogu vlade, iskovao je spomen-medalje Osvetnici Kosova.
Milinčići nisu dočekali pravdu
Kod Crkve Samodreže dogodila se tragedija porodice Milinčić, koja se po svojoj svireposti, mestu nesreće i motivima ubice pretvorila u simbol stradanja Srba. Danila Milinčića ubio je 1968. komšija Arbanas, pred očima i na rukama njegove majke Danice, koja je pokušavala da odbrani svog 22-godišnjeg sina. Ranjena u ruku, nije uspela da ga spase i nije dočekala za nju nedostižnu pravdu.
KREČANA U KOSTURNICI
U Prvom svetskom ratu Otomanska imperija je nestala, a njenu sudbinu pratila je i vodenica od crkvenog kamena, koja nije radila. Crkva je obnovljena 1932. na temeljima stare, a priložnik je bio i Mihajlo Pupin. Pored crkve je izgrađena grobnica za kosti pronađene prilikom gradnje. Drugu grobnicu sebi je namenio organizator akcije Petar Kunovčić. Međutim, njega su Nemci streljali u Beogradu, pa je grobnica poslužila vlasti Vučitrnskog sreza da u doba otkupa 1948. u nju zatvara ljude zbog neisporučenog žita.
U aprilskom ratu 1941. Albanci su odmah udarili Samodrežu, opljačkali je, uništili freske i ikonostas. Hteli su i da skinu bakarni krov, ali je jedan od njih, iz porodice Maljoka, pao i na mestu ostao mrtav, a ostali su, u strahu, prekinuli pljačkanje svetinje. Posle rata kosturnice su služile i kao krečana, a crkvu su teroristi opet opustošili 1999, pred očima francuskog kontingenta Kfora. Poharana, Crkva Samodreža još odoleva i čeka novo oslobođenje, shodno Lazarevom zavetu.
Rakićevo zvono oglasilo slobodu 1912.
Sinovi Srbije pokazali su da ne ustupaju svojim slavnim dedovima. Nemanjićki beli orao raširio je svoja snažna krila danas nad Skopljem i Prizrenom, nad Sjenicom, Pazarom, Prilepom i Bitoljem, nad Prištinom i osvećenim Kosovom, napisao je u naredbi vojsci kralj Petar Prvi Karađorđević 10. novembra 1912.
Jedan od najvećih junaka u tim bitkama bio je pesnik Milan Rakić (1876-1938), tvorac pesme "Na Gazimestanu", koja je nadahnula vojnike.
- U pratnji štaba, pojavi se komandant: "Junaci moji, ovde, gde mi sada stojimo, na Vidovdan 1389. poginula su dva cara.. To je Gazimestan, na kom je Obilić..." Oko mene popadali vojnici. Pogledam: ljube zemlju! Izađe i mlad oficir, diže sablju i gromko poče ra recituje "Na Gazimestanu": "I danas, kad dođe do poslednjeg boja, neozaren starog oreola sjajem, ja ću dati život, otadžbino moja, znajući šta dajem i zašto ga dajem."
- Od uzvika se lomilo nebo. Nova i mlada Srbija slavi Vaskrs. Rukavom od šinjela zaklonio sam lice i pustio suze. Prvi i poslednji put - pričao je Rakić.
Pesnik je bio prvi od oslobodilaca koji je ušao u Prištinu i otišao u zgradu srpskog konzulata, u kom je 1908. sakrio veliko zvono, koje je s ratnim drugovima okačio o drvo u porti pravoslavne crkve. Slavni pesnik prvi je povukao uže zvona.
- Čitav taj dan zvonilo je zvono na Kosovu, oglašavajući oslobođenje i ispunjenje zavetne misli srpskog naroda - kazivao je Rakić.
SVETITELJ I POSLE SMRTI PRATIO SUDBINU SVOG NARODA: Mošti sveca spasene od Otomana i ustaša
Iz Mitropolijske crkve u Prištini mošti Svetog kneza Lazara 1391. prenesene su u njegovu zadužbinu, Manastir Ravanicu kod Ćuprije. Zbog nadiranja Turaka stanovništvo i monaštvo bilo je prinuđeno da napusti ognjišta. Sa sobom su Srbi u Velikoj seobi 1689. poneli i najveću svetinju, mošti Lazareve. Svetitelj je delio sudbinu svog naroda, preko Beograda do Sent Andreje, a posle nekoliko godina mošti su prenete u fruškogorski Manastir Vrdnik, koji nazivaju i Novom Ravanicom.
U aprilskom ratu 1941. u Manastiru Vrdnik jugoslovenska vojska napravila je privremeno sklonište za municiju i gorivo, pa su mošti prenete u Manastir Bešenovo nekoliko sati pre nemačkog napada. Međutim, srem i fruškogorski manastiri su se našli na teritoriji pod kontrolom NDH, gde su odmah počeli progoni, koji su prerasli u uništavanje naroda i svega srpskog. Srpski manastiri, pa i mošti svetitelja, skrnavljeni su i uništavani. Zato su aprila 1942. profesor i dekan Teološkog fakulteta Radoslav Grujić i kustos Muzeja kneza Pavla Miodrag Grbić, zahvaljujući poznanstvu s nemačkim majoom Johanom Albrehtom fon Rajsvicom uspeli su da obezbede prenos moštiju iz Manastira Bešenovo u riznicu Saborne crkve Sv. arhanđela u okupiranom Beogradu.
Za 600. godišnjicu Kosovske bitke odlučeno je da se Lazareve mošti vrate u njegovu zadužbinu Ravanicu. Tako je od Vidovdana 1988. do Cidovdana 1989. ćivot iz Saborne crkve u Beogradu kroz celu Srbiju prenet do Gazimestana, gde je održan pomen. A potom preko Gračanice u Ravanicu. Uz mošti, sačuvana je jedna svečana odežda koja je bila na moštima neposredno posle smrti. Čestica moštiju i dalje se čuva u Sabornoj crkvi u Beogradu.
Spomen na svetitelja čuva se i u Rusiji. Prvi car Ivan Vasiljevič Grozni bio je preko majke potomak i Nemanjića, pa je dao da se likovi Svetog Save, Svetog Simeona i Svetog kneza Lazara živopišu iza oltara u Arhanđelskom saboru Kremlja, gde su i danas.
Hrvati opljačkali dragocenosti s ćivota
Prilikom preuzimanja moštiju u Bešenovu konstatovano je da su neoštećene, ali da su opljačkane sve dragocenosti. Spisak nestalih stvari je utvrđen naknadno, na osnovu izjave vrdničkog arhimandrita, koji je prebegao u Beograd.
- Srebrni, pa pozlaćeni ručni krst za celivanje
- Par srebrnih narukvica filigrane izrade
- Par srebrnih umetničkih izrađenih kopči
- Mitra, ukrašena dragim kamenjem i biserima
- Veliki pozlaćeni lanac s ukrasnim pločicama
- Pet umetnički izvezenih pokrivača za svete darove
- Dva pokrivača s izvezenim likom kneza Lazara
Poštovani čitaoci, možete nas pratiti i na platformama:
Facebook,
Instagram,
YouTube,
TikTok,
Telegram,
Vajber.
Pridružite nam se i prvi saznajte najnovije i najvažnije informacije.
Naše aplikacije možete skinuti sa
Google Play i
Apple AppStore.
Komentari (0)