OD SEVERNOG POLA DO EGIPATSKIH PIRAMIDA! Putešestvije ugarskog plemića srpskog roda Hadži Pavla Riđičkog!

Ugarski plemić rodom iz Mokrina Hadži Pavle Riđički (1805-1893) obišao je Severni pol, popeo se na Vezuv, stigao do pape, a zatim požurio da se zavuče u faraonske grobnice. I sve to krajem 19. veka, u trenutku kada je uveliko zašao u devetu deceniju života.
Ugledni advokat i veleposednik svuda je isticao srpsko poreklo, a najveći podvig učinio je pred kraj života, kada je, obilazpapeći polarni krug, preživeo jednu od najžešćih orkanskih oluja. I dok su se njegovi saputnici, turisti iz Severne Amerike i zapadne Evrope, zahvaljivali Svevišnjem i zaricali da nikada više neće kročiti s kopna, starina je istim brodom zaplovio ka Italiji, sa željom da se popne na vulkan i poseti Vatikan.

Susret s papom

Želeo je lično da upozna poglavara Katoličke crkve papu Lava VIII i, znajući da i najugledniji kardinali ponekad čekaju mesecima na prijem, jednostavno se umešao među članove delegacije koji su tog dana bili u protokolu. I dok su svi skrušeno pognutih glava čekali da papi celivaju skute, samo mu je Riđički razdragano prišao, izljubio ga i pozdravio kao da mu je rod rođeni. Začuđeni, ali i zadivljeni poglavar žarko je želeo da sazna ko je starina vedrog duha, ali nije imao koga da pita. Hadžija je uveliko brodio po Sredozemlju, sa željom da se upozna s egipatskom kulturom. 

U Kairo je stigao krajem zime, 1888, u trenutku kada je već imao 83 godine. To mu nije smetalo da odmah iznajmi kočiju koja će ga odvesti do piramida u Gizi. Pokušao je, ali nije uspeo, da se popne na Kefrenovu i Menkaurovu piramidu. Uspeo je, međutim, da se uzvere na Keopsovu, priznajući da nije bilo lako. Kroz njenu unutrašnjost, zapisao je, mestimice je prolazio tako što bi ga jedan beduin vukao za noge, a drugi gurao napred. Kada je dovoljno istražio drevne grobnice, Nilom se spustio do 1.000 kilometara udaljenog Asuana, odakle se vratio na kamili, a ponegde i pešice.

Plemeniti Riđički od Skribješća, kako je glasila njegova ugarska plemićka titula, bio je nosilac austrijskog ordena Gvozdene krune, ali i srpskog Takovskog krsta. Bio je mecena i dobrotvor, jedan od osnivača Matice srpske, ktitor mnogih crkava, prijatelj Obrenovića i finansijer oslobodilačkih ratova Srbije. Ipak, najviše se pamti po mumiji koju je kupio na pijaci u Luksoru. Verujući da će se srpska javnost i studenti najlakše upoznati s drevnom kulturom gledajući ovu mumiju, nije mu bilo teško da je brodom, redovnom poštanskom linijom preko Sredozemlja, Egejskog, Mramornog i Crnog mora, a zatim Dunavom, pošalje za Beograd.

Mumija je bila namenjena Narodnom muzeju u Beogradu, ali ono za šta je njemu trebalo nekoliko dana, njegovi potomci ni danas nisu uspeli do kraja da realizuju. Gotovo kroz čitav 20. vek mumija se seljakala iz depoa u depo, daleko od pogleda posmatrača, s vremenom postajući i urbana legenda - svi su za nju čuli, ali gotovo da je niko nije video.

Skrivena u depoima

Kovčeg s mumijom je prvobitno smešten u prostorije Narodnog muzeja, koji se nalazio u Zadužbini kapetana Miše Anastasijevića. Izlagana je u staklenoj vitrini, koja je stradala tokom austrougarskog bombardovanja Beograda, 1915. Kasnije je smeštena u kovčeg sa zatvorenim poklopcem i praktično se više nije mogla videti, sve do 1952. I opet nakratko jer je desetak godina kasnije prestala da bude deo stalne muzejske postavke i sklonjena je u muzejski depo. Od oktobra 1992. deo je stalne postavke Arheološke zbirke Filozofskog fakulteta u Beogradu.

U međuvremenu se saznalo da je reč o posmrtnim ostacima sveštenika Nesmina, da je živeo pedesetak godina i bio visok 165 centimetara. Nakon smrti i balsamovanja telo je umotano u brojne slojeve lanenih ovoja, čija je završna površina premazana smolastom materijom, a potom je s prekrštenim rukama položeno u kovčeg izgrađen od tamarikovog drveta.

Kovčeg je bio dugačak 182,5 centimetra i oslikan u plavo, zeleno, crveno, žuto, crno i belo. Pojedini delovi su imali i pozlatu, što govori o višem društvenom statusu pokojnika. Pronađen je i nakit od zlata, poludragog kamenja i fajanasa, kao i amajlija koja predstavlja boginju Mat. Kovčeg je imao oblik ljudskog tela, sastavljen je od 52 drvena dela i na njemu su ispisani hijeroglifi. Naknadnim tumačenjem utvrđeno je da pozlaćeni natpis predstavlja redak citat iz "Knjige mrtvih" koji govori o povratku duše u telo.

Beogradska mumija je jedina za koju se zna da je svitak papirusa postavljen na mestu gde su ga izvorno i postavili balsamer i sveštenik. Mada je delimično oštećen, veoma gusto je namotan i sasvim čitko ispisan. Do sada je mumija podvrgnuta DNK analizi, ispitivanju rendgenom i skenerom, ali je najznačajnije dostignuće to što je u međuvremenu urađena i digitalna forenzička rekonstrukcija lica, pa tako danas znamo kako je Nesmin izgledao za života.