DATUM OBJAVLJIVANJA REZOLUCIJE INFORMBIROA IZABRAN DA ISPROVOCIRA SRBE: Crni dan za Staljina - Valter brani Jugoslaviju!

Vidovdan je bio crni dan za Josifa Visarionoviča Staljina. Zapamćeno je da je 28. juna 1941, kada su nacisti posle šest dana rata zauzeli Minsk, jedini put popustio s živcima i zatvorio se s flašama votke na 24 sata u kabinetu u Kuncevu, da bi sledećeg dana nastavio rat do pobede. Na isti datum, 28. juna 1948, iz Kunceva je dao signal da se aktivira Rezolucija Informbiroa, ali, za razliku od Nemačke, Jugoslaviju nije uspeo da slomi.

MIŠOLOVKA ZA KOMUNISTE

Josip Broz Tito počeo je karijeru profesionalnog izvođača svetske revolucije upravi u Informbirou, odnosno u Kominterni (Komunistička internacionala), koju je Staljin ukinuo 1943. da usred rata ne bi morao objašnjavati Amerikancima i Britancima zašto podstiče revolucionarnu smenu vlasti u njihovoj interesnoj sferi, dok mu oni isporučuju oružje i opremu.

Kominterna, nastala 1919. Lenjinovom inicijativom, bila je još od tridesetih godina prošlog veka ogromna mašinerija za staljinizaciju svih komunističkih partija sveta. Josip Broz još nije bio Tito, nego Valter, kada je 1934. počeo da radi za platu u sekretarijatu Balkanske sekcije Kominterne 1934. Po službenoj dužnosti, učestvovao je godinu dana kasnije na poslednjem zvaničnom zasedanju te organizacije u Moskvi. U Kominterni je naučio i lekciju kako revolucija proždire svoju decu. U Staljinovim čistkama pogubljeni su Milan Gorkić i Vladimir Ćopić, koji su u jugoslovenskoj komunističkoj hijerarhiji bili postavljeni iznad njega. Takođe, likvidirano je oko 600 jugoslovenskih komunista iz moskovskog hotela "Luks". Valter, koji je 1937. postavljen na Gorkićevo mesto generalnog sekretara KPJ, proveo je godine u "Luksu" u možda većoj opasnosti nego tokom rata.

JOSIF PROTIV JOSIPA

Kada je 1947. u malom poljskom mestu Šklarska Poremba Kominterana opet osnovana pod nazivom Informbiro, odlučeno je da sedište ove organizacije bude u Beogradu. Za prvi susret komunističkih funkcionera iz Sovjetskog saveza, Rumunije, Bugarske, Čehoslovačke, Poljske, Mađarske, Italije i Francuske započeta je izgradnja hotela na Slaviji, a prvi zadatak je bio osnivanje redakcije lista kao zvaničnog organa organizacije, pa su prostorije "Borbe" bile pune sovjetskih novinara.

Trvenje dve partije trajalo je mesecima, pa je Tito odbio da uoči Vidovdana 1948. dođe na sastanak Informbiroa u Bukurešt da ne bi završio kao hiljade gostiju moskovskog "Luksa". A onda je 28. juna čudovište zvano Informbiro iz Moskve objavilo svoju rezoluciju o stanju u KPJ. Tito je imao manje razloga za strah. Bio je premijer nove države s ozbiljnom armijom i Udbom, a Valter u njemu nije imao razloga da posumnja šta ga čeka ako ne odbrani Jugoslaviju.

Samo je postojala dilema zašto je Staljin izabrao 28. jun da objavi rezoluciju: da bi podstrekao na pobunu tradicionalno rusofilske Srbe, koji su bili i najzadrtiji među jugoslovenskim komunistima, ili da bi ih ponizio i tako opet naveo da se iz protesta okrenu protiv Broza.

EGZEKUCIJE I HAPŠENJA

Uostalom, narednih meseci potvrdilo se da su najistaknutiji staljinisti u Jugoslaviji upravo Srbi ako se izuzme Hrvat Andrija Hebrang, koji se, navodno, obesio u zatvoru. Jedan od najbližih Titovih saradnika Sreten Žujović Crni usprotivio se odgovoru jugoslovenskih komunista koji je još pre Rezolucije Informbiroa sastavio Milovan Đilas. To je platio zatvorom, a na kraju se kao pokajnik vratio u partiju. U avgustu 1948. kod Vršca ubijen je Arso Jovanović, ratni načelnik Generalštaba Jugoslovenske armije. Uhapšeni su pukovnik Vlado Dapčević (brat generala Peke Dapčevića) i general Branko Petričević, koji su pokušali da se domognu Rumunije. Vazduhoplovni general Pero Popivoda pobegao je avionom i u Moskvi unapređen u generala. Do pomirenja sa SSSR 1956, iz Jugoslavije je pobeglo oko 5.000 staljinista, mahom Srba.

BROJKA: 55.000 jugoslovenskih komunista, uglavnom Srba, podržalo Rezoluciju Informbiroa

Seoba fabrika iz Srbije: Ikarus odleteo u Mostar

Najteže posledice sukoba Tita i Staljina za Srbiju su bile ekonomske. Oko 5.000 oružanih incidenata 1948-1953. i opasnost od rata naveli su komunističke glavešine da sele industriju iz Srbije, a naročito iz Vojvodine, u zapadne delove Jugoslavije, BiH, Sloveniju i Hrvatsku, dalje od sovjetskih snaga.

Arhiv Jugoslavije premešten je u Bileću. Iz Vojvodine je preseljeno: 24 fabrike šećera, ulja, hladnjača, krupara, električna centrala, livnica, fabrika sapuna, boja i lakova, fabrika baterija, četiri ciglane, dve strugare, fabrika nameštaja, tri kudeljare, fabrika fine trikotaže i šest štamparija.

Fabrika kamiona iz Rakovice preseljena je u Maribor. Tako je TAM sa srpskim mašinama proizvodio kamione, a rakovički IMR počeo da proizvodi traktore. Nestao je i slavni Ikarus, ova fabrika aviona preseljena je u Mostar i tako je nastao Soko, a u Zemunu je ostao Ikarbus, koji je donedavno proizvodio autobuse. Samo su upornost nekih lokalnih rukovodilaca i Staljinova smrt 1953. spasli ostatke srpske industrije. Ali od svih republika privredni rast Srbije bio je najniži u prvoj deceniji posle rata.

"ARHIPELAG GULAG" U JADRANSKOM MORU

Kosti logoraša u temelju vlasti

Moskovska Pravda pretila je da je "sudbina Trockog poučna". Međutim, Tito nije bio voljan da završi sa šiljkom za led u glavi, kao Staljinov rival u borbi za vlast Lav Trocki.
U SFRJ je kasnije predstavljano da su neki morali da završe u logoru da cela zemlja ne bi postala logor, ali odgovor jugoslovenskih vlasti i KP bio je staljinistički nemilosrdan. Prvo je organizovano izjašnjavanje članstva KPJ, a njih oko 55.000 (oko 12 odsto članstva) podržalo je Rezoluciju Informbiroa. Od tog broja njih 2.616 bilo je u rukovodećim organima, a 4.183, uglavnom Srbi, bili su starešine JNA.

Svi su isključeni iz partije i stavljeni pod strogi nadzor, dok ih je 16.312 završilo u zatvorima na Golom otoku i Svetom Grguru. Sovjetski pisac Aleksandar Solženjicin proteran je zbog romana "Arhipelag Gulag". On je opisivao patnje u staljinističkim logorima obuhvaćenim pod Gulag (Generalna uprava lagera), pa se u Jugoslaviji kasnije govorilo da su sovjeti imali arhipelag logora, a mi, kao mali, samo ostrvo Goli otok. To nije bilo sasvim tačno jer je, osim Golog otoka, namenjenog muškarcima, osnovan i logor za žene na ostrvu Sveti Grgur.

Nove zatvorenike, svezane po dvoje, čekao je "topli zec", špalir od 3.000 kažnjenika koji su morali da ih jako udare pesnicom ili bi i sami bili tučeni. Tu su se prvi put lomila rebra, ruke i noge. Ipak, kosti su pucale najviše kada bi po nesnosnoj vrućini zatvorenici po ceo dan nosili kamenje s jedne strane ostrva na drugo.

U barakama su spavali na tri sprata, zbijeni kao sardine. Kada bi se jedan okrenuo, isto bi učinio ceo red. Ispod pazuha su vadili pune šake vašaka. Umiralo se od tifusa i tuberkuloze, ali je najgore bilo poniženje. Oni koji bi čuvarima bili iz nekog razloga sumnjivi morali su po celu noć da stoje iznad kible, drvene kace u koju su svi vršili malu i veliku nuždu.

Kamen se nosio i na Svetom Grguru. Mnoge od tih 850 žena više nisu mogle da rađaju jer su terane da zimi tokom noći vade pesak iz mora, a mnogima su i oduzeta deca odmah po hapšenju. Noću su ih budili da tuku jedna drugu ili da se pljuju, ošišaju naćelavo... Kamen s ova dva ostrva postao je temelj na kom je počivao režim. Logori su zatvoreni 1956, nakon susreta Tito-Hruščov, otopljavanja odnosa sa SSSR i raspuštanja Informbiroa.

BONUS VIDEO