"NIJE ŽIVOT JEDNA ŽENA": Srpski vojvoda Milenko Stojković u mnogo čemu nadmašio Turke

 

Čovek koji je pogubio četvoricu beogradskih dahija, najveće srpske krvnike s početka 19. veka, junak koji je na Ivankovcu zaustravio silnog Hafiz-pašu u pokušaju da slomi srpski ustanak i jedan od najviđenijih glavešina Karađorđeve vojne u istoriji će ostati upamćen ponajviše po svom ljubopicstvu! Naime, po uzoru na Turke, vojvoda Milenko Stojković osnovao je lični harem, u kojem je, na vrhuncu moći, držao čak 42 žene!

Teško je i zamisliti kako je dični glavar izlazio na kraj s čitavom četom, pretpostavljamo ljubomornih, žena, ali nesumnjivo nije bio i jedini bigamista među ustanicima. O ljubavnim poduhvatima Hajduk Veljka ispredale su se čitave legende, gotovo podjednako kao i o njegovom junaštvu i vojničkim sposobnostima, poznato je i koliko je knez Miloš bio slab prema ženskoj suknji, ali je samo Milenko to činio javno, uprkos tome što je sablažnjavao tadašnju (a verovatno bi i današnju) javnost.

Žene nudio i gostima

Prema usmenim predanjima, može se pretpostaviti da je vojvoda i pre zauzimanja utvrđenja u Ramu živeo s nekoliko žena. Međutim, tek nakon zauzimanja ove turske varoši, gde je, pored naoružanja, municije i drugih vrednosti, zaplenio i harem komandanta grada, započela je i njegova pastuvska karijera.

Nakon srpskog zauzimanja Beograda u decembru 1806. mnoge Turkinje su postale udovice, a deca siročad. Bilo ih je toliko da su bukvalno preplavile grad. Srpske vlasti, da bi se rešili neželjene sirotinje, organizovale su brodove koji su ih Dunavom otpremali za Tursku. Međutim, pre nego što bi i stigli do Bosfora, čekala ih je carina u Poreču (u blizini današnjeg Donjeg Milanovca). 

S prispelih lađa Milenko je skidao najlepše devojke i mlađe žene da bi dopunio svoj harem, a njihov jedini zadatak bio je da služe isključivo njemu. One su ga dvorile, prinosile čibuk i kafu, obuvale ga i odevale, kuvale mu i prale ga, dočekivale i ispraćale goste... Teško je i pretpostaviti kako su birane za pružanje noćnih zadovoljstava, po ustaljenom rasporedu ili nasumice, ali verujemo da ni njemu nije bilo uvek lako.
Zanimljivo je da se malo koja od ovih žena smatrala robinjom. Štaviše, većina se smatrala srećnicama što su izabrane jer su se time spasavale od gladi i progona u zemlju u kojoj nisu imale nikoga i ništa. Istina, kako je Milenko bio poznat i kao domaćin i gostoprimljiv čovek, neretko su morale da izlaze u susret i njegovim zvanicama, ali i da ga prate na raznim putovanjima, barem neke od njih.

Odbio funkciju ministra

Svoje službenice iz harema vojvoda nije ostavljao na cedilu čak ni kada bi ih se zasitio. Među svojim vojnicima i slugama pronalazio bi im muževe i venčavao ih, uz bogat miraz, ali sve je bilo dobrovoljno. Ako "mladi" nije bilo do udaje, Milenko bi je ispratio uz poveću sumu novca, s kojom je mogla negde da započne novi život. Slično je bilo i s decom, koju je udomljavao u srpske porodice bez obzira na to da li su u njegovu kuću došla s majkama ili su rođena u vezi s njim.
Uprkos tome što se smatrao hrišćaninom i duševnim čovekom, koji se samo stara o nesrećnim ženama, vojvodin harem izazivao je sablazan među narodom i sveštenstvom, a oštro mu je zamerao i sam Karađorđe. Ipak, do konačnog razlaza među njima došlo je zbog nečeg sasvim drugog.

Vožd mu je najviše zamerio kada se, nakon odbrane Deligrada 1809. priklonio onima koji su zahtevali decentralizaciju uprave i ograničenje voždove vrhunske vlasti. Još više kada mu je odbio ponuđenu dužnost popečitelja (ministra) inostranih dela srpskog sovjeta jer je takvu funkciju smatrao ponižavajućom. Među njima je došlo do sukoba, koji je završen Stojkovićevim progonstvom u Rusiju 1811.

To je, ujedno, bio i kraj harema. Brzo je uvideo da će skromnom rentom koju je dobijao od ruske države kao penzionisani pukovnik teško izdržavati i sebe, a kamoli buljuk žena, te ga je raspustio i žene prepustio njihovoj sudbini. Zadržao je samo jednu Vlahinju Katinku, s kojom se oženio i dobio sina Iliju. Umro je na Krimu, kraj obale Crnog mora, 1831. 

Pogubio beogradske dahije

Milenko Stojković rođen je u selu Kličevac 1769. U ranoj mladosti, u Manastiru Nimnik, opismenio se i izučio terzijski (krojački) zanat. Prvi srpski ustanak zatekao ga je u Braničevu, gde je stao na čelo ustanika i zajedno s njima oslobodio Požarevac već tokom maja 1804. Ipak, u narodu se pročuo i proslavio tek kada je, po naređenju i srpskih i turskih vlasti, na Adi Kale (potopljena je nakon izgradnje brane na Đerdapu) pobio dahije zbog čije je samovolje i zuluma i započeo Prvi srpski ustanak.

Istakao se i u bici na Ivankovcu, gde je zajedno s Petrom Dobrnjcem i Stevanom Sinđelićem u avgustu 1805. pobedio znatno brojniju i bolje naoružanu vojsku niškog vezira Hafiz-paše, koja se uputila ka Beogradu. Tek nakon ove bitke ustanak je dobio jasan karakter. Umesto borbe protiv dahija, kako je sve vreme uveravana Porta, buna je prerasla u otvoren ustanak protiv Otomanske imperije.
Neposredno nakon toga, Milenko Stojković je s ustanicima prodro u Negotinsku krajinu i zauzeo utvrđeni grad Poreč na Dunavu. Istakao se u bitkama na Štubiku i Malajnici, a zbog junaštva i vojnih zasluga Karađorđe ga je već narednog leta 1806. proglasio za vojvodu.

BONUS VIDEO