U GROB NIŠTA NEĆU PONETI! Zoran (77) mališanima obolelim od raka poklonio KUĆU, gest humanosti oduševio celu Srbiju! (FOTO, VIDEO)

Da humanost i empatija i dalje žive, dokazao nam je jedan Novosađanin svojim gestom.

Zoran Kocić je pre tri godine doneo odluku koja mu je, kako kaže, promenila život zauvek.

Porodičnu vikendicu na Fruškoj gori koju je još kao dete gradio sa pokojnim ocem Jovanom, darovao je deci oboleloj od karcinoma. Kuća je namenjena njihovoj rehabilitaciji, a od skora je u te svrhe i potpuno prilagođena našim velikim borcima i njihovim potrebama.

Foto: ST/V. LUKIĆ

Čuvši za ovu priču, ekipa našeg portala želela je da upozna ovog čoveka velikog srca koji je mnogim mališanima vratio osmeh na lice, a njihovim roditeljima povratio veru u dobre ljude.

Na naš poziv, ovi heroji današnjice, odazvali su se srdačno i primili nas u svoj dom.

Na vratima nas je dočekala gospođa Sofija, Zoranova supruga, a potom nam je Zoran otkrio kako je sve krenulo i otkud ideja da svoju imovinu daruje.

Foto: ST/V. LUKIĆ

- Matorost je učinila svoje, odrastao sam u toj kući sa ocem. Nas dvojica smo je gradili zajedno, uz malu pomoć majstora. Nakon jednog Prvomajskog uranka, odlučili smo da sazidamo kuću koju sam lično skicirao. Otac se tom prilikom uhvatio za glavu i sećam se da mi je rekao: Pa nisam ja Rokfeler, neće moći ovako kako si ti zamislio! - započeo je priču za Republiku Zoran Kocić.

Dok su drugi vijali devojke po korzou, ja sam vijao kamenje!

- Ja sam bio zadužen za kamenje. Znalo se... dok je moje društvo odlazilo na Štrand i na korzo, ja sam petak, subotu, nedelju išao na radnu akciju. Imao sam potpunu opremu za rad: Čekić, macolu...dok su momci vijali devojke, ja sam vijao kamenje! - u veselom duhu nastavlja nam priču naš sagovornik.

Foto: ST/V. LUKIĆ

- Jednog dana je supruga došla sa pričom o nekom Nurdoru, udruženju. Došla je gospođa Joland tom prilikom, a meni je već svega bilo dosta. Kuća, a posebno vikendica ne traži gazdu, nego roba, a trava se kosi svake nedelje. Tad sam ispred sebe video dva divna stvorenja. Rekao sam samo ženi: Daj ključeve! Kad smo gradili tu kuću, ja se nisam zabavljao, dosta je tu bilo mučenja. Ceo život, 70 godina sam proveo momački rmbajući - dodaje.

Kako i sam Zoran kaže - ništa u životu nije slučajno, pa tako ni njegova odluka da kuću da u humanitarne svrhe, jer osmeh jednog deteta vredi i više od toga.

Foto: ST/V. LUKIĆ

- Meni pare nisu potrebne. Proputovao sam ceo svet, bio na Havajima, sad sam mogao biti tamo, da sam hteo. Sofija je zavolela tu kuću. Kad je otišla u penziju, svaki slobodni trenutak koji smo imali, provodili bismo tamo, kuća nije daleko odavde. Sudbina je takva, ja sam došao do kolica, moždani udar je prisutan. Kad bih mogao da odem, meni su minuti u pitanju, a ako zatreba pomoć lekara, tad bi već bilo kasno. Zato sam i razmišljao šta da radim sa kućom. Sposoban više nisam da je održavam, za nju ne bih dobio neke pare, a nisam ni želeo, već da dam u neki fond. Kad sam video Đorđa i Joland, to je bilo to, presekao sam. Moje je bilo samo da skinem ključeve i dam. Samo sam imao dve želje: Bez prava otuđenja. Da u slučaju da nisu u stanju da održavaju tu kuću, ona pređe u vlasništvo tako neke institucije. 

Foto: ST/V. LUKIĆ

Druga Zoranova želja bila je da ispred kuće, u dvorištu stoji tabla na kojoj piše da je ona ''Zadužbina Jovana i Zorana Kocića'', što je i ispunjeno.

Saradnja sa Nurdorom

U susret nam je izašla i predsednica Nacionalnog udruženja roditelja dece obolele od raka - Joland Korora i ispričala nam svoje bolno iskustvo koje je promenilo njen pogled na svet.

- Ovo je jedna nadrealna priča. Slučajnosti ne postoje, ubeđena sam u to! Jedan dan je zazvonio telefon i pojavili su se ljudi koji žele da poklone svoju imovinu, vikendicu na Popovici, na obroncima Fruške gore. Po ko zna koji put moje oduševljenje je ogromno i to mi je vratilo veru u ljude. Čika Zoran i draga Sofija su poželeli i poklonili vikendicu Nurdoru, udruženju koje već 19 godina poboljšava uslove i kvalitet života dece. Ja sam majka izlečenog dečaka od raka i 19 godina sam volonter u Nurdoru, iako paralelno radim. Grčevito držim do toga, jer sam prošla sve to i znam koliko podrška znači - govori nam Joland, predsednica Nurdora.

Foto: ST/V. LUKIĆ

- Njihova emocija je bila u toj kući, izuzetno cenim njihov gest. Mislim da nisu svesni koliko su usrećili mališana do sad...Mnogo porodica je prošlo kroz tu kuću i mi smo je i renovirali uz podršku mnogih institucija, javnih preduzeća. Tamo je raj, sa prelepim dvorištem, vegetacijom. Na proleće planiramo da im još ulepšamo prostor i ta kuća predstavlja mesto gde se ne oporavljaju samo deca, već čitava njihova porodica, jer kad se dete razboli od raka, svi u okruženju pate. Zoran i Sofija su predivni ljudi, sve je krenulo formalno, ali je to sad već preraslo u prijateljstvo. Mogu biti potpuno mirni da su uradili dobru stvar, jer to je nešto što ostaje posle nas, posle našeg života. Hvala vam što ste pokrenuli ovu priču, o dobrim ljudima i dobrim delima treba govoriti, jer dobrota se širi. Ne mogu vam opisati oduševljenje te dece prostorom, ptičice ih bude, dvorište je prostrano.

Sofija je dodala da nisu bili ni svesni šta će uraditi kada su pokrenuli celu priču i da im je srce puno.

Život nema cenu

- Ako nekom date krv, to vas ništa ne košta, a nekome spašavate život! Ima mnogo načina kako nekome da pomognete. Ne žalim ni za čim, jer znam da kada nas više ne bude ostaje bolnica koju smo sagradili u Nišu, Popovica, 5 roditeljskih kuća, dva zakona koja smo promenili. Moj sin ima 22 godine, a imao je tri godine kada je dobio rak. 19 godina me entuzijazam, želja da bijemo bitke za svu ovu decu ne popušta. Mogla sam da dignem sve četiri uvis i da kažem: Ne tiče me se! Ali mora da nas se tiče...nikad ne znamo kad će nam podrška zatrebati, a u nekom trenutku života nam podrška uvek treba - poručuje nam Joland.

Foto: ST/V. LUKIĆ

U grob ništa neću poneti

 Za kraj, heroj bez ordena, Zoran Kocić, očima punim suza rekao nam je:

Foto: ST/V. LUKIĆ

- Verujte mi, mirniji sam pred Bogom. Znam da sam učinio dobro delo, a u grob svakako ništa ne mogu poneti.

Zoran je svojim gestom zadao domaći zadatak mnogima i time još jednom dokazao da ljudskost postoji i da život nema cenu.

Bonus video: