"NAUČIO SAM SAMO OVO": Turista obišao SVE zemlje sveta BEZ letenja, pa je otkrio najvažniju stvar (FOTO)

Kada je krenuo na put oko sveta, avanturista iz Danske Tor Pedersen rešio je da nijednog momenta ne uđe u avion.

Rešio je da doživi sve što može na kopnu ili u brodu, ali avion nikako. I punih 10 godina je tako putovao.

 

 

- To što sam gotovo deceniju proveo u pokretu, dalo mi je dublje razumevanje važnosti razgovora, bezgranične velikodušnosti ljudi i mojih ograničenja - opisao je svoje životno iskustvo u autorskom tekstu za Gardijan Danac Tor Pedersen.

Potom je naglasio da se jako često osećao "čudno" na putu.

- Često sam se osećao kao da sam rođen 100 godina prekasno. Bilo je vremena kada sateliti nisu zujali iznad nas i sve je tek trebalo da bude otkriveno ili snimljeno. Dok sam odrastao, izgledalo je kao da su se sve velike avanture dogodile pre mog rođenja. Ali 2013. godine sam otkrio da - iako je bilo pokušaja - niko nije realizovao neprekidno putovanje kroz svaku zemlju bez letenja. Imao sam priliku da postanem prvi koji je to uradio - naveo je Pedersen.

- Bio sam fasciniran što je takva avantura još uvek tamo, netaknuta. Međutim, imao sam 30 godina, tek sam upoznao divnu ženu, moji vršnjaci su imali prvo dete (a u nekim slučajevima i drugo) i imao sam 12-godišnju karijeru u brodarstvu i logistici. Ali, nisam mogao da propustim ideju. Dakle, sa 34 godine sam krenuo - i vratio se kući tek skoro deceniju kasnije. Ovo su lekcije koje sam naučio usput: o važnosti razgovora, bezgraničnoj velikodušnosti ljudi - i mojim ograničenjima - priča on.

Potom je naglasio da ga je najviše fascinirala velikodušnost ljudi.

- Bila je hladna, mračna noć u decembru. Voz me je doveo u Suvalki, za koji ljudi kažu da je najhladniji grad u Poljskoj. Bilo je tiho. Padao je sneg, ali je inače sve mirovalo. Nosio sam parče papira sa imenom, brojem telefona i adresom gde je trebalo da budem. Ali, nisam imao SIM karticu, pa sam počeo da hodam, tražeći nekoga ko bi mogao da mi pomogne. 

Taman kada sam počeo da se pitam da li ću ikada nekoga upoznati, jedna žena je otvorila svoja ulazna vrata. Pojurio sam. Srećom, govorila je engleski i pozvala me unutra. Bila je srećna što me je ugostila i uverila me da nema smisla da se vraćam na hladnoću.

Brzo su mi dali pun tanjir hrane i rezervni krevet. Sve ovo od stranca. Sledećeg dana su mi poslužili doručak i odveli u autobus koji me je odvezao do Litvanije - prisetio se samo jedne epizode u kojoj je iznova spoznao da su dobri ljudi dobri, bez obzira gde žive.