ISPOVEST Stanije Dobrojević: Da mi je otac živ, ne bih bila starleta! (VIDEO)

Jedna od najpoznatijih srpskih starleta Stanija Dobrojević u emotivnom intervjuu za emisiju "ISPOVESTI", Republika TV-a, progovorila je o najbolnijoj temi - smrti svog oca Dragana, kog su ustaše ubile i bacile u masovnu grobnicu tokom zločinačke akcije "Bljesak" u Zapadnoj Slavoniji, koja je sprovedena 1. maja 1995. Desetogodišnja Stanija je tada s majkom, bratom i ostalim Srbima koji su išli traktorima u koloni izbegla u Srbiju, a život joj se, kako priča, promenio iz korena.


Iako se danas ponosi medijskim uspehom, priznaje da ne bi mogla da bude starleta da joj je otac živ jer je bio strog i autoritativan i ne bi, možda, dozvolio ni da ima društvene mreže, a kamoli da se skida gola i objavljuje obnažene fotografije na njima.

Foto: ST/Nemanja Pančić

 

- Da je on živ, ne bi smelo da mi padne na pamet da se slikam provokativno za društvene mreže, pitanje je da li bih smela da ih imam, a ne da budem starleta. Čak ne bih možda smela ni da idem u Ameriku kao žensko, bez obzira na to da li sam najbolji student. Ne bih smela u rijaliti, da se slikam za CKM, Plejboj, Maksim. Bila bih neka druga Stanija. Mislim da je ovo moja sudbina - otvorila je dušu u razgovoru sa našom ekipom, pa istakla zbog čega bi, uprkos svemu, njen pokojni tata bio ponosan na ćerku:


- Najviše sam razmišljala o ocu da treba da bude ponosan na mene kad sam dobila diplomu Ekonomskog fakulteta (državnog), koju sam odbranila čistom desetkom. Davno, na kraju srednje škole u Sremskoj Mitrovici, na reci Sava, na pomen oca, u njegovo ime, zaklela sam se da ću završiti Ekonomski fakultet i to je bio moj cilj, od kog nisam odustala. Ljudi treba da znaju da sam, pre nego što sam kročila u javni svet, sve ispite već dala, ostalo mi je možda dva ispita, koja sam odugovlačila zbog dobijanja vize da idem u Ameriku. Posle, kad sam završila ispite, odugovlačila sam s odbranom diplomskog. Menjao se sistem po Bolonji, a ja sam bila sam po starom sistemu. Pozvali su me: "Dođi da odbraniš ili ćemo ti dodati razliku ispita i biće ti teže." Dali su mi temu koja nikada ranije nije postojala, baš zbog toga što sam bila u javnom svetu, da ne bi bilo da sam prepisala. To je bila diskriminacija, ali sam se pojavila s porodicom, odbranila s desetkom i to je momenat kada bih volela da je otac bio tu i znam da bi bio ponosan. Znam da je negde ponosan gde god da jeste.

Foto: ST/Nemanja Pančić

 

Dobrojevićeva dalje da kako je imala srećno detinjstvo dok se nije zaratilo i dok nisu morali da napuste kućno ognjište.


- Do šeste godine mi je detinjstvo bilo mnogo lepo. Živeli smo u našem domu, imala sam i tatu. Mada, imala sam ga do desete godine, 1995. desio se kobni slučaj. Do šeste je bilo idealno jer nije bilo rata. Bilo je totalno bezbrižno detinjstvo, 1991. počinje rat, pa smo otišli iz rodne kuće u Okučane, tata se bavio intenzivno politikom, i tu smo živeli u jednoj kući kad se 1. maja desio "Bljesak". To jutro, kad su počele da padaju granate, i kod nas su dolazili iz skoro čitave ulice u sklonište u naš opremljeni podrum u zemlji. Sećam se da sam samo želela da spasem svoje dve lutke, istrčala u dvorište, tata je potrčao za mnom, uzeo moje sve lutke, doneo mi, pomilovao me po glavi, kleknuo ispred mene i rekao:
"Čuvaj se, tata će se vratiti, moram da odem." I nikada se više nije vratio.

 

Kako dalje navodi, očinska figura joj je uvek u životu nedostajala, a trenuci sreće koje pamti kao devojčica ostali su joj zauvek urezani u sećanju.


- Mnogo sam bila vezana za oca, on je bio dominantna figura i strog autoritet. Više sam bila vezana za njega, a brat za mamu. Kada sam ga izgubila, u meni se rodio bunt i prema društvu, školi i prema sistemu. Mama nas je vaspitala da nikog ne mrzimo. Nekad ti se javi da bi se svetio, ali ne znaš ni kome. To su normalna osećanja kada se to desi.
Mama je ostala sama, sve to je ostavilo traga na nama, otac mi je mnogo falio, pogotovo u pubertetu, i mislim da se to odrazilo na moju ličnost i na to kakvog muškarca tražim. Uvek je falila očinska ljubav, pa tražim zaštitnika. Očeva ljubav je bezuslovna i ceo život to tražim, ali mislim da to jedino možeš dobiti od oca i majke, a ne od muškarca.



Stanija kaže da je film "Oluja", koji govori o najvećem hrvatskom
zločinu nad Srbima i progonu u novijoj istoriji, podsetio i na sopstvenu
traumu.


- Kada je otac otišao, mi smo u narednih sat-dva morali da napustimo kuću, mama je uzela torbicu sa dokumentima, mene i brata za ruku i s ljudima smo išli traktorima u koloni, pa smo onda svi ušli u autobus pun dece i žena. Nama su u tom momentu bacili zolju na kuću, zapalili automobil, morali smo da idemo autobusom. Toliko su padale granate da je čovek izašao iz autobusa da sebe spase, žene ga vukle da se vrati, a kad smo prešli mostom u Bosnu, most je posle 10 minuta srušen. Oni koju su tamo ostali, prošli su kao i moj otac, za kog smo tek dve godine kasnije saznali da je mrtav - priseća se Dobrojevićeva i dodaje da, uprkos
svemu, ne nosi mržnju u sebi:

Foto: Privatna arhiva

 

- Naučila sam da živim s tim. Posle toliko godina brat i ja odlazimo u naše rodno mesto u Hrvatskoj. Moj otac jeste bio Srbin, ali njegova rođena sestra je udata za Hrvata, njihova deca su Hrvati. Izmešani smo i potrudili smo se da rat ne utiče na porodične odnose, ali neke rane ostaju zauvek i moraš da se nosiš s njima. I ovaj film "Oluja" budi i otvara stare rane, a trudim se da ostanem što realnija i normalnija jer mislim da mi je život u Americi doneo da se izdignem iz situacije, da shvatim šta se tačno desilo i kako da gledam na Hrvate i naše ljude na Kosovu, dok moj brat ne može.

 

Kompletnu video ispovest Stanije Dobrojević pogledajte u videu na početku teksta! 

 

BONUS VIDEO: