CENZURISANI INTERVJU! KRSTIĆ O SVEMU OSIM O POLITICI: Voleo sam Magi, ali ona nije mene!

Foto: ST/Đ. KOJADINOVIĆ

Nebojša Krstić

Ovako govori  na početku intervjuu za Srpski Telegraf Nebojša Krstić,
lekar, jedan od članova kultne grupe Idoli, pisac, glumac, novinar i
danas stručnjak za marketing. Intervjua u kojem smo pričali o svemu osim
o politici.

Vojsku ste služili 1985. godine u Sloveniji, u mestu Črnomelj, kakve

uspomene nosite iz toge perioda i kako je bilo provesti godinu dana u
mestu od svega par hiljada stanovnika?
- Črnomelj je zimi užasno hladan grad. Bude i minus 30. Smrzavao sam se
prvih meseci. Onda su me uzeli da da pripremim svečanost za Dan armije.
To zahvaljujući Idolima. Proslava je bila pun pogodak, pa sam avanzovao
u bibliotekara. Par meseci, sve dok nije zafalio lekar u garnizonskoj
ambulanti. Tamo sam proveo ostatak roka. Lepo mi je bilo. Bavio sam se
medicinom i bio okružen finim i dobrodušnim ljudima. Igrali smo šah. I
košarku. U grad sam retko izlazio.

Pre nego što se upustili u muzičku karijeru pisali ste muzičku kritiku

za Džuboks, a objavljivali ste i poeziju u studentskim časopisima. Da li
ste objavili neku zbirku poezije ili se možda sećate neke pesme iz tog
perioda koju bi voleli da sada otkrijete?

- Muzičku kritiku sam pisao u Omladinskim novinama. Pod pseudonimom
Želimir Kapisoda. A u Džuboksu sam objavio par filmskih kritika pod
imenom Bogdan Popović. Objavio sam i neke svoje stripove u Yu Strip
Magazinu pod svojim imenom. U zagrebačkom Poletu su mi izašle neke
pesme. U Omladinskim novinama priča „Kung-fu devojka". Napisao sam je
pod jakim uticajem knjige „Nemačka, Nemačka između ostalog" Hansa
Magnusa Encensbergera. Možda i još nešto što sam zaboravio.

Vladu Divljana ste poznavali iz srednje škole, a Srđana Šapera sa

fakulteta - kako je tekao dogovor da osnujete grupu Dečaci koja će
kasnije prerasti u VIS Idoli?
- Sa Srđanom sam studirao medicinu. A Vladu Divljana sam upoznao kod
Dubravke, svoje koleginice sa fakulteta. Vraćao sam joj pozajmljenu
knjigu o Staljinu, Roja Medvedeva, a onda je došao njen momak, Divljan.
Pa smo se tu upoznali i ćaskali o muzici. Povezalo nas je zajedničko
oduševljenje prvim albumom grupe Clash. Srđan i ja smo osnovali grupu,
odnosno njemu se dopala moja ideja da napravimo bend. Razgovarali smo s
nekim drugarima da pristupe. Andrija iz moje grupa na fakultetu,
gitarista, mislio je da se šalimo. Milan je umesto u bubnjeve,
investirao u skije. Pa smo ostali bez članova. Onda je Srđan rekao da
ima drugara iz razreda koji ima bend, ali da su mu muzičari otišli u
vojsku i da trenutno ne radi ništa. Ispostavilo se da misli na Divljana,
onog kog sam upoznao koji mesec ranije. Pa smo se našli s njim na žuru
kod moje gimnazijske devojke Sande Stefanović u Dobračinoj ulici. I tako
je sve počelo.

Prva pesma koju ste snimili, barem tako kaže zvanična verzija, jeste
"Retko te viđam sa devojkama". Kako ste došli na ideju za ovu pesmu i
čime je ona zapravo bila inspirisana? Da li ste se bojali reakcija na
nju u prilično konzervativnoj sredini?
- To je Divljanova pesma i ne znam kako je nastala. Samo se odjednom
pojavila i bila je fenomenalna. Tek kad smo je snimili shvatio sam da će
biti problema jer niko ne želi da je pusti na radiju. Čak ni na Studiju
B. Onda su zvali iz Radio Beograda. Tu su mi rekli da pesma ne može da
ide jer propagira homoseksualnost. Rekao sam da to nije tačno, već da
govori o luzerima koji nisu u stanju da smuvaju ribu. Nisu mi
poverovali. Ali su napravili kompromis. Ako napišem mini radio dramu,
pesma bi mogla da ide kao muzička podloga. I napisao sam. Drama je
govorila o putujućoj pozorišnoj trupi „Nosonje". Tih sam dana čitao
Sirana de Beržeraka, pa sam se naslonio na to. I zaista smo to snimili.
Srđan, Zdenko i ja smo glumili te likove, imali smo nekakva dijalog,
zvučne efekte, a i „Retko te viđam..." se prvi put emitovala na radiju.
Jednom, jednog petka u 15h. Živa istina.

Foto: Tanjug/D. KUJUNDŽIĆ

Zajedno sa Šaperom vi ste uglavnom bili zaduženi za tekstove pesama.
Kako su se rađale ideje za ono što će se kasnije smatrati najneobičnijim
i najzagonetnijim poetskih pasaža u istoriji Ju-roka?
- Niko nije bio zadužen ni za šta. Smišljali smo kako je ko znao i umeo.
Posle „Retko te viđam..." Srđan je smislio „Zašto su danas devojke
ljute" Desilo se to na putu od Slavije do Trga Republike. Hodali smo on
i ja , a on je ispalio taj refren. Pa smo se trudili da ga ne
zaboravimo. Slično se dešavalo i kad je nastajala „Odbrana i poslednji
dani". Srđan je bio tvorac koncepta albuma i spiritualnih pesama kakve
su „Moja si", „Hajde sanjaj me, sanjaj", „Isus je naš maj" i drugih.
Mislim da smo i Divljan, ja i ostali imali sreće da sarađujemo sa
Šaperom, najvećim talentom novog talasa.

Od samog početak nastupanja sa Idolima vas je pratio glas jednog
najboljih frajera u gradu. Onako iskreno, kako je bilo živeti sa tom
titulom i šta vam je ona predstavljala kao mladom muškarcu?
- Niste u pravu. Divljana je pratio taj glas. A ja sam bio „onaj iz
Idola". No kako kod, nama kao studentima medicine, pravljenje Idola bilo
izlaz iz totalne depresije u život. U tom životu bilo je zabave,
kretanja, putovanja, zanimljivih l pametnih ljudi, lepih žena. Ne mogu
da se požalim.

Jedan podatak kaže da je vaš grafit sa početka osamdesetih posvećen
Margiti Stefanović jedan od prvih u gradu. Napisali ste "Margita je
dečak" na zgradi kod Slavije, šta je ova poruka zapravo predstavljala?
Kakva je bila vaša veza sa Magi i po čemu je najviše pamtite?
- Jeste, taj grafit sam napisao na njenoj zgradi. Dopadala mi se Magi,
ali nisam se dopadao ja njoj. No grafit je ostao poznat. Njena majka je
htela da me ubije. Mnogo je bila simpatična i slatka ta žena. Margita je
bila jedna od nekoliko fatalnih beogradskih devojaka. I pre Ekaterine.
Jednom mi je poklonila kartice „Oblique Strategies" koje su osmislili
Brajan Ino i Dejvid Birn iz Talking Heads-a. Svojom je rukom pisala
tekst na njima. Izgubio sam ih negde i to mi je žao.

Veliki broj vaših drugara i kolega muzičara iz Novog talasa je nažalost
prerano napustio ovaj svet. Među njima je Vlada Divljan. Kako ste
podneli sve ove smrti i kako objašnjavate toliko tragičnih priča iz rok
miljea? Da li ste se ikad zapitali - kako sam pretekao?
- Tragično sam doživeo Vladinu smrt. I smrt drugih ljudi s kojima sam se
družio iz vremena Novog talasa. Smrt bliskih ljudi uvek je trenutak kada
ostanete ispražnjeni i zapitani, kad sve u šta verujete i za šta se u
životu držite postane relativno i nestabilno. I samo vam ostane praznina
i pitanja na koja nema odgovora.

Album Idola "Odbrana i poslednji dani" iz 1982. mnogi su proglasili
najboljim rok albumom 20. veka i zaista se radi o malom remek-delu
popularne muzike. Kako su nastajali tekstovi za ovu ploču, odakle su
stizale inspiracije, da li ste zaista hteli da ona ima taj pravoslavni
šmek i jesu li uistinu na omotu albuma motivi četiri ocila kako se
pričalo?
- Šaper je bio tvorac koncepta. A koncept se rađao iz njegovih pesama
koje su tu našu, rok ili pop muziku, pomerili tamo gde rok muzika nikad
pre toga nije bila - u duhovnu sferu pravoslavne mistike, u
intelektualnu sferu autorove tajanstvene privatnosti, u njegov (i naš)
odnos prema tada zabranjenom srpstvu.

Idoli su prestali da postoje 1984. godine, čini mi se nakon koncerta u
Ljubljani, posle nažalost kratkog trajanja na sceni. Kako je došlo do
razlaza, ko ga je inicirao i kako ste se osećali u tom trenutku?
- Idoli su brzi i lako nastali i isto tako nestali. Verovatno je pravi
razlog to što smo mi bili suviše avangardni, suviše nepredvidljivi,
suviše nezanatski i suviše hrabri da bismo kalkulisali i podnosili ego
tripove jedni drugih.

Godinu danas kasnije glumili ste u filmu, nažalost takođe pokojnog,
reditelja Dinka Tucakovića, "Šest dana juna", za koji je scenario
napisao Nebojša Pajkić. Kako se sećate tog iskustva, niste imali
glumačkog iskustva pre tog posla, kako to da je izbor pao na vas?
- Imao sam glumačkog iskustav od ranije. Igrao sam u, čini mi se, svim
video i dramskim radovima Borisa i Tucka. Igrao sam u skoro svim
Šaperovim studentskim filmovima. U spotovima i i TV emisijama Idola.
Mnogo je tu bilo sati pred kamerom. Ne znam zašto su Dinko i scenarista
Nebojša Pajkić, izabrali mene. Taj film, inače, govori o korenu sukoba
između Srba i Muslimana u BiH. Srbi su seljaci sa oboda varoši. Bošnjaci
su građani koji se podmevaju nama seljacima. Mene je taj moj lik
podsećao na „čoveka bez svojstava", Robrta Muzila. Tako sam i pokušao da
ga igram.

Godine 1987. godine snimili ste album "Poslednja mladost u Jugoslaviji"
sa Šaperom za koji mnogi i ne znaju. Šta možete reći o tom projektu,
zašto je ostao tako skrajnut?
- „Poslednja mladost u Jugoslaviji" je jedna odlična ploča. Ona u sebi
nosi ozbiljnu dozu tragike koja je tada bila samo u anticipaciji, a koja
će se tragično ostvariti samo nekoliko godina kasnije. Srđan i ja smo te
1987. imali snažan osećaj kraja i te mladosti i te zemlje. Nisam srećan
što smo bili takvi proroci.

Foto: Tanjug/D. KUJUNDŽIĆ

Zanimljivo je da ste u drugom delu osamdesetih radili kao lekar u Komiži
na ostrvu Vis, gde je bila i velika kasarna JNA. Kažu neki moji prijatelji koji su tamo služili vojsku da je Vis raj na zemlji. Kakva su vaša iskustva iz tog perioda i kako ste se uopšte obreli tamo?
- Bilo je tamo najmanje tri kasarne JNA, plus mornarica u luci. Na Visu
sam se obreo slučajno. Hteo sam da odem da radim negde na more, na par
letnjih meseci. Zoran Franičević, urednik Poleta, lista koji je uticao
na proboj Idola, živeo je u Komiži, oteran iz Zagreba kao politički
nepodoban. Njega sam zvao. On mi je dao broj ambulante. Tamo je bio
potreban lekar. Javio sam se na konkurs, primili su me i onda sam umesto
par meseci tamo ostao tri godine. Bilo je to izuzetno iskustvo. Nema
ovde prostora da vam sve opišem.

Kao čovek koji je u SFRJ doživeo medijsku slavu i punu kreativnu
afirmaciju da li vam je žao što se ta velika država raspala i da li je
uopšte bilo moguće da ona, u bilo kom obliku, opstane?
- Ovo je ozbiljno pitanje. Dok sam bilo lekar u Komiži, o tome sam često
razgovarao sa Dr Strakom, komiškim zubarom. Ja sam tvrdio da kad zemlja
bude višepartijska, partije će se formirati u skladu sa staleškim
interesima, a on je tvrdio da će po nacionalnim. Nažalost, on je bio u
pravu. Komižani su, inače, autohton narod. Na Visu je pre Drugog
svetskog rata bila velika pravoslavna crkva. Oni nisu bili nacionalno
opterećeni. Ali oni su mali deo Hrvatske.

Sa Šaperom ste ponovo 1995. napravili zajednički projekat Dobrovoljno
pevačko društvo, u kojem vam se pridružio i Kiki Lesandrić, i snimili
ste album baš u vreme kad je Vlada Divljan reciklirao stare hitove Idola
kroz "Odbranu i zaštitu". Da li je taj vaš projekat zapravo bio neka
vrsta odgovora njemu?
- Nije. „Nedelja na duhove" je bila kolekcija pesama koje bi bile
zaboravljene, baš kao i mnoge druge, da nije bilo Kikija kome su se
dopale, pa nas je praktično naterao da ih snimimo. Bilo je to neko ružno
vreme, ali mi se čini da je ta ploča nekima malo ulepšala neke životne
trenutke. Ima na njoj nekoliko izuzetnih pesama.

Kako ste kao roker i lekar "zabasali" u vode marketinga i postoji li
neka nit koja spaja vaša životna interesovanja sa onim čime se sada
bavite?
- Idoli su i „krivi" što mi je ulaz u marketing biio lak. Svašta čovek
nauči u studiju u radu sa muzičarima i sa filmadžijama. Tako da sam ja
ušao u kreativni deo marketinga, a tek kasnije sam počeo da se bavim i
mendžmentom tog posla. Vodio sam svoju agenciju koja je radila sa
desetak velikih stranih klijenata. A paralelno me je moje političko
angažovanje dovelo u situaciju da se bavim političkim marketingom. A
uspesi na izborima su me doveli na mesto savetnika predsednika
Republike. Volim različita iskustva, a i takav mi je sudbina - da moram
da volim.

Još od pesme "Retko te viđam sa devojkama", pa sve do skorašnjih
gostovanja na Paradi ponosa u Beogradu figurirate kao borac za prava
LGBT populacije, a neki kažu da to činite jer ste i sami tog
opredeljenja. Šta za vas predstavlja ovaj vid društvenog aktivizma i
mora li on uvek da bude praćen i malicioznim komentarima?
- Na njihovu žalost nisam LGBT „opredeljenja". Niti je to opredeljenje.
Tako se ljudi rode. A kako god da se ljudi rode, koliko god da se
razlikuju, po izgledu, po osobinama, po veri, po naciji, po političkom
ili ma kom drugom „opredeljenju", svi treba da imaju ista prava u zemlji
Srbiji. Takvu ja Srbiju želim.

Jedno jedino pitanje koje se tiče politike: opozicioni mediji i
političari maltene svakodnevno ispiraju usta Nebojšom Krstićem. Šta
biste im poručili?
- To što ispiraju, znak je da prate to što govorim i pišem. Zahvaljujem
se na pažnji. Ja takođe pratim svakog za kog primetim da koristi mozak u
komentarisanju ili analiziranju političkih pojava i ličnosti. Srbiji je
potrebno više pameti, a manje histerije i nasilja koje dominira u javnom
etru.