JURILE GA I ŽENE I VLASTI: Sto godina od pogubljenja najpoznatijeg jugoslovenskog odmetnika!

Čitavih 100 godina neko svakodnevno dolazi na grob osuđenog ubice i razbojnika, ostavi cveće i upali mu sveću. Zlikovac se zvao Jovan Stanisavljević Čaruga, bio je Srbin bez potomaka i nakon izvršene smrtne kazne sahranjen je na Aninom groblju u Osijeku.

Uprkos svemu, njegov drveni krst s fotografijom se decenijama uredno održavao, a Zoran Barešić, hrvatski branitelj iz Knina, pre dve godine podigao mu je i skromni spomenik. Mnogi će se začuditi i upitati zašto.

Ovog pitoresknog odmetnika od zakona i "običnog" drumskog razbojnika (ovo običnog treba uzeti s krajnjom rezervom), očigledno i danas prate brojne kontroverze. Za tadašnji Banski stol (sud) nije bilo dileme: po kaznenoj prijavi iz 1923, banda Jove Stanisavljevića Čaruge terećena je za 10 ubistava i 15 razbojništva. Činilo ju je 19 razbojnika i pomagača, a među pomagačima je, gle čuda, ponajviše bilo žena, mahom Čaruginih ljubavnica i priležnica. Većina ih je osuđena na tešku robiju, ali za vođu bande nije bilo milosti. Osuđen je na smrtnu kaznu i javno obešen na svoj rođendan, 27. februara 1925.

Ubica robijao zbog kokošinjca

Državni arhiv u Osijeku i danas čuva više od 1.200 stranica spisa sa suđenja Jovi Stanisavljeviću i njegovoj grupi, snimljen je i dokumentarac o njegovom pogubljenju, a Rajko Grlić je uoči raspada Jugoslavije 1991. snimio i film "Čaruga" s Ivom Gregurevićem i Davorom Janjićem u glavnim ulogama. I previše pažnje, rekli bismo, za običnog razbojnika i ubicu.

Jovo Stanisavljević Čaruga rođen je u srpskoj porodici u slavonskom selu Bare 1897, od oca Prokopija i majke Ike. Od najmlađih dana krasila ga je bistrina i pronicivljivost, pa je majka želela da ga dalje školuju. Otac se tome protivio, a kada mu je umrla majka (Jovo je tada imao svega desetak godina), činilo se da su mu propali svi snovi o lepšem i lakšem životu. U to ga je uverio i otac kada se ponovo oženio sa ženom koja ga nije trpela. To je bio i razlog da pobegne od kuće i ubrzo završi u Osijeku, gde se prijavio na bravarski zanat. Nažalost, počeo je Prvi svetski rat, školovanje se iznova prekinulo, a mladi šegrt dobio je poziv da se javi u 28. domobransku pukovniju austrougarske vojske.

Srbin po rodu i uverenju, mlad i svojeglav, brzo se sukobio sa starešinama koje je smatrao neprijateljima. Nakon svađe i ubistva narednika, dezertirao je i falsifikovao dokumente predstavljajući se kao oficir. Ubrzo posle prvog usledilo je drugo, potom i treće ubistvo. Najpre je ubio čoveka koji se udvarao njegovoj devojci, a kada mu je lokalni knez Stanko Bošnjak zapretio hapšenjem, likvidirao je i njega.

Ubrzo je lišen slobode, ali su mu pogodovale ratne prilike i potpuna anarhija. Ne znajući tačno o kome je reč i šta je, zapravo, učinio, sud ga je osudio na četiri godine robije u Sremskoj Mitrovici, gde nije smatran dezerterom i ubicom, već običnim kriminalcem i kokošarem. To mu je omogućilo blaži tretman i novu priliku za bekstvo. Vratio se u svoje selo, ali je ubrzo shvatio da ni tu nije siguran. Povukao se u slavonske gore i besciljno tumarao sve dok se nije sreo s razbojničkom grupom Kolo gorskih tića, koju je predvodio Boža Matijević, u narodu poznat kao Crveni Boža.

Poštar greši samo jednom

Bandu su mahom činili dezerteri s ratišta koji su na terenu sprovodili neku svoju revoluciju. Naime, napadali su bogate slavonske seljake, pljačkali ih i neretko ubijali, a sve pod izgovorom borbe protiv kapitalizma. Deo novca davali su siromašnim seljacima, čime su ih pridobili za saveznike i jatake. Banda je bila aktivna sve do 1920, kada je u jednoj od žandarmerijskih zaseda ubijen njen vođa Boža Matijević. Vođstvo je preuzeo Čaruga, ali se ubrzo primirio kada je shvatio da je situacija ozbiljna i da nova država neće tolerisati njihova zlodela.

Do ponovnog aktiviranja gorske družine, s jeseni 1923, Čaruga je mirno živeo u Zagrebu predstavljajući se kao bogati gospodin iz Vinkovaca. Mogao je da živi mirno i lagodno, ali nije mogao da obuzda hajdučku krv. Vratio se u slavonske planine, gde je ponovo okupio bandu i svakodnevno vršio upade na imanja bogatih seljaka. Žandarmerijske čete su ga progonile, a on im je uzvratio tako što im je opljačkao novac za plate. Država je stalno raspisivala novčane nagrade, ali ga je narod, pre svih sirotinja, uporno štitio i skrivao. Sve dok mu glave nije došla obična poštanska greška.

Naime, pismo upućeno njegovoj ljubavnici Magdi poštar je uručio starici istog imena. U pismu su se pominjale nekakve planirane paljevine i otmice, pa je alarmirana i žandarmerija. Postavljena je zaseda i Čaruga je konačno uhapšen.

Njegovo suđenje je danima bilo u središtu pažnje. Činu vešanja u dvorištu Kraljevskog sudbenog stola u Osijeku prisustvovalo je čak 3.000 gledalaca, a ulaznice su bile rasprodate danima unapred. Zajedno s Čarugom obešen je i njegov saučesnik Pavao Prpić Veliki. Poslednje reči slavonskog Robina Huda, kako ga je nazivao narod, bile su: "Ja sam Jovan Stanisavljević Čaruga. Moj naklon, gospodine krvniče. Zbogom narode, Čaruga putuje. To nije tako strašno. Idem veselo."

Rečenica koja je Čarugu odvela na vešala

Nakon dojave da se Čaruga nalazi u kući ljubavnice Mande, žandarmerija je opkolila zgradu i ubrzo ga uhapsila. Međutim, on se uporno predstavljao kao Nikola Krmpotić, pokazujući čak i legitimaciju izdatu na to ime. Verovatno bi i bio oslobođen usled nedostatka dokaza da na putu za žandarmerijsku stanicu nisu slučajno naišli na njegovog brata od strica. "Brate Jovo, pa zar tako vezanog da te vode!?", bila je rečenica koja je Stanisavljevića odvela na vešala.