PRVI PUT U JAVNOSTI NAKON ĆERKINE SAHRANE! Bule Goncić se sa suprugom oprostio od voljenog kolege, njene reči odzvanjaju! (GALERIJA)

Glumac Svetislav Bule Goncić i njegova supruga Gordana danas su se pojavili u Ateljeu 212, gde je na Velikoj sceni "Mira Trailović" održan komemorativni skup u čast glumca Erola Kadića, koji je preminuo 7. maja u 69. godini života. Gordana je direktorka Ateljea 212, a na komemoraciji je njen govor pročitao glumac Svetozar Cvetković.

- Poštovane Lena i Una, draga publiko, napustio nas je naš dragi prijatelj, sjajni glumac i veliki čovek Erol Kadić. Najlepše vas molim da minutom ćutanja odamo poštu - ovim rečima je glumac Svetozar Cvetković otvorio komemorativni skup.

- Erol je rođen 19. Juna 1955. godine. U drugoj polovini prošlog veka na Fakultetu dramskih umetnosti, koji je još uvek mirisao na novo, prijavila se grupa ljudi za prijemni. Među tih 600 kandidata nema toga ko nije primetio posebno lice i talenat. Nema toga koji nije primetio lice koje je vuklo na Sirana, iako ga nikada nije odigrao. Nema toga ko nije primetio rešenost jednog Zagrepčanina da postane Beograđanin.

Foto: Antonio Ahel/ATAImages

Ovo je prvi put da se Gordana i Bule pojavljuju u javnosti nakon sahrane ćerke Aleksandre, koja je preminula 13. marta, a sahranjena je 18. marta na Novom groblju u Beogradu. Glumac Svetislav Bule Goncić se dostojanstveno držao na sahrani ćerke i sve vreme je bio uz suprugu Gordanu i ćerku Isidoru. Filmska producentkinja Milena Garfild je pročitala i "Besmrtnu pesmu" Mike Antića.

 

 

- Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?
Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige…
Zar ima briga?
Tuge…
Zar ima tuga?
Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.

Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.
I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.
Jer svaka večnost je kratka.
Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.
Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.
Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.

Foto: Mateja Stanisavljevic/ATAImages, Republika

Zato živi, al sasvim!
I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao…
Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.
I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.

BONUS VIDEO: