SVETI SAVA, PRVI SRPSKI ARHIEPISKOP I VELIKI PROSVETITELJ: Zbog Boga ostavio carski presto

Rastko Nemanjić potonji Sveti Sava svakako je jedan od najzaslužnijih ljudi zbog kojih danas postoji srpska nacija. Rođen kao princ Raške, od oca velikog župana Stefana Nemanje i majke Ane, ćerke vizantijskog imperatora Romana sredinom osme decenije 12. veka, velikom srpskom učitelju i svetitelju bila je namenjena vladalačka karijera, međutim, još kao mladić, sa svega 17 godina, otisnuo se putem vere i otišao na Svetu Goru, da bi posle postavio temelje srpske duhovnosti i državnosti.

Prema Savinim životopiscima monasima Domentijanu i Teodosiju veliki župan Stefan Nemanja i njegova žena Ana kada su stigli u poznije godine želeli su da dobiju još jedno dete. Savini životopisci opisuju kako je "prošlo mnogo vremena otkako je Ana prestala da rađa" i da su se zbog toga ona i njen muž molili Bogu da im podari još jedno dete. Bog im je molitve uslišio i 1175. rodio im se dečak kom su na krštenju dali ime Rastko.

Kao mali zanimao se u veru i verski uticaj, zanimale su ga hrišćanske priče o starim svecima i mučenicima, čitao je Sveto pismo i verske knjige, a posebno je bio opčinjen ikonama. Vladanje i politika ga nisu interesovale, ali krstaški ratovi i povratak Jerusalima u hrišćanske ruke jesu. Naime, on je bio u Nišu s ocem, braćom i stričevima kada je u proleće 1189. kroz Srbiju prolazio car Svetog rimskog carstva Fridrih Barbarosa sa svojim krstašima.

I pored želje da se zamonaši, otac Stefan Nemanja mu je kada je imao samo 15 godina dao udeonu kneževinu Zahumlje, kojom je vladao umesto svog strica Miroslava. Njegova oblast se prostirala od reke Neretve na zapadu, pa sve do Dubrovnika, s dubokim zaleđem i pojedinim ostrvima u Južnoj Dalmaciji. Najpoznatija mesta njegove kneževine bili su Ston, te Buna i Hum u današnjoj zapadnoj Hercegovini, a na istoku je išla do Gatačkog polja.

Ipak, političke prilike su išle naruku mladom Rastku. Njegov otac je izgubio bitku na Moravi 1190. i morao da prihvati ulogu vazala vizantijskog cara, što je samom Savi dalo veću samostalnost. Ipak, Rastko je sa svojim dvorjanima i velikašima redovno posećivao roditelje, a od Stefana Nemanje dobijao savete kako da upravlja pograničnom oblašću. Samo dve godine kasnije Rastko je prilikom jedne posete roditeljima prisustvovao slavlju na kom su se prema rečima Domentijana i Teodosija našli i neki monasi sa Svete Gore, koji su došli da traže poklon za svoju zajednicu od velikog župana.

U razgovoru s jednim od monaha, nekim Rusom, Rastko se odlučio da ode na Svetu Goru. Roditeljima je rekao da ide u lov u neku od gora, ali je krenuo prema Svetoj Gori. Kada je video da mu se sin ne vraća iz lova, veliki župan je poslao vojvodu i poteru da pronađu Rastka. Potera je stigli mladog princa tek na Svetoj Gori u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona, ali on je tu pokazao diplomatsku veštinu i dok su oni spavali uspeo je da se zamonaši pod imenom Sava.

Posle toga se vrlo brzo pročulo da je mladi srpski princ odlučio da se odrekne svih ovozemaljskih uživanja i svoj život posveti Bogu, što ga je učinilo slavnim i poštovanim. Ipak, Sava je tražio da se prema njemu odnose kao običnom monahu i da ne gledaju u njemu plemića. Zato je on, prema rečima njegovih biografa, "osim molitve, posta i podvizanja, vršio i sve manastirske poslove".

Često je nosio hranu isposnicima po pećinama, koju su slali svetogorski manastiri. Njegov život na Svetoj Gori se dosta tamo prepričavao, i bio je tamo dosta voljen i poštovan. Iako je Sava molio da ga ne razlikuju od običnih kaluđera, monasi i igumani ipak jesu. Zato je njegov iguman stalno gledao da "ne preteruje u svojoj revnosti pri vršenju verskih obreda", kako ne bi upropastio zdravlje i da ne upadne u neku nevolju.

Baš zato je Sava odlučio da zamoli igumana grčkog manastira Vatoped na Atosu da ga primi u njihovo bratstvo, što su Grci i prihvatili i tako je on prešao iz Manastira Pantelejmona u Vatoped.

Bonus video: